Nihad Softić, bosanski preduzetnik o usponu posle bankrota: Zatvorio sam oči i predao se

“Priznajem da sam vremenom počeo osećati blagu slabost u svom letenju. Mislio sam da će proći. I do sada mi se to dešavalo. Slabost je dolazila i odlazila, postalo je sasvim uobičajeno u mom slučaju. Nisam posebno brinuo oko toga. Mislio sam… Već u sledećem trenutku osetio sam nemoć u svojim krilima, koja mi je ukazivala na strašan pad. Sloboda je polako nestajala. Nikada nisam tako brzo leteo kao kada sam padao. Samo sam zatvorio oči i predao se. Pao sam. Krila su mi bila skršena. Bio sam bez snage, slomljen i nemoćan”, priseća se sagovornik Forbes Bosna i Hercegovina, Nihad Softić. Njegova priča je sve samo ne obična.

“Samo sam mogao da posmatram i osetim da me drugi gaze. Gazili su me oni nesrećni i oni koji su mislili da su srećni. Neki su me gazili zato što su želeli da me gaze, neki slučajno, jer sam već bio na podu. Samo sam posmatrao i u sebi tražio snagu da ustanem, da se sklonim, dok me nisu zgazili do smrti. Tada, nešto me sačuvalo”, ovim rečima Nihad Softić, bosanskohercegovački preduzetnik, uz to i pisac, putnik, govornik i filantrop u svojoj prvoj knjizi „Pola čovek, pola Bog“ opisuje trenutke kroz koje je prolazio nakon što je doživeo poslovni krah.

Naime, Softić je imao 26 godina kada je pokrenuo vlastiti biznis i postao vlasnik računarske kompanije u BiH IT Computers koja je postala prepoznatljiva u celom regionu. Osim što je firma bila u samom vrhu, zavidan poslovni status je uživao i njen vlasnik koji je 2006. godine proglašen menadžerom godine u BiH.

Nihad je bio na krovu sveta u poslovnom smislu, a onda je došla 2009. godina kada je obavestio javnost o nesolventnosti kompanije i nemogućnosti daljeg poslovanja kao posledice snažnog uticaja globalne ekonomske krize na dalje privređivanje i razvoj kompanije. IT Computers je otišao u stečaj, a on prema vlastitom priznanju u duhovni i materijalni bankrot.

“Jedini krivac za neuspeh kompanije sam bio isključivo ja. Isti onaj čovek koji je tu istu kompaniju stvorio. Dakle, u meni su i jedan i drugi i krivac i zaslužni. Oba su me učinila onim što sam danas. Za mene lično sve je to samo jedno proputovanje kroz iskustva i zrenje. Konačni cilj je uvek bilo prosvetljenje. Nažalost, pre nisam bio svestan toga”, kaže Softić u intervjuu za Forbes BiH.

Oporavak od bankrota u njegovom slučaju se nije desio preko noći. Trajao je nekoliko godina. Ali, umesto da u svom romanu bude lik tragičar, Softić, koji se u jednom periodu svoje mladosti bavio i košarkom i igrao za nekoliko bosansko-hercegovačkih klubova, a košarka ga je odvela na tri godine u Italiju, gde se i zaljubio u kompjutere, izabrao je novi put. On je pre svega značio da prvo treba da upozna sebe, a tek onda da počne da razmišlja o novom biznisu.

“Period depresije i anksioznosti trajao je pet godina. To je bio pakao! U tim trenucima želeo sam samo jedno, umreti. Danas iz jedne sasvim drugačije perspektive duboko sam uveren da je taj neuspeh bio najbolja stvar koja mi se mogla u životu desiti”, kaže Nihad Softić za Forbes BiH.

U životu sam često gubio jedno, da bih dobio drugo. Upravo u tom proputovanju između gubljenja i dobijanja, poraza i pobeda, naučio sam nešto jako bitno, a to je, da nije bitno koliko ste izgubili, nego kako ste iskreno halalili (oprostili). Bitno je samom sebi oprostiti, glavu podignuti i nastaviti dalje živjeti. U mom slučaju nije bilo alternative. Takav mi je karakter, neprestano moram ići napred. Mogu pokleknuti, ali nikada neću odustati. Imam san koji moram ostvariti”, kaže Nihad.

