„Poslovi za lenje devojke“ mit – žene su ambiciozne kao i muškarci

Takozvani „poslovi za lenje devojke“ poslednjih meseci su postali glavna tema na TikToku, dok se radnici generacije Z bore protiv kulture poslovnog sagorevanja u korporativnoj Americi.

Međutim, prema novom izveštaju Mekinsija (McKinsey) i Lin ina (Lean In), koji od 2015. sprovode istraživanja o ženama na radnom mestu, nema ničeg lenjog kod žena koje tragaju za boljim životnim uslovima. Zapravo, podaci pokazuju da su na svakom nivou korporativne mašinerije, žene posvećene karijeri baš kao i muškarci, iako oni i dalje dominiraju kada se radi o najvišim pozicijama u nekoj firmi.

Prema Devetoj godišnjoj studiji o ženama na radnom mestu, najvećem i najsveobuhvatnijem istraživanju o položaju žena u korporacijama u Americi i Kanadi, žene pokazuju veću ambiciju kada se radi o njihovim karijerama nego što je to bilo pre pandemije: čak 81 odsto žena je reklo da želi da bude unapređeno do kraja ove godine, u odnosu na 70 odsto njih 2019.

Od više od 27.000 osoba koje su učestvovale u istraživanju, 96 odsto žena je reklo da im je karijera važna, u istom procentu kao i muškarci.

Ovaj procenat ostaje isti, čak i kada uračunamo one koji kažu da pokušavaju da bolje pozicioniraju svoj privatni život: 97 odsto žena i isti procenat muškaraca, koji ističu da traže bolji balans između posla i privatnog života, takođe navode da su im karijere veoma važne, a nešto više od 80 odsto i jednih i drugih su zainteresovani za unapređenje.

„Nešto je ušlo u uobičajena shvatanja što nagoveštava“ da zaposleni koji žele da rade od kuće su ili oni koji žele da rade manje ili su manje motivisani, pojasnila je za Forbes Aleksis Krivković (Alexis Krivkovich), viši partner u Mekinsiju.

Ona dodaje da „umesto uverenja da je fleksibilan posao nešto što guši ambiciju, on je zapravo oslobađa, što dokazuju i žene i muškarci koji kažu da ih mogućnost da rade od kuće čini efikasnijima i produktivnijima„.

Dok su žene i muškarci ispitanici rekli Mekinsiju da je fleksibilan rad od kuće ono što upravo traže, novi podaci pokazuju da muškarci imaju više benefita od toga u odnosu na žene.

Muškarci na višim pozicijama kažu da dobijaju povratne informacije i lično mentorstvo, povezanost sa poslom i misijom, kao i osećaj da su „u toku“ zahvaljujući službenicima u kancelariji.

U isto vreme, žene, posebno one iz marginalizovanih ili isključenih grupa, osećaju se kao da im je firma minsko polje: Oko trećina crnkinja i pripadnica LGBTQIA populacije navele su da na poslu preispituju njihovu kompetenciju ili prosuđivanje, dok je 35% žena sa posebnim potrebama reklo da ih prekidaju ili im se obraćaju više nego njihovim kolegama.

Skoro tri četvrtine žena koje su iskusile ovaj tretman se „zatvorilo“. One manje razgovaraju na radnom mestu, osećaju pritisak da promene izgled ili ponašanje, menjaju kod ponašanja, kako bi se prilagodile.

Rejčel Tomas (Rachel Thomas), izvršna direktorka Lin In kaže da kad žene rade na daljinu, one se suočavaju sa manje tih takozvanih „mikroagresija“, ali to bi ipak moglo da ugrozi njihovo napredovanje u karijeri.

„Znamo da će ove žene verovatnije osećati potrebu da budu savršene, što im smeta da se u potpunosti iskažu na poslu. Kompanije zaista propuštaju sve ono što žene imaju da ponude„, smatra Tomas.

Kompanije, takođe, propuštaju ono što žene imaju da ponude time što zanemaruju tu nejednakost koja pokazuje da više muškaraca nego žena dostigne najviša mesta u korporativnoj mašineriji.

Dok se najviše žena ikada nalazi na šefovskim pozicijama, čak 28 odsto, od toga je samo šest odsto tzv. „obojenih“, a istraživanje Žene na radnom mestu pokazuje da napredak ide u pogrešnom smeru.

Na svakih 100 muškaraca koji budu unapređeni na upravljačko mesto, samo 87 žena i 73 „obojene“ dostigne iste pozicije.

Najgora je pozicija tamnoputih žena: Na svakih 100 muškaraca koji su postali šefovi, samo 54 afroamerikanki su 2022. to uspele.

To je posebno obeshrabrujuće, kazali su Tomas i Krivković, jer su tamnopute žene poslednjih godina posebno bile istaknute u tom domenu: U 2021. maltene su se izjednačile, sa skoro 96 unapređenja na 100 unapređenih muškaraca.

„Ovo je jedan od najvećih problema i izazova za kompanije, u smislu promene načina za napredovanje poslovnih žena i uvođenja više njih u rukovodstvo“, kaže Tomas, napominjući da je to veći problem od navodnog „staklenog plafona“ sa kojim se žene suočavaju na izvršnim pozicijama.

Ni ovo nije nova pojava: Prema podacima istraživanja od 2015. godine, unapređenje žena sa nižih pozicija stalno pokazuje negativne posledice na celom njihovom putu do vrha korporacije.

„U ovom trenutku nema izgovora“, kaže Tomas. Polomljena stepenica „ostaje polomljena iako se može lako popraviti zajedničkim naporima“.

Taj napor može uključivati mere kao što su praćenje podataka o zapošljavanju i unapređenju, ulaganje u programe DEI (različitost, jednakost i inkluzija) i uspostavljanje kriterijuma koji pomažu da se otklone pristrasnosti iz procesa zapošljavanja i napredovanja.

„To nije nuklearna fizika. Ali, to je istina“, kaže Krivković.

Megi Mekgrat, novinarka Forbesa