INTERVJU Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković: Imaćemo ženu predsednicu Srbije

Svetski ekonomski forum sredinom ove godine objavio je redovnu publikaciju Globalni indeks rodnog jaza. Podaci pokazuju da će biti potrebne 134 godine da se dostigne puna ravnopravnost. Zašto? Zato što je svet na 68,5% željenog nivoa, a od prošlog izveštaja napredovao je celih 0,1%.

Ono što ipak raduje, jeste što je među 146 posmatranih zemalja, Srbija na visokom 26. mestu sa skorom od 77,9% (prvi je Island sa 93,5%).

Međutim, od same statistike i pozicije, važnije je koja je cena rodne nejednakosti, kako ekonomska tako i društvena.

„Svi, pa tako i žene, polaze iz sopstvenih cipela i ne vide koliko je visoka cena neravnopravnosti na ličnom i društvenom nivou. Previše je saveta za uspeh, a da se prethodno ne pođe od premise šta je to zapravo stvaran, merljiv, validan, a samim tim i društveno neophodan uspeh. Vekovni obrasci ponašanja, što važi i za percepcije društava i država jednih o drugima na globalnom nivou, najteže se menjaju. To pogrešno i usko sagledavanje uspeha, koje se vrednuje samo ekonomskim parametrima, može da dovede do iscrpljenosti žena, što vidimo na mnogim mestima. Glavni problem sa neravnopravnošću takvog obima je što je ona bazirana na strukturalnom i kulturološkom nivou. Svuda su obrasci isti i zato još uvek niko nije uspeo da dođe do tog nivoa da mu ne trebaju kvote u politici i biznisu“, kaže u razgovoru za Forbes Srbija poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković.

Šta vam govore brojke Svetskog ekonomskog foruma?

Podatak Svetskog ekonomskog foruma da će biti potrebno više od 130 godina da se „zatvori“ jaz, zvuči zastrašujuće. Ne dovodim u pitanje podatke referentnih institucija, ali sam uvek oprezna kada se radi o prikupljanju podataka i merenjima na globalnom nivou. Ipak, verujem da promene mogu da se dogode znatno brže, samo ako to zaista naša društva žele.

Jedan od većih problema su teškoće ili nemogućnost oko usklađivanja privatnog i poslovnog života, što je izraženije kod žena. Još uvek je za mnoge žene realnost to što moraju da biraju između posla ili porodice, kao da je uvek nemoguće uskladiti jedno s drugim. Očigledno je da rodna ravnopravnost nije postala temeljni princip, iako jeste u zakonodavnom i strateškom okviru.

Promene koje smo doživeli u poslednjih 20 godina na globalnom nivou su velike. Došlo je do ubrzanog ekonomskog rasta i razvoja, istovremeno do ogromnog porasta ekonomskih nejednakosti i tu ne mislim samo na žene. S jedne strane, pričamo o veštačkoj inteligenciji i putovanju na Mars. S druge, u nekim delovima sveta i dalje postoje zajednice u kojima nema vode za piće, struje, osnovnih uslova za život. Zato procene koliko će nam vremena biti potrebno za zatvaranje jaza uzimam sa rezervom. Ekonomski razvoj može značajno da ubrza stvari. Kako na nivou EU, tako i na našim prostorima svedočimo potresima na tržištu rada. Tako su danas za progres, bez obzira o kojoj oblasti govorimo, potrebni svi – svaki muškarac i svaka žena.

Odnos prema radu i zapošljavanju se promenio i biznis zajednica nije više u privilegovanoj poziciji kao nekad u smislu izbora ljudskog kadra. Više ne može da računa na opciju „ako ti nećeš, ima desetoro drugih koji hoće da rade pod tim uslovima“. Otud predviđam da će položaj žena biti promenjen brže nego što se procenjuje. Koliko brže – to ne mogu tačno da ocenim. Sigurna sam da će nam trebati mnogo manje od 130 godina. Naravno, politički procesi i odluke uvek mogu kako da poboljšaju tako i da značajno pogoršaju stvari.

Kvote kao rešenje

Da li su kvote nešto što je dalo rezultat?

