Miroslav Šiljegović, Srbin na čelu kultnog pariskog bistroa Cafe de Flore
Kada u monumentalnom Parizu imate status kultnog, radi se o ozbiljnom komplimentu. Kada su u pitanju bistroi, samo nekoliko njih je očuvalo takav status. Les Deux A Magots, Le Mabillon, Brasserie Lipp, Closerie Des Lilas, uz još jedan, koji je možda i "kralj" svih prethodno navedenih, Cafe de Flore (Kafe De Flor, kolokvijalno "Flor"), na čijem se čelu nalazi Srbin sa Kozare.
Flora, rimska boginja cveća i plodnosti, poslužila je kao inspiracija jednom od poslednjih prepoznatljivih intelektualnih kafića u Parizu. U tradiciji onih nekadašnjih oko Monmartra i Monparnasa. Kafe de Flor je tek negde 1913. zaista učvrstio reputaciju jednog od najpoznatijih pariskih književnih kafića. Tokom ovog perioda, velikani poput Gijoma Apolinera, Andrea Salmona i njihovih saradnika okupljali su se tamo kako bi objavili „Les Soirées de Paris“, književni i umetnički časopis.
Umetnici u usponu poput Pikasa, Matisa, Braka i Ležera doprinosili su ilustracijama za ovu cenjenu publikaciju. Istorija Flora ipak nije počela tada, već u Trećoj republici, za vreme industrijske revolucije, iako se ne zna tačna godina, spekuliše se oko 1884.
Uspon i slava počeli su sredinom 30-ih godina 20. veka. Tada je pesnik i scenarista Žak Prever okupio oko sebe grupu disidentskih nadrealista koji su izbegavali Monparnas. Upravo u zidovima Kafea de Flor, Apoliner je, zajedno sa Andreom Bretonom i Lujem Aragonom, postavio temelje nadrealizma 1917. godine. Učvrstio je status kafića kao kulturnog epicentra i trajnog simbola pariskog intelektualnog života.
Era Pola Bubala
Tih godina Flor je prošao kroz obimnu rekonstrukciju, pod budnim okom vlasnika Pola Bubala. „Bunjata“, kako bi Francuzi nazivali osobe koje su iz ruralnog dela zemlje stigle u Pariz (mi bismo rekli dođoši).
Estetika šik art deko stila dodatno je privukla kulturnu elitu, velikane sveta književnosti, umetnosti, filma i muzike. Poznate ličnosti poput Đakometija, Pikasa, Kenoa, Borisa Vijana i Zadkina bile su među njegovim redovnim pokroviteljima. Doprineli su njegovom osvećenju kao kulturnog centra 1939.
Tokom rata kafe je postao povremeni regrutni centar za francusku kinematografiju i scenu. Zahvaljujući svojim poznanstvima u Overnju, stari gazda je tokom rata nabavljao ugalj. Peć bubnjara na sredini restorana uvek je bila topla. A Flor je postao retko zagrejano mesto u Parizu tih godina. Pre Drugog svetskog rata, stalni gosti bili su Alber Kami, Marsel Karne, jedno vreme i Lav Trocki. Baš kao i Andre Malro, bivši ministar kulture Francuske koga je Džon F. Kenedi opisao kao „najvećeg intelektualca kojeg je ikada upoznao“. Tristan Cara, utemeljivač dadaizma bio je takođe deo dekora. Zajedno sa ligom rumunskih mislilaca, među kojima su bili Emil Čoran, Ežen Jonesko i esejista Bendžamin Fondan.
Sartr
Kada se pisac Žan-Pol Sartr preselio iz Monparnasa u hotel u Sen Žermen de Preu, koristio je kafić za pisanje. Pisala je o tim danima u svojoj knjizi „Ceremonija oproštaja: razgovori sa Sartrom“ Simon De Bovoar, francuska književnica i feministkinja. Ona je tada svoja omiljena mesta Dome i Closerie des Lilas zamenila Florom.
Sartr bi tu radio od devet ujutro do podneva. Zatim je odlazio da nešto pojede, pa se vraćao u dva sata i ostajao do osam uveče. Posle večere, opet bi svraćao u Flor na susrete s prijateljima. Tu su se uglavnom skupljali komunisti, dok Nemci nikako nisu zalazili.