Nakon bankrota teškog 15 miliona konvertibilnih maraka (7,67 miliona evra) upisao je fakultet, zatim master i naposletku doktorske studije iz poslovne psihologije. Objavio je tri knjige; prvu – “Pola čovek, pola Bog”, zatim “Tajna svega” i “Ja narcis”. Sve tri su bile njegov “lek” i način da shvati šta mu se desilo, zbog čega i da pronađe odgovore na pitanje – šta je to što on želi u životu.

Trenutno piše četvrtu knjigu koja se zove “Raskršće”, a koja bi trebalo da bude objavljena krajem ove godine. Knjiga govori o životnim raskršćima ljudi koji najčešće odustaju zbog nekoliko razloga, ali dva su najbitnija i to; zbog velikog broja izbora i mogućnosti te prevelikog straha od neuspeha.

Pad se desio na vrhuncu poslovanja

Danas kada vrati vreme unazad, priseti se 1998. godine kada je pokrenuo svoju firmu, te 2009. godine kada je morao da proglasi stečaj i razmišlja na način da li bi išta u svom poslu uradio drugačije. Kategorično tvrdi da je to u njegovom slučaju nemoguće, jer se sve zbilo onako kako je i moralo.

“Početak kraja u slučaju IT Computers se desio na vrhuncu poslovanja kada je kompanija zapošljavala gotovo 500 radnika i imala 60 prodajnih mesta širom BiH. Imali smo savršen biznis model koji je besprekorno funkcionisao gotovo 10 godina i koji je osim finansijskog aspekta imao i širi društveni značaj sa ciljem da se što većem broju građana BiH omogući kupovina računara na mesečne rate i to već od deset KM mesečno”, objašnjava Softić za Forbes BiH.

“Istina, do pojave IT Computers na tržištu već je postojala mogućnost kupovine elektronske opreme i računara putem kredita, a najniže rate su bile od 80 do 100 KM. Međutim, s obzirom da su tada prosečne plate bile oko 600 KM, nabavka računara za većinu je bio samo nedostižni san. Mi smo pomogli da se taj san ostvari. Kreditne procedure su obavljali naši obučeni zaposleni, nije bilo potrebe da kupci odlaze u poslovne banke i završavaju komplikovane procedure. Bili smo pioniri u svemu što smo radili. Sve je bilo savršeno, do trenutka kada je prestalo da bude zabavno”, nastavlja.

Sve je počelo sa globalnom ekonomskom krizom 2008. godine, koja se nakon samo nekoliko jeseci prelila i na BiH.

“Nažalost, kriza je prvo pogodila luksuznu robu, a time i naš poslovni model. Od 100 prodatih računara, 99 smo prodavali putem kreditnih linija. Banke su nam ukinule kreditne linije tako da smo ostali kao „riba na suvom“. Činjenica da smo u oktobru 2008. godine imali mesečni promet veći od tri miliona, a već u novembru 1,5 milion, takav strmoglavi pad je trajao sve do marta kada smo imali mesečni promet od 500.000. Sve se odvijalo previše brzo i strmoglavo. Nažalost, kompanija je bila prevelika i troma za reorganizaciju. U tim i takvim trenucima čovek može imati sve, nažalost ono što nema je vreme”, govori Nihad, koji je u tim teškim trenucima osim o sebi morao razmišljati i o svojim zaposlenima.

“Nismo bili kompanija nego zajednica koja se okupila oko ideje i misije. Bili smo porodica. Na kraju našeg zajedničkog puta radnici su mi bili prioritet. Rastali smo se kao pravi drugari koje i dan danas rado viđam. Sve su to odgovorni ljudi koji su danas na rukovodećim pozicijama, ili su napravili svoje IT kompanije. Mnogi su uspeli u životu”, kaže Nihad.

Pre rata studirao je na Fakultetu za fizičku kulturu u Sarajevu. Aktivno je igrao i košarku. Ali, umesto karijere u toj oblasti, on se pasionirano zagrejao za kompjutere.