Kvote sigurno daju rezultat, što je najvidljivije na polju političke participacije. Bez kvota bili bismo još dalje od dostignutog. Uvek me obuzme nespokoj od pomisli kako bi izgledale pojedine institucije da ne postoje kvote. Takođe, pitanje koje često postavljam sama sebi je da li imamo dovoljno lidera spremnih da zaista razumeju važnost rodne ravnopravnosti i naprave nove iskorake? U ovom trenutku, taj odgovor nemam.

Da li ste dosad čuli za kreativnija rešenja od kvota?

Za sada ne, ali ne znači da ih nema. Jedno od kreativnijih rešenja možda bi moglo da se nađe u domenu poreske politike. Na primer, država može da odluči da daje posebne beneficije ili subvencije kompanijama koje posluju u skladu sa principima rodne ravnopravnosti. Tačnije, onima koji sprovode posebne inkluzivne politike.

Ne mislim da bismo trenutno mogli bez kvota. Naša politička, pa i ekonomska scena bi izgledale potpuno drugačije da nisu uvedene. Da njih nema, našao bi se neko „kreativan“ u nastojanju da ženu ponovo vrati u kuću i istisne na margine društvenih tokova. Uostalom, to vidimo na javnoj sceni budući da se neretko ženama, naročito političarkama, upućuju uvredljive, seksističke i mizogine poruke. Njima se i posredno poručuje da ženama nije mesto u pojedinim oblastima.

Kancelarija UN Women pre nekoliko godina je izračunala da na svaki dinar podsticaja koji dobije žena u Srbiji, muškarac dobije gotovo pet. Kako gledate na taj podatak?

To je zaista frustrirajuće i, najblaže rečeno, nepravedno. Podsticaji mogu da utiču na ekonomsku zajednicu. Vreme je da budemo inovativni u tom pogledu, ali i da vodimo računa da podsticaji budu ravnomerno distribuirani.

Sloboda izbora je temelj demokratije, a sloboda ljudi u izboru zanimanja, bez pritiska društvenih normi koje definišu uloge polova jeste temelj ravnopravnosti. U skladu s tim treba kreirati podsticajne mere. Ravnopravnost ne može više biti samo deklarativna, jer je postala pitanje održivog razvoja.

U jednom trenutku smo imali premijerku, guvernerku, predsednicu skupštine…

… što je dobro. Uvek smo, posle izbora, u skladu sa nadležnostima, davali mandatarima za sastav Vlade preporuku da vode računa o uravnoteženoj zastupljenosti žena u Vladi. To je, očigledno, davalo rezultate. Činjenica je da je postojala politička volja da se naše preporuke prihvate. I da se pokaže da je moguće napraviti veći balans. Ljudima sada nije neobično kada vide ženu na nekoj visokoj političkoj funkciji.

To je bitan napredak za naše društvo i bila bi velika šteta da se ponovo smanji broj žena koje učestvuju u političkom odlučivanju. U aktuelnoj Vladi, nažalost, ima manje žena nego u prethodnoj. Međutim, to još nije zabrinjavajuće, ali bi postalo kada bismo vratili prakse iz nekog ranijeg perioda.

Ono što me prijatno iznenadi je kada čujem komentare na neočekivanim mestima, čak i u konzervativnijim krugovima, da bi trebalo da imamo više žena. Sve češće možemo čuti ljude koji su osetili benefite od zajedničkog rada, drugačijeg pristupa i novog kvaliteta koji su žene unosile u poslovna i društvena okruženja.

Sve ovo ne znači da je žena idealna kandidatkinja za poziciju odlučivanja samo zbog svog pola. Imamo i loše primere jer kompetencije moraju da postoje.

Dakle, imamo razloga za blago zadovoljstvo u političkom domenu. U raznim drugim oblastima to nije slučaj. Istovremeno pojavljuje se problem nedostatka muške perspektive u pojedinim oblastima jer, jednostavno, nema dovoljno muškaraca. Recimo, u oblasti ljudskih prava, kao kod nas u instituciji. Dešavalo nam se da se na konkurs za zapošljavanje ne javi nijedan muškarac. Mislim da je to uslovljeno i društvenim trendovima jer muškarci odlaze u bolje plaćena zanimanja. To je ono što, takođe, moramo menjati.