Tek nekoliko meseci kasnije, kada je Sartr završio svoju filozofsku studiju od 350.000 reči „L’etre et le Néant“ i de Bovoar objavila svoj prvi roman „L’invitée“, otkrio je njihova imena. Kasnije tokom rata, Sartr je postao toliko poznat da je za njega instalirana posebna telefonska linija. Ali, kada je njegova popularnost porasla 1946. i bar se napunio književnim turistima, radio je samo iz svog stana na Trgu Sen Žermen. Delom i zbog pogoršanog zdravstvenog stanja, koje mu je Bovoarova svakodnevno činila manje teškim.
Najbolja kafa
Do tada su Sartr i de Bovoarova bili okruženi prijateljima među kojima su bili Kami, tadašnji urednik novina „Combat“, i Žilijet Greko, koja je kasnije postala najpoznatija pevačica u omladinskom kultu u Sen Žermen de Preu poznatom kao „egzistencijalisti“ po Sartrovoj filozofiji. Deo legende je i to da je (pošto je Sartr po ceo dan pio samo jednu kafu) Bubal odlučio da udvostruči cenu kafe. Ali i da ponudi najbolju. Svuda se sipalo šest grama kafe, a u Floru 12g na 10dl vode.
Šezdesetih su Flor zaposeli Roman Polanski, Brižit Bardo, Alen Delon, Simon Sinjore, Iv Montan, Iv Sen Loren, Iber de Živanši, Pako Raban, Gi Laroš. I dalje su se viđali Tristan Cara i Marsel Karne, Salvador Dali. Kad bi bila u Parizu, ovde bi obavezno svraćala i Džejn Fonda. Zajedno sa suprugom Rožeom Vadimom.
Niz se nastavljao prirodno i tokom godina. Jednu elitu menjala je druga u bulevaru Sen Žerman, pariskoj žili kucavici koja se prostire kroz tri arondismana (5, 6, 7). Ketrin Denev i njena kćerka Kjara Mastrojani, Džoni Dep, Džek Nikolson, Al Paćino. U Floru su za stolom radili Paolo Koeljo, Patrik Beson, Fransis Ford Kopola. Sonja Rikel i njena kćerka Natali jedno vreme su imali svoj stalno rezervisani sto u pola dva po podne. Serž Genzbur je ovde pio dupli rikar „51“, koji je zbog toga dobio ime „102“.
Promena vlasnika i legendarni Miro
Miroslav Šiljegović je 1984. kupio Kafe de Flor za 1,2 miliona evra. Kada je Bubal odlučio da mesto prepusti nekom drugom, prvo je dao šansu svom zemljaku iz Overnje. Međutim, on se nije najbolje snašao. Već posle tri meseca, posao su preuzeli Šiljegović i njegova supruga. Redovno su dolazili, sa Bubalom se združili, nastala je neka nit i poverenje.
Sam Bubal je postao ozbiljan bard i boem u kvartu tokom decenija, pa je i otkupna cena prodaje pokazatelj kontinuiranog profita stvaranog iz vremena zlatnog posleratnog perioda.
Nasleđe je u potpunosti očuvano, uključujući i ponudu dva specijaliteta. Kuvano jaje sa hlebom i puterom i velški rarebit sa vuster sosom. Kuvano jaje, a njih se proda oko 25.000 svake godine postalo je takva institucija da ga je švajcarski vajar Alberto Đakometi obeležio skulpturom koju je poklonio Bubalu. On je takođe zadržao svoj sto u uglu kafića. Crvena sedišta od krtičje kože i enterijer u stilu 30-ih koji je Bubal instalirao kada je lokal preuzeo 1939. ostali su sačuvani, kao i omiljeni čajnik de Bovoarove.
Godine 1994, pisac Frederik Begbede osnovao je „Pri de Flor“, godišnju književnu nagradu koja se održava svakog novembra u kafiću, sa ciljem prepoznavanja perspektivnih mladih autora.
Ko je Miroslav Šiljegović?
Miroslav nije nasledio samo čuveni Flor već je 1996. postao vlasnik i jednako legendarnog lokala La Closerie Des Lilas (Bašta jorgovana, otvorena 1847.). Njega je Ernest Hemingvej u svojoj divnoj knjizi o pariskom životu „Pokretni praznik“ opisao kao „jedan od najboljih kafea u kraju i Parizu“.
