Stanica samo za jednu srednjoškolku: Viralna priča o železnici i devojci kao testament posvećenosti Japana

Železnička stanica Kju-Širataki nalazi se na glavnoj jednokolosečnoj liniji Sekihoku u Engaruu, u Hokaidu. Otvorena je 1947. godiine, i nalazila se 88,3 km od zvanične početne tačke linije u Šin-Asahikavi. Seoska stanica sa obeležjem A46 imala je bočni peron, strukturu i čekaonicu, ali je bila bez osoblja. U sastavu nacionalnih železnica bila je do 1987. kada je privatizovana i našla se pod kontrolom železnica Hokaida.

Bila, jer je stanica zatvorena u martu 2016, da bi oktobra iste godine bila potpuno demolirana.

Sve ove informacije bile bi gotovo beznačajne, čak i u Japanu, osim malom broju stanovnika ovog dela Hokaida zbog kojih je i postojala. Ipak, ispostavilo se da ova mala stanica govori skoro sve o Japanu. O tome koliko država postoji zbog građana, i koliko joj je svaki pojedinac važan. Verovatno ta fascinantna uređenost i tačnost Japana dolazi i od tog uzajamnog i recipročnog odnosa na relaciji sistema i ljudi. Naravno, i iz mentaliteta.

Kako i zašto je stanica postala viralna?

Nedugo nakon što je u julu 2015. operater železnice najavio da će zatvoriti stanicu zajedno sa još tri na istoj liniji zbog malog broja putnika, već u januaru 2016. stanica je bila tema globalnih vesti. Postala je poznata kao „stanica otvorena za jednu srednjoškolku“.

Prvi put je ova priča objavljena u jednim od najstarijih japanskih i azijskih novina Asahi Šimbunu, osnovanom davne 1879. godine. Početkom januara 2015. objavljen je tekst o Kani Haradi, tada 17-godišnjoj učenici srednje škole. Njen put do škole išao je ovom železničkom trasom i od škole je delila samo jedna stanica. Za razliku od pravca ka školi gde je saobraćao samo jedan voz, na povratku ka kući imala je na raspolaganju tri.

Kada bi ulazila u voz, društvo bi joj pravio mali broj putnika. Većina su bili učenici njene škole. Ipak, nije ih bilo dovoljno da bi ova stanica bila profitabilna. U zemlji izlazećeg sunca profit često nije glavni modus operandi. Posebno kada su u temu uključeni ljudi i njihovi životi.

Dnevne rutine Kane Harade kao svetska vest

Tri godine svakodnevna rutina učenice Kane bila je da uhvati voz u 7.15 ujutro sa stanice Kju-Širataki. Nekada je uz drugove iz srednje škole Engaru bila jedini redovni putnik. Povremeno su joj se pridruživali i drugi stanovnici ovog područja. U ovoj maloj regiji postoji samo nekoliko raštrkanih domaćinstava pa je i potražnja za vožnjom do grada vrlo mala. Otud je i voz imao samo dva vagona. Zanimljivo je da je tradicija da učenici prve i druge godine srednje škole sede u prvom vagonu, dok učenici treće godine idu u drugi vagon.

Njenim roditeljima bilo je potrebno pet minuta da je isprate od kuće do železničke stanice. Iako postoji i druga stanica, udaljena šest kilometara od Kaninog doma, vreme polaska je tek u devet ujutro, pa bi dobar deo prvog časa propustila. Vožnja „njenim“ vozom podrazumevala je da se budi ranije. Kada nije uspevala da se ukrca na vreme, roditelji su je vozili kolima do škole. Ni povratak kući nije bio jednostavan. Nakon sportskih aktivnosti tokom pojedinih dana u nedelju, morala je da trči ka stanici da bi uhvatila poslednji dnevni voz.

Prva poznata vest van Japana bila je na korejskom kanalu JTBC. U svom izveštaju, oni su permutovali o kojoj stanici se tačno radi. Naveli su da stanica nije zatvorena zbog brige Japana o građanima, čak i kada su njihovi interesi na uštrb javnog budžeta.

Kineski CCTV preokrenuo stvari

Nije iznenađujuće što je ovu vest ubrzo preuzela i kineska televizija CCTV. Objavila je na svojoj Fejsbuk stranici na engleskom jeziku kao jednu od glavnih vesti. Vest je bila da je japanska železnica odlučila da zadrži u redu vožnje malu stanicu u udaljenom delu Hokaida samo da bi jedna srednjoškolka mogla da stigne u školu i nazad.