Hrabrost

Svetski ekonomski forum navodi primer energetike gde je manje od petine žena na rukovodećim položajima u svetu. Ipak, ističe se da na to utiču i odluke žena kada se obrazuju da idu više ka oblastima gde su već prisutne. Ne iskoračuju da se edukuju u energetici ili tradicionalnim muškim zanimanjima. To je do žena. Kako to promeniti?

Ni žene ni muškarci se ne odlučuju lako na iskorak da uđu u profesije gde nema pripadnika istog pola, jer to ume biti neprijatno. Svi volimo da se osećamo prihvaćeno u poslovnom okruženju, ali postoje sredine koje su kreirane tako da se žene tu ne osećaju dobro, posebno u onim industrijama koje su ekonomski atraktivnije i gde je veći profit, a koje muškarci smatraju „svojima“. To sve govori da moramo menjati kulturu, poslovnu, a time i opštu.

To je proces koji će neminovno dovesti do većeg učešća žena u nekim poslovnim zajednicama, što će značiti i nove interakcije i ideje. Nekada davno su pop i učitelj bili najvažnija zanimanja u selu. Ali to je obavezno bio učitelj, ne učiteljica. Sada je najprirodnije i najčešće izgovaramo učiteljica kada govorimo o ovoj profesiji. Kako vide, na primer, dečaci, ko ih obrazuje? Odgovoriće žene, jer oni u pojedinim školama ne vide muškarce u toj ulozi. Zar ovo nije dovoljno ilustrativan primer koliko je loše kada se neko zanimanje potpuno maskulinizuje ili feminizira, usled obrazaca ponašanja i stereotipa pri izboru budućeg zanimanja.

Dobro je da se procesi ubrzano menjaju i da dolazi do promena. Žene se uveliko bave zanimanjima u kojima ih ranije nije bilo moguće zamisliti. Danas kod nas, na primer, imamo tri žene pilota. Verujem da će se uskoro, zahvaljujući upravo njima i primeru koji daju, taj broj uvećati. Vojna akademija i gimnazija su još jedan od primera promene kulturnog miljea, a nakon prihvatanja naše preporuke da se devojčicama omogući ravnopravan upis u vojnu škole, koja je ovo zanimanje učinila poželjnim i za devojke.

Ima li neki sektor koji vas je iznenadio da nema dovoljno žena? Programiranje, iako veoma popularno, nema toliko žena koliko bi možda moglo da upošljava.

A smatra se da je pionirka programiranja bila upravo žena… Žene često pokrenu neku ideju i potom se dešava da muškarci uđu u te poslove i preuzmu ih, uslovno rečeno. Ono gde žena nema, više se odnosi na pozicije odlučivanja i pozicije stvarnih moći, nego na sama zanimanja. Zašto je to tako, najbolje je objasnila Klaudija Goldin, ekonomistkinja i prva žena koja je dobila status redovnog profesora na Harvardu, koja visoko plaćene poslove, koji sa sobom nose i veliki pritisak, naziva „pohlepnim poslovima“. Inače, Goldin je dobitnica Nobelove nagrade za istraživački rad upravo na temu platnog jaza i zastupljenosti žena u pomenutim „pohlepnim poslovima“.

Prema njenim istraživanjima, najveći jaz kod pomenutih poslova nastaje nakon rođenja prvog deteta, kada žene zbog više vremena provedenog u nezi deteta gube kontinuitet u poslu i pozicije izgrađene radom. Upravo tu se i formira fenomen polomljene lestvice, koji rezultira sa manje žena na rukovodećim i drugim dobro plaćenim položajima u korporativnom svetu, ali i generalno.

