Šta je preživeo Valter Herman, čuveni argentinski košarkaš: Priča veća od samog života

Čuveno finale Svetskog prvenstva u košarci u Indijanapolisu 2002. godine, u kojem je tadašnja SR Jugoslavija savladala Argentinu nakon produžetka jedna je od najlepših saga našeg sporta koje se svi sećamo. Osmi septembar, dvorana Konseko Fild Haus, egzaltacija mahom naših sunarodnika u hali, u Srbiji i širom sveta. Tada je nastalo i legendarno rivalstvo sa reprezentacijom Gaučosa. Nju su činili autentični košarkaši, koje smo i pored svih tenzija i obostranog takmičarskog duha poštovali. Manu Đinobili, Ugo Skonokini, Fabrisio Oberto, Luis Skola, Andres Noćioni, Alehandro Montekija. Sve pod dirigentskom palicom selektora Rubena Manjana.

Jedan igrač tada nije bio tu odlukom Rubena Manjana. Iako je njegov duh i borbenost utkana u najslavnije dane argentinskog sporta. Te godine je dominirao argentinskom ligom i bio proglašen za najkorisnijeg igrača finalne utakmice. Ko ga je jednom video sa kosom poput Samsonove, nije ga zaboravio. Podseća više na neku mitsku figuru, nego na sportistu, a takve su vajali Buonaroti, Roden, Mikelanđelo ili Bernini.

Ko je Valter Herman

Gradić Venuto Tuerto u regiji Santa Fe u Argentini, poznat je najviše kao mesto rođenja Valtera Hermana. Ali i tenisera Giljerma Korije, kao i pevača čuvenog hita „Lady In Red“, Krisa De Burga. Upravo tu je započela priča koja će izmeniti argentinski sport zauvek. Od 1996. do 2000. igrao je u istoimenom timu. Sa 20 godina je prešao u Atenas de Kordobu. Tadašnji trener Marselo Milanesio rekao mu je po dolasku u tim: „hoću da budeš najbolji strelac“. Valteru ne treba ponoviti dva puta. Tih godina imao je već dve titule u zakucavanju. Bio je proglašen za najboljeg ruki igrača, da bi 2001. i 2002. kao šlag na tortu došle i dve MVP titule, za najkorisnijeg igrača lige i finala.

Nakon toga, kreće put Španije, u Fuenlabradu. Epolete uspeha nisu mu donele učešće na Svetskom prvenstvu. Hermana to nije obeshrabrilo. Postao je najbolji igrač ACB lige. I najbolji strelac. Prvi Argentinac koji je dobio tu čast. Meteorski uspeh prati prelazak u Unikahu iz Malage 2003. godine, gde se zadržao tri godine.

Sve je bilo kao iz bajke, osim što život nažalost nije bajka. Reče Ernest Hemingvej „život je lep i za njega se vredi boriti, da bi režiser Dejvid Finčer dodao „slažem se sa drugim delom“. Koliko je to surovo tačno, saznao je ubrzo i Valter Herman.

Tragedija

Nakon naporne sezone Herman se uputio u Argentinu, u Mar Del Platu, na pripreme za predolimpijski turnir u Brazilu. Legao je da odspava 18. jula 2003. u sobi sa cimerom Federikom Kameriksom, pripremajući se za meč protiv Venecuele. Probudio se i pozvao telefonom članove porodice i verenicu, kao što je uvek činio. Svi su bili u Venado Tuertu, tačnije u Belvilu gde su posmatrali jednu košarkašku utakmicu. Niko se nije javljao na telefon. Ubrzo dobija poziv od momka jedne od žrtava saobraćajne nesreće – „tvoja devojka je poginula“.

Znao je da su u Belvilu i njegova majka, sestra, svekar i svekrva, prijateljice njegove sestre.

Hermanu je tragedija prezentovana u etapama. Prvo mu je javljeno samo za smrt verenice, plivačice Marije Janine. Potom su mu rekli da je ostatak porodice „hospitalizovan“. Da bi nekoliko sati kasnije saznao da su poginule i majka Marija i mlađa sestra Barbara, kao i njene dve drugarice. U čeonom sudaru 10 kilometara od hale. U drugim kolima poginule su još dve osobe.