“Pred Božić 1996. godine supruga i ja bili smo pozvani kod prijatelja na večeru, ustvari, pravi razlog je bio da nam pokažu svoj upravo kupljen računar kompak deskpro, čudo od tehnologije, koje je uzgred rečeno u to vreme koštalo jedno malo bogatstvo. Pod uslovom da ništa ne diram, to veče prijatelj mi je objasnio šta sve računar može da radi i koje su mu funkcije. U obilazak računara bila je uključena i kratka prezentacija tekst editora (MS Word) i programa za crtanje (Paint). Većinu stvari koje je pominjao nisam čuo, jednostavno ostao sam opčinjen tim čudom”, govori Nihad.

U tim trenucima bio sam preplavljen nekom zanimljivom kombinacijom emocija oduševljenja, zbunjenosti, ljubomore, nezadovoljstva što i ja nemam takav računar. Jedva sam čekao te noći da se oprostimo od prijatelja kako bih pripremio strategiju za nagovaranje supruge da kupimo isti takav računar. Novac za kupovinu nismo imali, ali smo imali mogućnost uzimanja kredita kako bismo ga otplatili, i to na tri godine. Tako je i bilo, nakon nekoliko dana bili smo u trgovini kućnih aparata na kasi sa svojim računarom. Tokom samog završavanja kreditne procedure morao sam svojoj supruzi čvrsto obećati nešto bitno – da ga neću nikada rasklopiti. U suprotnom, rekla mi je sasvim ozbiljnim glasom, podneće zahtev za razvod. Bez ikakvog oklevanja sam pristao na to”, nesebično deli za naš portal.

“Sledećeg jutra obišao sam sve kioske u gradu koji su prodavali časopise o računarima, uključujući specijalizovane trgovine knjiga i stručne literature kako bih što više saznao o računarima. Kupio sam sve što sam mogao naći na policama. Nakon sedam dana moj računar je bio rasklopljen i sklopljen. Nisam mogao drugačije, po cenu i nepovoljnog scenarija po mene. Na sreću, brak je ostao sačuvan i traje, ali i moja mala tajna. Strast i uzbuđenje koji su u tim trenucima zavladali u mom životu je bilo nešto što sigurno nikada neću zaboraviti. Jednostavno, tada sam želeo da shvatim kako računar radi. Danas sa istim žarom želim da shvatim kako čovek radi”, govori Softić.

Pokretanje nove firme

Nezavisno od svega što je preživeo, naš sagovornik nikada nije razmišljao da ne želi više da pokrene novi biznis. Posle oporavka, “naoružan” svim iskustvima kroz koja je prošao, nekoliko godina nakon stečaja, pokrenuo je novi poslovni projekat, osnovao je School & School, multidisciplinarnu školu posvećenu posmatranju, otkrivanju i razvijanju talenata kod dece. Trenutno u tom sastavu, kako u ličnom, tako u franšiznom vlasništvu postoji 12 škola. Između ostalih gradova postoje škole u Sarajevu, Beogradu, Sofiji, Mostaru, Tuzli…, u kojima deca putem finih, primenjenih i tehničkih nauka pronalaze svoj talenat i strast prema određenoj disciplini koja će im olakšati odabir buduće akademske i profesionalne karijere.

Nihad je danas u ovoj, porodičnoj firmi, član uprave, suosnivač je i predsednik istoimene neprofitne organizacije čiji je osnovni cilj unapređenje obrazovanja, a takođe je i osnivač Centra za harmonizaciju zdravog življenja Life Tomorrow.

“Obrazovanje je nešto što ima višu svrhu za koju se vredi boriti, posebno jer odgajamo nove generacije, nadam se i bolje. Za mene lično, obrazovanje je jedina stvar koja može promeniti ovaj region. Unaprediti ga, produhoviti”, kaže Nihad koji priznaje da je sada drugi čovek u odnosu na vreme kada je bio na vrhuncu uspeha sa računarskom firmom.

“Iznad ponora svi se mi menjamo. Nakon takvog dramatičnog iskustva, kao što je bilo moje, čovek postane imun na bezbroj drugih iskušenja. Znate, najteže je prvi put propasti. Svaki naredni neuspeh postaje obavezan deo budućeg uspeha”, Nihad Softić za Forbes BiH.