Muškarci tako ostanu u profesijama, uglavnom, bez potrebe da usklađuju poslovnu sa privatnom sferom života. U patrijarhalnim društvima se podrazumeva i da muškarac mora bolje da zaradi, jer je on, prema uvreženom stereotipu, upravo taj koji treba da materijalno obezbedi porodicu. Od žene se, pak, očekuje da su neplaćeni kućni poslovi njena obaveza, da je ona ta na kojoj je primarna briga o deci i porodici i da joj partner ili muž u tome samo ponekad pomaže. Profit i kvote imaju svoja pravila, jedino ih u našim kućama nismo još do kraja definisali. Ali ključni mesto za ravnopravnost polova je privatna sfera života. Zato uvek na pitanje da li mi muž pomaže odgovaram sa „ne“ – to su naša deca, naša zajednička kuća. On radi svoj deo posla koji moramo završiti zajedno.

Rođenje prvog deteta

Gde nastane jaz između muškaraca i žena na poslu?

Pomenula sam „pohlepne“ poslove, koji se odnose pre svega na rukovodeće pozicije – CEO, CFO, HR i dr, kao i istraživanje Goldin u kome se navodi da najveći jaz između muškaraca i žena nastaje posle rođenja prvog deteta i to predstavlja kritičan trenutak u njenoj karijeri, što posledično dovodi do manjeg broja žena na rukovodećim pozicijama u korporativnom sektoru.

Ono što statistika ne meri je broj neprospavanih sati niti koliko su se žene iscrpljivale da bi dostigle i postigle rezultate u svojim karijerama i istovremeno obavile i privatne obaveze. Žene se mnogo čega odriču da bi napredovale u karijeri, otišle na usavršavanje ili službeni put – to se nigde ne beleži kao poseban rezultat.

Žene u Srbiji, kao i gotovo svuda u svetu, provode dvostruko više vremena na neplaćenom radu u odnosu na muškarce. Tu kvote ne vrede, već svest muškaraca koji su spremni da dele ravnopravno kućne poslove, a da to javno i kažu. Kada smo pre nekoliko godina radili istraživanje o usklađivanju rada i roditeljstva, muškarce smo pitali da li im se postavlja čuveno pitanje pitanje kako usklađuju rad i roditeljstvo. Bilo je ohrabrujuće čuti da u Beogradu i Novom Sadu muškarci kažu – „jedva sve postižemo“, imamo puno kućnih poslova, najviše oko dece. I to su uglavnom bili odgovori mlađih muškaraca.

Za razliku od Beograda i Novog Sada, gde muškarci kažu da jedva stižu da usklade privatne i poslovne obaveze, u istočnoj Srbiji i Šumadiji i žene i muškarci kažu da nemaju taj problem. Ali to je zbog uključenosti šire porodice koja pomaže. Kao problem se onda otvara i pitanje javnih politika koje su formirane na osnovu stare strukture porodice, jer se zaboravlja da je sve manje porodica sa više generacija u domaćinstvu i koje uglavnom žive udaljene jedne od drugih.

Istraživanje je pokazalo da su poslodavci to prepoznali, pa na primer više ne postavljaju pitanje da li se planira brak i porodica ili koliko neko ima dece, već pitaju ko čini njihovo domaćinstvo. Posebno ih raduje kada dobiju odgovor da neko živi u porodici s roditeljima, jer im to ukazuje da mogu da rade i duže i da idu na službene puteve zato što ima ko da im pomogne kod kuće.

Zato je samo 26% žena na poziciji direktora privrednog društva u Srbiji jer na toj poziciji ne mogu da odu u pola četiri kući. Stvar je dosta jednostavna.

Puno se priča o ženama na položaju da ih je nedovoljno, što jeste važno jer one su vidljive. Ali koliko su tema žene na nižim radnim mestima?

U pravu ste. O ženama na nižim radnim mestima se najmanje priča, što je nepravedno i demotivišuće za sve koji obavljaju te veoma važne poslove. Mi smo kao institucija prekinuli tu lošu praksu, ali to još uvek nije dovoljno. Posle Kovid-19 krize, na našoj godišnjoj konferenciji povodom Međunarodnog dana tolerancije govorili smo upravo o položaju žena i svih ljudi sa posebnim osvrtom na značaj njihovog rada tokom pandemije. Kasirka, higijeničarka, nastavnica, doktorka i medicinska sestra bile su naše panelistkinje koje su govorile svaka iz svoje perspektive.

