Tišina i huk: Šta smo naučili o nezadovoljstvu građana na primerima Venecuele i Seute

Autor: Dragan Vukićević, direktor IAESTE Srbija

I. Karakas, 1989

Najpre je bila tišina.

Ne ona koja dolazi sa noći, niti ona koju čovek previdi dok hoda ulicom. Bila je to neka teška, olovna tišina. Kao da je sparnim vazduhom zavladala vrelina koja pritiska grudi, a grad, makar na trenutak, prestao da diše.

Trajala je svega nekoliko sekundi. A onda se začuo huk.

Ne jedan glas, već hiljade njih, dovoljno udaljenih da se reči ne razaznaju, a dovoljno snažnih da osetite kako se tlo pod nogama pokrenulo. Posle toga došle su sirene. Zatim oštar zvuk stakla koje puca u daljini.

Ljudi su počeli da prolaze pored mene mnogo brže nego malopre. Neki su trčali, neki dozivali jedni druge, a neki su gledali pravo ispred sebe, kao da već znaju nešto što ja još nisam razumeo. Pošao sam za njima, ne iz hrabrosti, već iz čiste radoznalosti, želje da se saživim sa gradom u koji sam tek stigao.

Na kraju ulice ugledao sam supermarket. Vrata su bila širom otvorena, razvaljena. Ljudi su izlazili noseći ono što su uspeli da dohvate. Stariji čovek sa džakom brašna na ramenu. Žena koja u naručju steže nekoliko litara ulja. Mladić koji pažljivo nosi vekne hleba, kao da su napravljene od najfinijeg stakla. Miris sveže pečenog testa mešao se sa paljevinom i smradom sagorelog dizela.

Drugo lice gladi i očaja

Tada mi je prvi put palo na pamet da glad i očaj imaju sasvim drugačije lice nego što ih zamišljamo. Nisu ličili na bes. Ličili su na žurbu. Na odlučnost ljudi koji više nemaju vremena da čekaju.

Malo dalje stajao je vojnik. Bio je to zapravo tek golobradi dečak u prevelikoj uniformi. Puška mu je bila spuštena niz nogu. Nije vikao, nije pretio, niti je pokušavao da bilo koga zaustavi. Samo je posmatrao. Čovek sa hlebom prošao je tik pored njega. Dva para očiju su se srela na sekundu. Nijedan nije izgovorio ni reč.

To je trajalo svega nekoliko trenutaka. Meni traje gotovo 40 godina.

Nekoliko sati ranije to je bio sasvim običan dan. Sada znam da je bio kraj februara 1989. godine. Bio je to Karakas.

Žao mi je što tada nisam govorio španski. Ne da bih razumeo povike, već da bih mogao da zastanem i pitam te ljude jedno jedino pitanje: Šta se dogodilo sa vašim jučerašnjim danom?

II. Kako se nosi hleb

Posle nekoliko dana otišao sam iz Venecuele. Spakovao sam stvari i nastavio dalje. Život ne čeka da čovek do kraja razume ono što je video. Dolaze novi gradovi, novi poslovi, i uspomene se neprimetno povuku u neki tihi, potisnuti deo sećanja.

Ipak, u decenijama koje su usledile, dok su se menjali predsednici, države, granice i valute, jedna slika odbijala je da izbledi. Čovek koji u naručju nosi hleb i mladi vojnik koji ga ćutke posmatra.

Tek mnogo kasnije shvatio sam šta me je zapravo potreslo u toj ulici.

Kada čovek veruje da će i sutra moći mirno da kupi hleb, on hoda polako. Kada više nije siguran u sutra, hoda drugačije. U Karakasu nisam video ljude koji su poželeli više. Video sam ljude koji su se uplašili da će ostati bez onoga najmanjeg. Nisam zapamtio šta su nosili. Zapamtio sam kako su to nosili.

Jer nijedan grad ne promeni svoje lice u jednom danu. I nijedan narod se ne probudi jednog jutra sa svesnom odlukom da mu je juče bilo poslednje mirno jutro. To traje. Dugo i nečujno.

Oni koji upravljaju državama često zaborave da ljudi ne žive u budžetskim tabelama, već za kuhinjskim stolovima. Posmatraju ljude kao brojeve na papiru i glasačke mašine koje se aktiviraju po potrebi, odvojeni od njihove svakodnevne muke. Ne vide da slom počinje za nekim običnim kuhinjskim stolom, onda kada neko prvi put izgovori: „Izdržaćemo još ovaj mesec“. Nastavlja se kada prestanu da se prave obični planovi, da se okreči stan, kupe nove cipele deci ili ode na more.

Zato nijedan početak nije tako tih kao početak velikih društvenih nesreća.

III. Seuta, decenijama kasnije

Ta slika iz Karakasa čekala je u meni skoro četiri decenije, sve dok joj jedna kratka novinska vest nije dala konačni smisao.

Bila je to vest od svega desetak redova. Pisalo je da je grupa ljudi pokušala da pređe visoku ogradu u španskoj enklavi Seuti. Na fotografiji su bili mladići na vrhu metalne konstrukcije. Iza njih razvijena Evropa, ispred njih osiromašena Afrika. Nije bilo pobedničkog izraza, niti besa. Više su ličili na ljude koji su stigli do samog kraja svojih mogućnosti nego do nekog cilja.

Dugo sam gledao tu fotografiju. Nije me potresla njena spoljašnja dramatika, već osećaj koji mi je bio nepogrešivo poznat.

Odjednom, pred očima sam ponovo video onu ulicu. Video sam čoveka sa hlebom i onog vojnika. Dve slike, nastale u razmaku od 40 godina, na dva različita kontinenta, u potpunosti razdvojene istorijom i jezikom, sklopile su se u jednu.

U obe sam video isti pogled. Pogled čoveka koji više ne razmišlja gde bi želeo da bude, nego traži jedino mesto gde još uvek može da opstane.

IV. Šta se nije čulo

Danas znam da u Karakasu nisam video kako nastaju neredi. Video sam samo njihov poslednji, vidljivi čin.

Zašto sam, od svega što se tamo desilo, zapamtio baš čoveka koji nosi hleb? Zašto ne dim, sirene ili vojne kamione?

Možda zato što se u tom prizoru nalazilo sve ono što nijedan zvanični izveštaj ne može da zabeleži. Neizgovorene godine, nečujna razočaranja i mali, nevidljivi porazi koji se nikada ne nađu u istorijskim knjigama.

Vlastodršci zaboravljaju da se u tišini ne taloži samo strpljenje, već i biologija. Mladost i budućnost uvek na kraju dođu po svoje, jer vreme ne radi za one koji sede u otuđenim kabinetima, nego za one koji hodaju ulicom.

Zato danas, kad god pročitam vest iz nekog dalekog ili bliskog grada, ne pitam prvo šta se dogodilo. Pitam se šta se nije čulo. Šta je prethodilo toj vesti i koliko je dugo trajala tišina.

Vlast ne pada onda kada izbiju neredi na ulicama. Ona padne mnogo ranije, onog jutra kada vojnik pogleda čoveka koji nosi hleb i shvati da imaju potpuno isti problem. Sve ostalo je samo pitanje vremena.

Najveće promene u društvu ne čuju se kada počnu. One se najpre osete. U tišini. A kada se naposletku začuje huk, tada je već kasno.