Ponor, beznađe, kraj. U agoniji nije bio sam, njegova druga sestra je bila živa, dok je njegov otac, koji je u međuvremenu stupio u drugi brak ostao bez ćerke.

Povratak košarci

Način na koji mu je tragedija prvobitno saopštena dao mu je utehu da su majka i sestra ostale žive. Na kraju mu je ostao osećaj kao da je i njega neko ubio dva puta. Sve je nestalo, pa i vera u Boga. Pitao se zašto bi nastavio da veruje, da radi stvari kako treba, kada se na ovakav način desi najgore?

Depresija, tuga, ljutnja, nije želeo nikoga da vidi. Najveći deo sportskih uspeha do tada posvetio je majci. Ona je bila ta koja ga je pratila na utakmice, sekla isečke iz novina. Ona koja bi plakala od sreće kada bi postigao 30 poena. Herman je uvek bio nesebičan i velikodušan, da druge čini srećnim bio je njegov put do sreće.

Delovalo je da je kraj, i karijere i bilo kakvog zrna za dalje u životu. Nakon mesec dana od tragedije razgovarao je sa starijom sestrom Žorgelinom koja ga je ubedila da se vrati u Malagu i nastavi sa košarkom. Da se udalji od tame Venuta Tuerta, koji je nekada bio topli, veseo dom.

Njegov otac je pao u tešku anksioznost, a Valter je počeo da shvata da u ovome nije sam. Da je za još nekoga odgovoran, iako bi tu empatiju malo ko u sebi pronašao.

Brazil, nova tragedija i Olimpijsko zlato

U početku nije bilo želje za košarkom. Nestala je emocija, fanatizam, strast, da bi na kraju sezone 2003-2004 delimično stao na noge i počeo ponovo da se pronalazi kao igrač. Odlučio je da sa Karlosom Delfinom bude deo reprezentacije na predolimpijskom turniru u Brazilu. Prošlo je 67 godina otkako je Argentina osvojila južnoameričko prvenstvo u košarci. Do finalne utakmice Herman je briljirao. Bio je lider tima sa 22 poena po utakmici.

Finale je palo baš na godišnjicu tragedije njegove porodice. To jutro, u kojem se probudio pored cimera Lea Gutijereza, osetio je ogromno breme. Leo mu je rekao: „opusti se, sve će biti u redu danas“. Delovalo je da će tako i biti, 37 poena u finalu, ludilo u Argentini, konačno titula.

Prvi koga je nazvao bio je njegov otac. Ni posle desetog zvona ništa. Zove sestru, pa izlazi sa saigračima da slavi. U pola šest ujutro ga zove trener Fernando Duro. Pomislio je „ponovo me nema na spisku“. Zapravo, desilo se nešto daleko gore. „Vidi, imam loše vesti, tvoj tata je preminuo sinoć“. Nakon tačno godinu dana ponovo mrak.

Sportski uspesi i porodične tragedije rame uz rame. Sada je zaista mislio da je kraj, da više ništa nema smisla. Nazvao ga je stric i rekao mu da ne odlazi iz reprezentacije. Da će se on pobrinuti za bdenje, da ne ide u Venado Tuertu. Ispostavilo se da mu je zlatna argentinska reprezentacija bila spas i smisao. Kakvu snagu je ipak u sebi nosio…

Zlatna generacija kao spas

Sve osobenjaci, emotivci i borci. Uz legende Manua, Skolu, Skonokinija, tu su bili i Pepe Sančez, Ruben Vokoviski, Gabrijel Fernandez. Nikada konfrontacija, uvek disciplina, 100%, bez zadrške. Velika doza individualne i grupne inteligencije, harizme. Taj tim je razbio shvatanje kalupa konvencionalnog sportiste.

Tragičan poraz od naše reprezentacije dve godine kasnije je dao timu motiv i prkos da nastavi dalje. Na tom turniru su i nas pobedili, kada je Manu (Đinobili je tada proglašen za najkorisnijeg igrača turnira) na svega 3,8 sekundi pre kraja primio loptu, pretrčao ceo teren i postigao koš uz zvuk sirene padajući u stranu.