Zanimljivo je da su nas svi pitali kako smo se setili higijeničarke. Pitam se kako smo smeli da zaboravimo na to zanimanje koje je izuzetno teško, a najmanje plaćeno. Ne čudi me, jer je to veoma potcenjeno zanimanje u svakom smislu. Ovde bi uloga medija mogla da bude važna, da pronađu način da imaju više priča o ženama koje obavljaju poslove „izvan reflektora“ i bez kojih se ne može.

Kao još jedno izuzetno teško zanimanje, smatram i posao učitelja i nastavnika, čjim radom sam impresionirana. Imate 30 dece koja s pravom postavljaju pitanja, a nekad vam je teško i samo svojoj deci da odgovorite – znam, jer sam radila u prosveti. Trebalo bi svi više da poštujemo ove profesije, naročito imajući u vidu deficit na tržištu rada i probleme sa kojima ćemo se veoma brzo suočiti zbog nedostatka upravo ovih kadrova.

Diskriminacija na poslu

Da li danas primećujete diskriminatorne uslove na konkursima za posao i da li ima pritužbi? Da li ima prikrivenih ili čak i otvorenih uslova?

Prikrivenih da, a otvorenih sve manje. Ne bih da zvučim neskromno, ali to jeste i rezultat našeg rada. Diskriminatornih oglasa ima značajno manje. Ranije se to radilo otvoreno i ovde, u Bulevaru kralja Aleksandra, gde su naše prostorije, pre nekoliko godina bilo je na svakom trećem-četvrtom lokalu istaknuto da se traži radnica, žena za rad u butiku ili pekari. Sada se to znatno ređe viđa.

Bilo je oglasa i da se traži mlada i atraktivna devojka do 30 godina za rad. Bilo je i uslova da se nosi crveni karmin i crveni lak i sl. Bilo je poslodavaca koji su imali i obim struka i grudi kao uslov, kao i indeks telesne mase. To je bio vrhunac. Tada smo reagovali javno upozorenjem. Imali smo koleginicu u to vreme koja je bila veliki entuzijasta. Obilazila je radnje i govorila da se oseća i mlado i atraktivno za traženi posao, što je bilo svojevrsno upozorenje vlasnicima radnji, pa su promenili tu diskriminatornu praksu. Ne znači, naravno, da su uklanjanjem oglasa i promenili suštinski svoj odnos, ali su mnogi shvatili besmisao traženja mlade i atraktivne osobe za rad u piceriji ili butiku.

Svašta su poslodavci davali sebi za pravo. Toga je sve manje, sigurno i zbog toga što je bilo puno pritužbi, pa smo u postupku za zaštitu od diskriminacije, koji je inače besplatan za građane, rešavali individualne slučajeve diskriminacije.

Drugi razlog je to što poslednjih godinu dana tržište rada samo reguliše potrebe za uključivanjem svih zbog nedostatka radne snage. Sada je najčešći slučaj diskriminacije na tržištu rada nejednak tretman tokom radnog odnosa, odnosno teže napredovanje nekih grupa stanovništva i to se opet odnosi posebno na žene, naročito nakon povratka sa porodiljskog odsustva, kada se neretko dešava da budu premeštene na niža radna mesta.

Kao institucija, možemo da vodimo tzv. strateške parnice koje su u javnom interesu. I one su način da problematizujemo i učinimo neko društveno pitanje vidljivim. Ishodovanjem pozitivnih sudskih odluka pošaljemo snažnu poruku da je diskriminacija zabranjena zakonom. Vodili smo već više od 20 strateških parnica, od kojih je nekoliko bilo zbog diskriminacije na osnovu pola. Jedna od uspešno završenih odnosila se na otkazivanje ugovora o radu ženi za vreme porodiljskog odsustva. Upravo je ova parnica imala odjek i u javnosti i među našim kolegama iz evropskih institucija za zaštitu ravnopravnosti.

Kada pričate sa poslovnim ljudima kako opravdavaju razliku u platama za isto radno mesto?

