Milutin Milanković između svetskog uvažavanja i domaće tišine: Šta znamo o njegovoj teoriji i u kakvim okolnostima je nastala

NASA ga je uvrstila među 10 najvećih naučnika koji su proučavali Zemlju. Njegovo ime nose jedan krater na Mesecu i Marsu, kao i asteroid otkriven u Beogradskoj opservatoriji.

U naučnim krugovima širom sveta njegovo ime stoji uz najveće umove 20. veka. Jedan je od najcitiranijih srpskih naučnika.

Njegov portret je na novčanici od 2.000 dinara. Jedan od bulevara na Novom Beogradu nazvan je po njemu, kao i škole, a ima i spomenik u jednom beogradskom parku.

Ustanovljena je poznata evropska nagrada sa njegovim imenom, iza koje se krije se priča o jednom od najznačajnijih svetskih naučnika sa naših prostora.

Milanković i klimatski ciklusi

Najpoznatiji je po teoriji o dugoročnim klimatskim ciklusima. Danas su poznati kao Milankovićevi ciklusi. Teorija objašnjava kako promene u Zemljinoj orbiti i nagibu utiču na smenu ledenih i međuledenih doba. Ono što je neobično i zbog čega je možda nosio veći teret od ostalih naučnika je to što je njegova teorija potvrđena tek posle njegove smrti.

Ne samo da je Milanković otkrio da dugoročne promene u odnosu Zemlje i Sunca utiču na klimu i da upravo one pokreću početak i kraj ledenih doba već je to učinio decenijama pre nego što su njegove teorije bile potvrđene. Milanković je umro 1958. a da nije doživeo puno priznanje svoje teorije. Njegova teorija ledenih doba bila je decenijama osporavana i zanemarivana u naučnoj javnosti zbog kompleksnosti i nedostatka geoloških dokaza u to vreme. Njegovi proračuni o uticaju promena Zemljine orbite na klimu dobili su puno priznanje tek kada su okeanska istraživanja potvrdila tačnost. Rađeni bez savremenih računara, kasnije su postali temelj moderne paleoklimatologije.

Zašto je zapostavljen u Srbiji

Ipak, paradoksalno, iako je poznat u svetu, u Srbiji Milanković nije dobio mesto koje zaslužuje. Njegovo ime retko se pominje van stručnih krugova. Njegov doprinos često ostaje u senci popularnijih istorijskih ličnosti.

Dok ga u inostranstvu izučavaju, citiraju i slave kao pionira u oblasti klimatskih nauka, u Srbiji tek sporadično postaje tema javnog interesovanja.

Zašto je tako Forbes Srbija pokušao je da sazna u razgovaru sa naučnicima koji dobro poznaju njegov rad. Kao i sa predstavnicima Udruženja „Milutin Milanković“. Ono je formirano upravo da bi se očuvala kultura sećanja na slavnog naučnika. Na inicijativu ovog udruženja dobio je spomenik na Vračaru.

Razlozi, kako kažu, mogu se tražiti u širem odnosu društva prema nauci, obrazovanju i sopstvenom kulturnom nasleđu.

Ukazuju da treba imati u vidu da Milanković nije „izmislio uređaj“, već je razvio teoriju, koja u to vreme nije bila bliska svima. Naročito ne van naučnih krugova. Konkretni izumi su opipljivi, a za teorijske doprinose ipak treba i razumevanje, kažu naši sagovornici.

Veliki uticaj u svemu ima i njegova osobina i način života. Bio je, kako kažu, skroman, te je odlučio da živi i stvara u Beogradu, a ne inostranstvu.

U Udruženju „Milutin Milanković“ smatraju da mu se naše društvo nije odužilo na odgovarajući način i da to pokazuje i činjenica da u Srbiji nema muzeja, zadužbine niti izlozbene postavke o njegovom životu i radu. Najveći deo zaostavštine Milutina Milankovića se nalazi u Arhivu SANU. Važni spisi nalaze se i u Arhivu Srbije, Arhivu Matice srpske u Novom Sadu i Astronomskoj opservatoriji u Beogradu.

Skromnost i manjak želje za popularnošću

Do skora nije bilo ni spomen obeležja, kažu u ovom udruženju. Ističu da su upravo zato inicirali da se okupe poštovaoci njegovog dela. Poslednjih godina organizovali su brojne naučne skupove, predavanja, izložbe, predstavljanje njegovih knjiga i publikacija, spisa i druge građe.