U objavi se navodi da je stanica trebalo da bude zatvorena pre tri godine. Ali, kada su nadležni otkrili da je koristi mlada devojka, predomislili su se i čekali da diplomira 26. marta. Voz je išao po redu vožnje na osnovu toga kada je devojčica trebalo da ide u školu i da se vrati.

Ljudi su bili oduševljeni, u vreme surovog kapitalizma, kalkulacija, izmeštaja sistema ispred ljudi. Bio je ovo mali vesnik pobede čovečnosti i humanosti nad korporativnim računom. Čitaoce širom sveta privukla je priča sa naslovima poput „Japanska železnička stanica za jednog putnika“ i „Učenica jedini putnik u japanskom vozu“.

Delovalo je previše empatično i solidarno u vremenima u kojima živimo. Zato je vest počela da se proverava i secira. Ipak, nemojte se razočarati još uvek. I pored nekih netačnosti koje su bile deo kineske reportaže, suština ne bi bila mnogo drugačija u ovoj zemlji.

Pogrešna stanica

Greška koja je postala viralna bila je informacija da se radi o stanici Kami-Širataki. Tako je i ona, ni kriva ni dužna, postala svetski popularna.

Takođe, odluka o zatvaranju tri stanice, a ne samo stanice Kami-Širataki, doneta je 21. jula 2015, a ne tri godine ranije kako je preneto. Najavljujući svoj red vožnje za 2016. godinu „Japan Rail Hokkaido“ dao je obaveštenje da će tri stanice – Kami-Širataki, Kiu-Širataki i Šimo-Širataki biti zatvorene u martu 2016. jer ih je koristilo premalo putnika.

To zatvaranje u martu se poklapalo sa očekivanim diplomiranjem 17-godišnje Harade. Tako je simbolika završetka Kaninog školovanja i završetka osamdesetogodišnje upotrebe stanice postala pomalo istina koju su i ljudi priželjkivali. Ko poznaje prilike u Japanu, svestan je i da se ovi tajminzi nisu poklopili. Da građani ne bi bili ostavljeni bez rešenja.

Vest rastužila i jedinu putnicu

U vremenu u kojem živimo u Srbiji, gde se odluke donose mimo građana, i uprkos njihovoj volji, koliko ovakve vesti stvaraju gorčine i zavisti, posebno kada znamo da je i pristustvo nekoj opštinskoj raspravi postala misaona imenica.

Hokaido Šimbun je kasnije izvestio da će železnice zatvoriti stanicu nakon revizije reda vožnje. Članak je takođe preneo i Haradine komentare. Ona je izjavila da „retko viđa druge ljude da koriste stanicu“. Čula je da će stanicu zatvoriti nakon njenog diplomiranja, što je prilično rastužilo. Harada je 1. marta 2016. poslednji put krenula vozom kako bi prisustvovala ceremoniji diplomiranja.

Ono zbog čega treba da postoji država

Priča Kana Harade je dirljiva i inspirativna, čak i u kontekstu spleta slučajnosti koje su je učinile još lepšom. U koliko zemalja bi godinama saobraćale redovne linije za ovako mali broj ljudi? Javne službe pomalo su i zaslužile da im jedna priča ide uz „PR dlaku“.

Ujedno je ova vest bila i omaž posvećenosti Japana, gde je obrazovanje i omogućavanje pristupa istom izmešteno na zlatni pijedestal. Živimo u vremenu kada više ne verujemo u lepe vesti čak i kada su prilično egzaktne. Izvrćemo ih naglavačke kako bi u njima našli ipak nešto zbog čega su one slučajne. Ili se krije neka druga potka. Ne postoji više ništa bezuslovno i iskreno. Takvo verovanje bio bi poraz od kojeg se nikada ne bi oporavili.

Stoga, neka Kanina priča bude svedočanstvo o brizi i posvećenosti onima zbog kojih aparat i postoji. Ono što je državi malo, kap u moru budžeta, menja živote nabolje onih zbog kojeg i postoji. Ljudi koji žive njoj. Japan, iz kog god ugla da ga analizirate – to je jedna fascinantna i inspirativna zemlja.