Svi iz kompanija sa kojima sam razgovarala tvrde da takve razlike nema, a stalno se o tome priča i statistički podaci stalno potvrđuju tu razliku. Osim jedne pritužbe iz javnog sektora, za koju se ispostavilo da nije opravdana, drugih pritužbi za slučaj razlike u platama nismo dobili. A bilo bi važno da je imamo. Sa takvom pritužbom i adekvatnim dokazima mogli bismo da iskoristimo mehanizam tzv. strateške parnice koja bi mogla da utvrdi diskriminaciju. Plaćati nejednako dvoje ljudi za potpuno isti posao samo zbog pola je apsolutno zabranjeno našim zakonima.

O tome se dosta govori, ali izgleda da se radi o prikrivenoj diskriminaciji. I to više kod manjih poslodavaca jer velike kompanije imaju intrene mehanizme za žalbu kao i antidiskriminacione kodekse za razvoj inkluzivnih politika. Kompanije iz nekih zapadnih zemalja su počele sa javnim objavljivanjem zarada kako bi bile transparentne po tom pitanju. Jedna takva zakonska intervencija bi mogla da bude od koristi i kod nas. Inače, mi smo još 2017. godine predstavili Kodeks ravnopravnosti – smernice za vođenje antidiskriminacionih politika. I ponudili smo dokument Partnerstvo za ravnopravnost koji je potpisao veliki broj kompanija sa kojima dobro sarađujemo. Upravo smo u fazi novog ciklusa treninga za odeljenja ljudskih resursa u kompanijama i privrednim komorama.

Regulatorni okvir

Kakav je kvalitet zakona u Srbiji kada je reč o sprečavanju diskriminacije?

Diskriminacija je zabranjena Ustavom, a pored Zakona o zabrani diskriminacije, svi drugi zakoni moraju da sadrže antidiskriminacione odredbe. Neki su izmenjeni zahvaljujući našem delovanju, odnosno inicijativama i preporukama. To su mehanizmi predviđeni za delovanje institucija za zaštitu ravnopravnosti. Prema našim saznanjima, jer nismo mogli da pregledamo sve zakone, oni koji se tiču svakodnevnog života nemaju odredbe koje nisu u skladu sa andiskriminacionim propisima, što ne znači da se neće pojaviti.

Navešću primere promena koje smo inicirali, a koje se se tiču žena. To su izjednačavanje položaja preduzetnica u pogledu trajanja porodiljskog odsustva, izjednačavanje metodologije za izračunavanje iznosa naknade za porodiljsko za žene sa sela, mogućnost registracije poljoprivrednih gazdinstava i za ženu i za muža u bračnoj zajednici, izjednačavanje bračne i vanbračne zajednice po pitanju prava na porodičnu penziju, zatim, izmenjeni su propisi u vezi sa napredovanjem žena zaposlenih u javnom sektoru nakon povratka sa porodiljskog odsustva, kao i odredbe zakona koji je regulisao maksimalan broj zaposlenih u javnom sektoru, koje su nesrazmerno više pogađale žene, dozvoljen je upis devojkama u vojne škole… To su samo neki od primera.

Šta je uzrok toga da neko ugradi diskriminatornu odredbu u zakon – neznanje, nepažnja ili nešto drugo?

Naveli ste dva dominantna razloga. Treći je nedovoljno inkluzivan proces kreiranja zakona koji je bio često prisutan u našim političkim procesima. Naime, nisu bili uključeni svi akteri koji su relevantni da daju mišljenje, a nije bilo ni javnih rasprava. Pre nekoliko godina imali smo zabrinjavajuću situaciju da je većina zakona donošena po hitnom postupku, iako se zna šta su razlozi za hitnost. Iskreno se nadam da smo takav odnos i pristup ostavili iza nas.

Ranije je bilo situacija da nam ovlašćeni predlagači ne pošalju uvek nacrte zakona na mišljenje. Dešavalo da nas „preskoče“, zbog čega su „prolazile“ diskriminatorne odredbe. Dešavalo se i da dobijemo odgovor da to nije zakon koji se tiče ljudi. Jednom sam pitala kako se carinski zakon ili poreski zakon ne tiče ljudi, pa samim tim i diskriminacije. Svi zakoni se tiču ljudi jer se upravo i donose da bi, pre svega, uredili određene odnose među ljudima. Upravo je jedan od prvih takvih slučajeva u našoj praksi bio u vezi osoba sa invaliditetom i uvozom automobila.