Slavko Maksimović, predsednik ovog Udruženja, kaže da se ne sme zaboraviti da Milankovićev Kanon osunčavanja Zemlje i njegova teorija ledenih doba spadaju u najznačajnija naučna dela 20. veka.

Ukazuje da postoji dosta razloga za manju popularnost kod nas.

„Milanković je živeo mirno i tiho, skromno i nije čeznuo za popularnošću. Tek osnivanjem udruženja mnoge stvari iz njegovog života i rada su postale dostupne našoj javnosti. Ne smemo zaboraviti da je on jedan od najcitiranijh svetskih naučnika, a njegova teorija je predmet mnogih svetskih skupova“, kaže Slavko Maksimović.

Milanković – od građevinskog inženjera do nauke iz hobija

Milanković je postavio teoriju o klimatskim promenama izučavajući problem ledenih doba. Tom problematikom su se bavili vodeći naučnici sveta, ali bez rezultata.

„Oni su u svojim izučavanjima polazili od ledenih doba, od posledica. Za razliku od njih, Milanković je pošao sa promena vremenskih uslova na Zemlji, dakle od klime, a ledena doba su samo posledica tih uslova“, dodaje sagovornik.

Maksimović ističe da nije nemoguće da je oko toga postojala i velika zavist svetske naučne javnosti. „Nije im bilo jasno kako jedan čovek samo sa olovkom i papirom reši problem koji nisu mogli da reše čitavi naučni timovi“, dodaje.

Podseća i da je bio građevinski inženjer i profesor na univerzitetu, a da se naukom bavio iz hobija.

To što je njegova teorija prihvaćena tek posle njegove smrti, znači da se može smatrati da je praktično živeo 50-100 godina ispred ostalih, dodaje.

Kontroverze

Za Milankovića se vezuju i druge, ne uvek stručne, naučne priče. Neke nisu do kraja razjašnjene.

Maksimović priča da su, kada su počeli sa održavanjem konferencija i naučnih skupova, imali priliku da čuju da je nazivan „državnim neprijateljem“.

„Konkretno su nam to rekli novinari. Kada sam pitao zbog čega i šta su bili razlozi budući da nam to nije poznato jer istorija tako nešto nije potvrdila, niko nije uspeo da nam odgovori“, kaže Maksimović.

Maksimović kaže da je poznato da je Josip Broz Tito veoma uvažavao Milankovića. Upravo sa njim savetovao se oko ideje za proizvodnju atomske bombe te da mu je Milanković sugerisao da je to skup projekat. Rekao mu je da je bolje formirati institut. Potom je i nastao Institut Vinča.

Navodi i da je osim građevinske karijere Milanković napisao i nekoliko dela među kojima je najpoznatije „Kroz vasionu i vekove“. Prevedeno je na nekoliko jezika.

Kaže da su predstavnici udruženja imali ideju da formiraju muzej (u okviru udruženja čije su prostorije nedavno zbog restitucije morale da budu zatvorene). Zato su postavku koja je planirana da bude deo muzeja dali osnovnoj školi u Rabrovu. Ona nosi naziv po Milutinu Milankoviću. Deo legata dali su i Srpskoj kući u Crnoj Gori.

„Deca kroz školovanje nisu o njemu dovoljno znala. Drago nam je da je uspeo da uđe u udžbenike poslednjih godina. To je bio naš skroman doprinos da podstaknemo da se u školama uči o njemu“, dodaje Maksimović.

Milanković – jedini iz naučne trojke koji je delo stvorio u Srbiji

Dr Jelena Luković sa Geografskog fakulteta, stručnjak za klimatske promene, kaže da je Milanković, time što je želeo da dokaže uzroke ledenih doba, poništio granice nauka, jer njegovo bazično obrazovanje u polju građevinskog inženjerstva, nije odgovaralo njegovom delu. Poručio je time, kako kaže, da je znanje iznad nauke.

Ukazuje da se u svom radu i životu Milanković kretao tokom suprotnim od očekivanog stvarajući u teškim istorijskim i društvenim okolnostima.

Treba, kaže, imati u vidu da je jedini od velike trojke srpske nauke (pored Pupina i Tesle) koji je svoje naučno delo stvorio u Srbiji. Ukazuje na još neke istorijske činjenice o njemu.

Naime, gotovo istovremeno ponuđene su mu pozicije profesora na Tehničkom univerzitetu u Beču i na Univerzitetu u Beogradu. Bez dileme je izabrao Beograd. Pre toga ovde nije živeo, budući da je rođen u Austrougarskoj monarhiji, dodaje Luković.

