Intervju Miodraga Kostića iz 2011. godine: „Možete da me volite ili ne, ali iza mene je ostao trag“

Intervju je jedan od najtežih poslova u novinarskom svetu. Počev od onog, čisto tehničkog, dela gde razgovor treba prekucati do onog suštinskog – „otvoriti“ sagovornika kako biste dobili informaciju.

Svaki novinar ima intervjue koje pamti tokom cele karijere. U svojih top 5 izdvojio bih sigurno onaj koji smo Aca Milošević i ja (u to vreme obojica u Danasu) radili s tadašnjim direktorom Jata Srđanom Radovanovićem.

Bilo je na ivici incidenta, bez preterivanja. A i uspeli smo da ga podignemo iz stolice da nam na kompjuteru pokaže koliko Jat košta jedan let putničkog aviona i koliko karata i po kojoj ceni treba da proda da bi bio isplativ. Na kraju se sve lepo završilo.

Tu je i intervju koji smo tadašnji glavni urednik Zoran Panović i ja radili s njegovim imenjakom Drakulićem. Došli smo do tačke da nam je nabrojao sve svoje zdravstvene tegobe.

Odlazeći američki ambasador Majkl Polt dovoljno se otvorio da izađe iz diplomatskih protokola i komentariše tadašnjeg premijera Vojislava Koštunicu.

Ali, sigurno najneobičniji, i najprijatniji, bio je s Miodragom Kostićem.

Kancelarija

U to vreme Delta je prodala Maksi (2011). Javnost se zabavljala tumačenjem da li Miroslav Mišković, kao sinonim za najuticajnijeg biznismena u zemlji, sada gubi „tron“. Tražio sam izjavu Miodraga Kostića, a dobio poziv za intervju. Što da ne.

Fotoreportera Emila Čonkića i mene primio je u svojoj kancelariji. Ozbiljan prostor je to bio. Srdačno, sa osmehom.

Kostić se iz minuta u minut „otvarao“ u želji da podeli svoja iskustva i mišljenje, da sam stekao utisak da bi odgovorio na bilo koje pitanje.

I bilo je više nego zanimljivo slušati nekoga ko je decenijama u biznisu i ima žarku želju da to prenese. Nije bilo nikakvog „imam sledeći sastanak“ i sl. Zato je i potrajalo.

Otvorenost

I trajalo je do momenta koji je odveo intervju u novom smeru. Da li je i njemu toliko prijalo tek i Emil je uspeo da ga „otvori“ za svoje potrebe.

U kancelariji je imao veliku traku za trčanje. Čonkić ga je pitao da je uključi i da – trči. Ni pet ni šest, Kostić je sa sebe zbacio sako, stao na traku, aktivirao je i započeo sprint. Slika je izašla uz intervju, ako se dobro sećam.

Ali, ni tu nije bio kraj. „Hajde da vam pokažem još nešto“. Pred vratima kancelarije stajali su neki mladići. „Njima sam prepustio upravljanje. Nemam šta ja da se mešam u svakodnevni posao. Ja samo strateški usmeravam“. Pokazao nam je na nekog, ako me sećanje dobro služi, mladog Italijana, jednog od menadžera (ili sam pogrešno razumeo da je Italijan).

Valjda je lift bio logično mesto za rastanak. Ne. Završili smo sva trojica u liftu. Na putu za garažu. Tamo je opet s Čonkićem imao „foto-sešn“. Pokazao nam je svoj Porše. Sa MK inicijalima na tablici (i ta slika je objavljena uz intervju). I to je hteo da nam pokaže. I ko zna šta bi nam još pokazao da je bilo u tom trenutku u toj zgradi ili u blizini.

O Miškoviću

A da, intervju. Smatrao je u tom trenutku da ga ljudi više doživljavaju pozitivno. „Možete da me volite ili ne volite, ali ne možete da ne vidite ono što stoji iza mene. Iza mene je ostao trag. Neka drugi procenjuju da li je veliki ili mali, dobar ili loš“, rekao je tada.

Na pitanje da li mu smeta kada ga nazivaju tajkun odgovorio je kratko – „potpuno sam oguglao na to“.

I da, ne bi hteo da zameni Miroslava Miškovića na mestu najuticajnijeg biznismena u Srbiji. „Mi smo dva totalno različita mentalna sklopa. Različite smo i generacije, imamo različitu putanju razvoja u biznisu, različiti način vođenja preduzeća. Mišković malo više upravlja sa daljine i koncipira drugačije. Ja sam drugačiji tip menadžera, dubinski razumem dešavanja u preduzeću. Gledam svaki detalj, kao na primer da li se koka-kola ili ve-ce papir u mom preduzeću u Kijevu plaćaju skuplje nego u Ženevi, Beogradu ili Novom Sadu. Smatram da je to jedini način postavljanja uspešne priče“, rekao je Kostić.

Iako je ocenio da će prodajom Maksija Mišković sigurno izgubiti uticaj na ukupnu privredu, bio je veoma pozitivan o kolegi. Kaže da mu je tada rekao da bi bilo dobro da prenese dosadašnje iskustvo i znanje na druge i da bi Mišković imao mnogo toga da kaže. „Miškovića smatram izuzetno uspešnim i sposobnim. Ako ima para koje želi da uloži u poljoprivredu treba mu otvoriti sva vrata, samo neka ih ulaže u Srbiju“, dodao je Kostić. Mišković je zaista uložio u poljoprivredu.

Bekstvo

I druga interakcija koju ću uvek pamtiti seže u dalju prošlost. Još kao novinar na početku karijere igrom slučaja sam ostao poslednji u redakciji kada je stigao večernji poziv medijima iz Vlade zbog afere prepakivanja šećera. Svi tu, premijer Živković, Božidar Đelić, Goran Pitić, Aleksandar Vlahović…

Ta afera dovešće kasnije i do Kostićevog odlaska na sigurnu lokaciju dok se stvari ne reše. I u tim okolnostima je bio dostupan za medije. Spojio nas je jedan od njegovih najbližih saradnika Jovan Purar, koji je, eto, ostao s njim do samog kraja. Poziv sa skrivenog broja i razgovor o celoj situaciji.

Kasnije se sve razrešilo kako je jedino i moglo. Oslobađanjem od optužbi. I toga smo se dotakli, ali nije ušlo u onaj ranije pomenuti intervju iz 2011. Kostić nije imao lepe reči za aktere tog dešavanja iz redova države. Videlo se (i čulo u glasu) da je ceo slučaj doživeo veoma negativno, čak poražavajuće.

I posle svega, meni lično ostaje veoma pozitivan utisak, iako zasnovan na kratkom ličnom doživljaju. Čovek željan razgovora i otvoren da podeli to što zna. Otvoren. Na kraju dođe na ono što su sve vreme pričali. Da je Srbija imala više takvih biznismena bolje bi prošla umesto što ih je pritvarala, progonila ili blatila. I pokušavala da uzalud isteruje neku svoju pravdu ne razumevajući privredne tokove, koji su postojali u svim tranzicionim zemljama.

„Možete da me volite ili ne volite, ali ne možete da ne vidite ono što stoji iza mene. Iza mene je ostao trag“, nije zgoreg ponoviti za kraj.