Kao što sam rekla, sada toga uglavnom nema. Ali, treba imati u vidu da ima i zakona koji se decenijama primenjuju i kojima je vreme za određene promene. Bilo je i slučajeva kada smo dali negativno mišljenje i tražili izmenu nacrta koja nije prihvaćena. Na kraju smo morali da podnosimo predlog za ocenu ustavnosti, kako bismo zaštitili građane i građanke.

Trošak nejednakosti

Svetski ekonomski forum kaže da je globalni trošak rodne nejednakosti 12 biliona dolara. Može li se proceniti koliki je za Srbiju?

Sigurno da postoji metodologija za izračunavanje. Pokušala sam da izračunam neke parametre, iako nisam ekonomistkinja. Primera radi, u decembru je bilo registrovano 387.764 nezaposlenih lica. Od toga je 56,1% žena ili 217.473. Da se sve one zaposle i ostvaruju samo minimalac, njihova ukupna neto zarada bi bila gotovo 10 milijardi dinara. One bi uplatile 3,5 milijardi po osnovu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Ako oduzmete one koje su korisnice socijalnih davanja, što ne bi bile da su zaposlene, onda i tu dobijamo određeni iznos. Ako uzmemo prosečnu bruto zaradu koja je u junu iznosila 132.290 dinara, one bi zaradile oko 20 milijardi dinara. Uplata doprinosa iznosila bi osam milijardi. To je samo ako uzmemo nezaposlene.

Ipak, treba biti realan i reći da je jedan broj tih žena teško zapošljiv, odnosno imaju manjak kvalifikacija, znanja ili veština koje se traže danas na tržištu rada. Dugoročno nezaposlene žene možda nikada nisu bile na tržištu rada i nemaju odnos i dovoljno znanja za snalaženje u poslovnoj kulturi koja ima svoja pravila. Ipak, znaju mnogo toga da rade jer su godinama obavljale brojne poslove u kući, na njivama, brinule o deci, starijim članovima porodice i slično.

Žene sa sela su tek posebna priča i potencijal. I one imaju znanje i veštine koje se ne mogu steći ni u jednoj školi. Samo je potrebno da poslodavci to razumeju i iskoriste taj potencijal. Imali smo, primera radi, slučaj da je jednu ženu poslodavac pitao: „Kako si se to obukla, gde si mislila da radiš, na šta ti liči ta haljina“. Ona je odgovorila da nema bolju jer nema od čega da kupi. U kući joj nije bila potrebna ta vrsta odeće.

Te žene se suočavaju sa diskriminacijom po osnovu godina starosti i fizičkog izgleda. To je fenomen višestruke ili ukrštene diskriminacije. To je česta pojava koju moramo iskoreniti. Zamislite kakav je osećaj pomenute žene i koliko joj je poljuljano samopouzdanje, pa i hrabrost koju je skupljala da izađe na tržište rada posle 45 godine, kada je „završila“ brojne porodične obaveze? Poslodavac koji se ne potrudi da razume, možda će propustiti priliku da dobije vrednog zaposlenog. Predrasude i nerealna očekivanja su veliki neprijatelj i ometač kako biznisa, tako i društvenog napetka.

Žene na predsedničkim funkcijama

Na globalnom nivou se bije zanimljiva bitka koja će možda imati ozbiljniji uticaj na položaj žena, a to su izbori u Americi. Da li misli te da će Amerika dobiti prvu predsednicu i kakva bi to bila poruka?