“I kada sam leteo, i kada sam padao nikada nisam smetnuo s uma jednu stvar. Nikada nisam prestao učiti”, kaže Softić.

Izlaz uvek postoji, to ja najbolje znam

“Izlaz uvek postoji! To ja najbolje znam. Takođe, u potpunosti razumem ljude koji zapadnu u takva stanja, teško je izvući se nakon dramatičnih iskustava. Ja to zovem procesom sazrevanja. Problemi u životu nikada ne odlaze dok nas nečemu ne nauče”, kaže on dodajući da savet koji može dati mladim ljudima koji osećaju da rade posao koji ne vole ili se još uvek „traže“ u moru zanimanja je jedan: “Ne žalite se. Prekvalifikujte se!”

Sa 13 godina znao je, priča nam, da u životu želi nešto više. Kao dete, posmatrao je radnike koji su prolazili pored njegove kuće. Svakog dana, u tri sata, osim vikendima, kada je bio posvećen dečijem životu, igri. Posmatrao ih je seća se, iz dana u dan, analizirao njihov govor tela, hod, odeću, slušao razgovor između njih. Zamišljajući njihove živote, shvatio je šta on ne želi u životu.

“Nisam želeo rutinu. Želeo sam slobodu”, govori Nihad.

Ne seća se kada je zaradio svoj prvi novac, ali se seća da je svoju prvu firmu pokrenuo tako što je otišao u banku i tražio kredit od 6.000 KM.

“Zaista, ni u jedan projekat nisam krenuo, a da nisam pozajmio novac i tako krenuo u avanturu. Zvuči neverovatno, čak suludo, posebno za novu generaciju koja smatra da mora imati stotine hiljada maraka ili milione da bi pokrenuli posao. To je samo izgovor.

Kada duboko u sebi verujem u nešto tada se ne plašim nikakvih izazova, fokus mi je 100 odsto usmeren prema tom cilju, na kraju, za tu svoju ideju bih i život dao. U životu sam shvatio jednu bitnu stvar: „Ukoliko je nešto suđeno, Bog pronađe put“. Moje je da uradim sve što je u mojoj moći, preostali deo prepustim dragom Bogu. To je tajna privlačenja”.

A na pitanje u čemu vidi poslovni potencijal kada je Bosna i Hercegovina u pitanju odgovara:

“Duboko u sebi verujem da je to turizam”.

Najviše suza sam isplakao u “mini morisu”

Nihad je danas uspešan čovek i od statusnih simbola sebi može priuštiti mnogo toga, ali veran je i dalje svom starom “mini morisu” za koji kaže da ga ne bi promenio ni za šta na svetu.

“U njemu sam najviše suza isplakao. U njemu se desio trenutak kada sam nakon poslovnog neuspeha krenuo na kafu shvativši, da pored svih miliona koje sam do tada napravio sa IT Computers, nemam u džepu ni za kafu. To je trenutak kada sam prihvatio da sam i materijalno i duhovno propao. Prihvatio sam ono što jeste, priznao da sam niko i ništa. Tada sam shvatio da sam dotakao dno, te da nakon pada preostaje samo jedna stvar – „ponovni let“. To je bila katarza”, kaže Softić.

Najveće bogatstvo je sloboda

„Uživam u svojoj porodici, posebno unucima. Pišem. Putujem po svetu. Vozim svoj motor. Posećujem propuštene koncerte na koje sam ranije želeo da idem, ali nisam stizao od ciljeva. Preko leta dnevno vozim bicikl oko 40 kilometara, jednom godišnje vozim bicikl od Gračanice do mora (300-400 kilometara). Zimu volim da iskoristim za hajking sa svojim učenicima u School & School, te svakih 15 dana individualno prepešačim 50 kilometara. Za 2024. godinu postavio sam sebi cilj, a to je 1.200 hajking kilometara.

Na kraju uživam u svojoj autonomiji da budem ono što želim da budem. To podrazumeva slobodu da radim ono što želim, s kim želim, kada želim, gde želim. Za mene nema većeg bogatstva od slobode“, zaključuje naš sagovornik.

Amela Keserović Folić, novinar Forbes BiH