Zajedništvo ih je pratilo u stopu, a glavni začin bio je Herman, centralna tačka borbe i empatije. U šampionskom pohodu na zlato, Herman je igrao u proseku 11,8 minuta i postizao 6,5 poena po meču. Iako je imao manju minutažu, bio je presudan faktor u pobedi u polufinalu protiv SAD, da bi u finalu Argentinci pobedili Italiju. Ukoliko je 11 košarkaša osvojilo zlato, jedan čovek je uzeo platinu. I to mesec dana nakon druge životne tragedije. Bio je to Valter Herman.

Snaga za novi život

Nakon Malage zaputio se u NBA, gde je imao više nego solidnu karijeru. Gde je i pored ogromne konkurencije bio među najboljim atletama lige. U NBA ligi je proveo tri sezone, bio je prepoznatljiv po preciznom šutu i (dalje) po karakterističnoj dugoj kosi.

Uspeo je da Milvokiju na jednoj utakmici da 30 poenta u čast svoje pokojne majke. Bio je i član druge najbolje ruki postave. U martu 2007. proglašen je za rukija meseca Istočne konferencije sa neverovatnim procentom od 47,2% pri šutu za tri poena.

Nakon NBA lige, vratio se u Evropu, i sa Baskonijom je osvojio titulu šampiona Španije. Nakon kraće pauze od košarke (2011–2013), vratio se na teren i igrao još nekoliko sezona u Južnoj Americi. Stigao je 2016. da u poznim igračkim godinama sa San Lorencom osvoji titulu šampiona Argentine. Ponovo je bio proglašen za MVP-a finala. Prošle godine je bio deo All Star utakmice u Argentini, kada je njegov koš jednom rukom, kao da drži omanju jabuku, postao viralan.

@bsquetplus

El increíble tiro de Walter Herrmann en el Tiro de las Estrellas. #jdelasestrellas

♬ sonido original – basquetplus

Ko bi malo više čačkao po internetu shvatio bi da je isti takav koš postigao i protiv Detroit Pistonsa, dok je sedeo na klupi. Samo tada nije bilo društvenih mreža. Nema slučajnosti u Valterovom životu, sve je rad, red i disciplina. Kada bi ljudi videli njegovu figuru govorili bi „Valter je nadaren“. On bi im samo odgovorio „ne, Valter trenira“.

Novi život

Danas je Herman posvećen radu sa decom u kampovima i javnim govorima, gde kako kaže „više sugeriše, a manje daje savete“. Taj poziv mu je popunio čestu prazninu koju osete profesionalni sportisti kada im se karijera završi. Deca se prijavljuju jer su im roditelji Hermanovi vršnjaci, a on u rodnoj zemlji ima status božanstva. Opravdano. Mnoge i danas zanima kako je uspeo da ostane na nogama, da nastavi i bude pobednik. Ne postoji magična formula, iako bi je on drugima najradije propisao.

Na govorima često ponavlja – „ukoliko imate svoje voljene, recite im da ih volite, cenite ih, jer na kraju, život samo prolazi, prolazi, prolazi. Stignete do 50, mislite da ste stigli do pola, a mnogima je pola 15. Radi se o protoku vremena, stalno nešto čekaš, a realnost je da vreme ističe… Neće te naterati da zaboraviš, neće te izlečiti ili bilo šta slično, ali nekako malo ublaži ono što ti se dogodilo. I počinješ da učiš da živiš sa bolom koji imaš, jer nemaš drugog izbora“.

Sa sadašnjom suprugom Elenom, sa kojom je zajedno od 2004. godine, ima troje dece. Najmlađa ćerkica nosi ime po pokojnoj sestri Barbari.

Kosu i dalje neguje i održava, uvek na istom mestu, kod rođake Andree, koja je ranije često dolazila i u Malagu. Danas za tim nema potrebe, jer Valter, sa svojom porodicom živi mirnim i povučenim životom u rodnom Tuertu. Nekada mesto puno oblaka, podarilo je Valteru neko novo sunce. Malo je reći da ga je zaslužio.

Superheroj, legenda, mitski junak današnjice, sa zlatnom grivom koja i najgori mrak razdani i obasja.