Sledio intuiciju i talenat

Ostavio je luksuzan život viđenog građevinskog inženjera u Beču i odrekao se Austrougarskog državljanstva, objašnjava sagovornica.

Beogradski univerzitet u to vreme imao je avangardan pristup naučnim problemima tražeći naučna rešenja na granici naučnih disciplina, dodaje Luković.

Izostanak finansiranja naučnih istraživanja, koji svuda u svetu uglavnom donosi naučnu zaostalost, Milanković je video kao slobodu u kojoj je u miru mogao da odgovori na fundamentalna istraživačka pitanja, sledeći isključivo svoju intuiciju, talente i znanje.

„Njegova teorija je sakrivena“

Dr Luković ukazuje da je zbog toga u Srbiji Milutin Milanković između ostalog ostao nepravedno zaboravljen. Njegovi predmeti su ukinuti na Beogradskom univerzitetu. Njegova teorija se nije predavala studentima ni onda kada je naučno prihvaćena (1975. godine).

O njegovom životu i delu danas uče studenti na najboljim univerzitetima na svetu.

Srpski profesori koji su to imali priliku da dožive, nastoje da Milankovićevo delo sačuvaju od zaborava u Srbiji i pomognu našim studentima se bolje upoznaju sa njegovim životom i radom, dodaje.

Profesorka Luković kaže da je o Milankoviću učila od tajvanskog profesora u Americi. Ukazuje da veliki uticaj na takvu situaciju ima to što se njegov rad temelji na polju fundamentalnih nauka. To nije praktičan i opipljiv rad kao, na primer, kod Nikole Tesle.

Milanković teoriju pisao u zatvoru

Takođe, stvarao je u Beogradu, učestvujući u ratovima, pišući teoriju u zatvoru, što je posebno bilo teško.

Naime, Milutin Milanković je svoju čuvenu teoriju počeo da razvija tokom Prvog svetskog rata. Tada je bio u austrougarskom zarobljeništvu u Budimpešti.

Koristeći biblioteke i slobodno vreme u pritvoru, matematički je izračunao količinu Sunčeve energije koja je dopirala do Zemlje.

Imaju li veze Milanković i aktuelne klimatske promene

Dr Ivana Cvijanović, čije je polje naučnog istraživanja Arktik kaže da značaj Milankovićeg rada leži u razumevanju zašto i kada dolazi do ledenih doba i njihovog prestanka. Prema njegovoj teoriji, zavise od količine energije koja tokom leta stiže na visoke geografske širine. Ako se ta količina energije smanji, onda može doći do situacije da se led tokom leta ne otopi i dolazi do rasta glečera iz godine u godinu.  To su veoma spore promene koje se dešavaju hiljadama godina. One nisu povezane sa trenutnim klimatskim promenama koje se dešavaju mnogo brže i iz drugih razloga, dodaje. Klimatske promene u poslednjim decenijama su posledica emitovanja gasova staklene bašte u atmosferu. Milankovićeva teorija objašnjava glacijalne i interglacijalne cikluse koji se odigravaju na vremenskim skalama od mnogo hiljada godina. Kaže da joj se čini da u svetskoj javnosti ne postoji ekspert iz oblasti klimatskih nauka koji ne zna za Milankovićeve cikluse. „Tokom karijere sam upoznala mnogo stranih istraživača koji veoma dobro razumeju njegov doprinos. Sa druge strane, zaista ne znam koliko se u našim osnovnim ili srednjim školama uči o Milankoviću. U moje vreme to nije bio slučaj, nadam se da se nešto promenilo“, dodaje. Milankovićeva teorija postupno je dobijala podršku, ali je šira naučna zajednica počela da je prihvata tek desetak godina posle njegove smrti. Prelomni trenutak bio je 1976, kada je studija objavljena u časopisu Science pokazala da se velike klimatske promene u poslednjih 450.000 godina poklapaju sa fazama ovih ciklusa.

„Pozadinska teorija“

Jovan Aleksić iz Astronomske opservatorije Beograd iznosi svoje viđenje zašto je Milanković u neku ruku bio zapostavljen.

Priroda otkrića Milutina Milankovića je suštinski važna, ali deluje kao „pozadinska“ jer je reč o teoriji. Za razliku od Ajnštajna ili Tesle, njegov rad nema spektakularne vizuelne efekte ili direktne primene koje bi privukle pažnju šire javnosti, objašnjava.