„Jorgovani“ su mu uzvratili večnim omažom, mesinganom pločicom sa njegovim imenom na mestu za barom koje je najviše voleo. Toliko je njegov pariski život bio slikovit u „Pokretnom prazniku“, pun ukusa, mirisa, divnih relacija sa Silvijom Bič i Gertrudom Stajn, sarkazma i genijalnosti, toliko su opisi hrane i alkohola bili postojani i upečatljivi, praćeni kišom koja je često bila neizostavan saputnik njegovih pariskih dana, da sam i sam morao, prvom prilikom, svoje naredno parisko putešestvije da otpočnem baš na tom mestu. Ima svoju draž, i neku širu dimenziju. Ne čudi što je baš ovde Emil Zola dovodio Pola Sezana, a Lenjin igrao šah. Dolazili su i Amadeo Modiljani, Oskar Vajld, Samjuel Beket, Apoliner, Cara, Breton, Sartr, Pikaso.
Preko Švajcarske do Francuske
Miroslava je put do Pariza iz rodne Dubice na legendarnoj Kozari (rodio se 1946.), u kojoj su u hrabroj bici mnogobrojni partizani ostavili svoje živote boreći se sa Nemcima i ustašama, doveo preko Švajcarske sedamdesetih. Nastavio je put Pariza gde se zaposlio u poznatom ruskom kabareu Raspućin, omiljenom mestu Džejn Birkin, Serža Genzbura i Frederika Begbedea.
Raspućin se otvorio 1965. godine, u zgradi izgrađenoj tridesetak godina ranije. Dvehiljaditih je postao noćni klub. Miroslav je ispekao zanat i odlučio da rizikuje dvostruko, na dve lokacije. Kupio je kafić na čuvenoj pariskoj stanci Gar Du Nord i gostionicu na Place de Republique (Trg Republike).
Sa statusom vlasnika monumentalnog bistroa na pijedestal je izmešten i Šiljegovićev status. Svet mu je bio na dlanu, a dlan je bio on. Upoznao je svetske zvezde, Šeron Stoun, Pjera Arditija, Roberta De Nira. Družio se sa sada pokojnim Đorđom Armanijem i mnogim važnim francuskim ličnostima.
Dolazili su i francuski predsednici, Žak Širak, Fransoa Oland, Pjer Moskovisi. I nekadašnji ministar ekonomije, Dominik Stros Kan, bivši predsednik Svetske banke. Dolazio je i Ričard Holbruk, kojem je po krilatici „popu pop a bobu bob“ Miroslav „Miro“, kako mu Francuzi tepaju, sve sunuo u lice, kako je u intervjuu za Večernje Novosti izjavio 2013.
Promenio je sliku o Srbiji, nama i našem podneblju više nego što su svi diplomatski stubovi naše spoljne politike mogli da učine u poslednjih 40 godina. Tako to obično i biva. Nije kome je rečeno već kome je suđeno. Suđeno mu je bilo i da putuje, i da uživa u svojim strastima. Prepešačio je Butan, osvojio Tibet, peo se na Himalaje. Formu planinara i hajkera kalio je i u Kini, Japanu, Tajlandu. Omiljena pasija danas mu je bicikl. Njime šparta čitavom Francuskom i o tome neretko obavštava svoje prijatelje fotografijama na Instagramu.
Naslednici
Ni za naslednike ne mora da brine, oba sina su mu godinama u ugostiteljstvu. Stariji je radio kao kuvar u hotelu Kempinski u Bangkoku, dok je mlađi završio školu hotelijerstva u Lozani.
Kult će nastaviti da živi, jer ozbiljni gradovi poštuju svoje nasleđe. Nema rušenja, menjanja enterijera, menjanja istorije i nepoštovanja tradicije. Nema svega onoga što se dogodilo recimo u Beogradu, sa Oračem, Trandafilovićem, Čuburskom lipom, Ruskim carem, dok su mnoge kafane doživele restauracije koje su u potpunosti uzele dušu tim lokalima, od kojih je ostalo samo ime, poput Šumatovca.
Ukoliko vas put nanese u Pariz, popijte jednu kafu u Floru, biće to svojevrsna inicijacija u Gradu svetlosti.