Izbor Kamale Haris za predsednicu bi za sve žene, globalno, sigurno bila snažna politička poruka i ohrabrenje. Da jednu od najrazvijenijih i najuticajnih država vodi predsednica, bio bi veliki iskorak za žene. Pogotovo jer je Amerika oduvek važila za konzervativnije društvo, koje ne prihvata tek tako ravnopravnost žena. Setite se samo kako je bilo sa Hilari Klinton i šta su joj zamerali. Najviše da je preambiciozna i da je to neumesno. Kako treba da izgleda osoba koja se bori za mesto predsednika bilo koje države? Kako neko ko se bori za najuticajnije mesto može da nema ambiciju? Da biste bili prva žena predsednica bilo gde, morate imati izuzetnu ambiciju, a upravo se to ženama zamera iz „kulturoloških razloga“.

Obrasci ponašanja se najteže menjaju. U gotovo celom svetu svi smo učeni od “malih nogu“ da moć, snaga, uticaj, znanje i brilijantnost pripadaju muškarcima. Njima se ambicija ne zamera ni onda kada ličnost kandidata ni po čemu ne zavređuje takvo mesto. Čak i kada je sve sporno u njihovoj biografiji. Posebno mi smeta kada se kandidatkinjama za takve važne pozicije, poput predsedničke, zamera što nisu udate ili nemaju decu kao da je to bitno za obavljanje tog posla.

Ne mogu da dam predviđanje, jer vidite i sami da su svakakva iznenađenja moguća i nikada ne znate kako će neko društvo da reaguje u datom trenutku. To uvek zavisi od brojnih oklonosti, a i od ličnosti. Ono što sam primetila kada je Kamala Haris postala kandidatkinja, odmah su krenuli da je zovu imenom. To vrlo simptomatično ukazuje na razliku kako se žena percipira u odnosu na muškarca. Muške kandidate obično zovu prezimenom. Sada kažu takmiče se Kamala i Tramp. Tako je bilo i sa Hilari.

Možda je to i dobro da bi se promenila percepcija liderstva, da moramo lično da nosimo odgovornost i da budemo primer, na poslu, u državi ili svojoj kuhinji. I u kuhinji možeš, kaže se, prepoznati lidera/ku. Verujem da dolazi vreme u kome će svetu, svetskoj političkoj sceni, biti neophodne žene – predsednice, liderke. Sigurna sam da bi svet bio manje agresivno, manje konfrontirano mesto za život, ukoliko bi istovremeno bilo više žena koje bi donele drugačije pristupe i perspektive na globalnoj političkoj mapi. Često kažem da nam treba više žena za svakim „stolom“.

Srbija još nije imala predsednicu. Da li ćemo je imati?

Imaćemo je, uverena sam. Što da ne?! To me u Srbiji ne bi iznenadilo. Mislim i da je predrasuda da smo konzervativnije i patrijarhalnije društvo od drugih. Mnoga društva koja važe za manje konzervativna nisu imale predsednicu. Nemačka je imala kancelarku koja je u značajnoj meri izmenila tu zemlju, šta god ko rekao. Ona nije pričala o rodnoj ravnopravnosti, ali je svojim liderstvom menjala Nemačku i Evropu. Meksiko je nedavno dobio ženu predsednicu. Ona je, recimo, odlučila da pitanje devojčica i žena, posebno problem nasilja prema njima, stavi u fokus zbog velikih problema koje na tom polju imaju.

Mi smo u političkom domenu, u smislu participacije žena u politici, gotovo po svim statističkim parametrima, bolji od mnogih evropskih zemalja. Takođe, među vodećim smo institucijama za zaštitu od diskriminacije u pogledu ispunjavanja evropskih standarda. Naša institucija je među nekoliko koje ispunjavaju gotovo sve međunarodne standarde. Imamo i veliki broj žena u biznis zajednici i deo smo evropske poslovne zajednice.

Uostalom, poređenja su uvek nezahvalna i teška za merenje, jer zavisi šta sa čim poredite. Srbija je u mnogo čemu dobra. Ono što je deo naše kulutre su odnosi među ljudima. Rekla bih da smo mi i deo, uslovno rečeno, „mediteranskih kultura“. Tu su odnosi i veze među ljudima veoma bitni. Pošto dolazi vreme kada će ti odnosi biti posebno važni, mislim pre svega na poverenje, upravo i za ekonomski razvoj, tako da mislim da će nam to biti prednost.