Njegova glavna dela nisu brzo prevedena na engleski, koji je postao dominantni jezik nauke tek posle Drugog svetskog rata.

Osim toga, nije imao slavnog učenika ili zagovornika svetskog glasa koji bi imao ulogu „ambasadora“.

Zbog svega, Aleksić je mišljenja da njegovi radovi nisu uspeli da dobiju pažnju koju zaslužuju.

Kasna potvrda teorije

Njegove ideje su u potpunosti potvrđene tek decenijama nakon njegove smrti, razvojem moderne klimatologije.

Kašnjenje u potvrđivanju teorije takođe ima uticaj na percepciju o Milankoviću, dodaje Aleksić.

„Njegovi klimatski ciklusi su ozbiljno shvaćeni tek 1970-ih, kada su proučavanja neporemećenih tragova sa dna okeana pružila dokaze. To je skoro 50 godina nakon što je objavio Kanon osunčavanja. Do tada su mnogi već zaboravili na njega“, objašnjava Jovan Aleksić.

Ukazuje i da su u Milankovićevo vreme naučni centri bili u Parizu, Londonu, Berlinu, Kembridžu. Rad iz Beograda jednostavno je imao manji „domet“.

„Ne samo u njegovo vreme, nego ni danas nije lako razumljiva tema. Ali upravo u tome leži Milankovićev doprinos. Jednostavnim, lako razumljivim jezikom, on je uspeo da približi složene matematičke i astronomske pojave najširem sloju građanstva“, kaže Aleksić.

On misli da javnost u Srbiji danas ipak o njemu zna više nego ranije.

Reforma julijanskog kalendara

Poznata je Milankovićeva reforma julijanskog kalendara. Sa naučne strane, njegov kalendar je astronomski veoma precizan. Precizniji od julijanskog i gregorijanskog. Sa crkvene strane, omogućava svim hrišćanima da slave praznike u isto vreme.

Reforma julijanskog kalendara, iako smatrana najpreciznijom, izazivala je u to vreme i dileme. Milanković je 1923. dobio zadatak od vaseljenskog patrijarha Milentija IV da napravi novi julijanski kalendar. On je trebalo da smanji veliki vremenski jaz između hrišćanskih kalendara. Te godine na Crkvenom saboru u Karlovcu je na neki način prihvaćen kalendar, ali nije stavljen u upotrebu dok ga i druge crkve ne prihvate. On je, kako tvrdi stručna javnost, najtačniji jer minimalno odstupa od tropske godine. To se postiže definisanjem prestupnih godina. Ovom reformom kalendar postaje precizniji, a razlika u odnosu na gregorijanski pojavila bi se tek 2800. godine. Novi kalendar odmah su prihvatile Grčka, Bugarska, Rumunska, Aleksandrijska, Carigradska i Antohijska patrijaršija, a kasnije i Kiparska i druge. Srpska pravoslavna crkva je posle velike diskusije odlučila da odbaci Milankovićev kalendar. Za pozadinu ovog odbijanja smatra se i tadašnji tihi sukob SPC i kralja Aleksandra.

Biografski detalji i građevinska karijera

Milutin Milanković je odrastao u Dalju, malom mestu u današnjoj Hrvatskoj, nedaleko od Osijeka, u tadašnjoj Austrougarskoj. Po završetku škole otišao je u Beč da studira inženjerstvo na Tehničkoj školi. Stekao je doktorat iz tehničkih nauka 1904, čime je postao prvi srpski doktor tehničkih nauka. Doktorirao je na temi teorijskog istraživanja betona i projektovanja betonskih konstrukcija.

Gradio je brane, mostove, podizao građevine u armiranom betonu širom tadašnje Austrougarske, a rekonstruisao je i krilo Tehničke velike škole u Beču.

Milanković je nastavio da se bavi građevinom u Beču, do jeseni 1909. Tada mu je ponuđena Katedra primenjene matematike na Beogradskom univerzitetu.

Ta godina je bila i prekretnica jer je odlučio je da se usredsredi na fundamentalna istraživanja.

Milanković je u kratkom periodu bio i direktor Astronomske opservatorije.

Tokom Prvog Svetskog rata zatekao se u Beču. Kao državljanin Austro-Ugarske srpskog porekla, nakon izbijanja rata bio je interniran jer je smatran politički nepouzdanim. Bio je u nezavidnom položaju između dve zaraćene strane.