Urolog dr Vladimir Kojović: Zašto je Beograd jedan od najpopularnijih svetskih centara genitalne hirurgije

Ljubav prema deci i radu sa njima, kao i edukaciji bila je vodilja dr Vladimiru Kojoviću da se nakon završetka fakultetskog obrazovanja bavi hirurgijom.

Našao se u dečijoj urologiji, a prvo usavršavanje koje je kasnije, po preporuci profesora Save Perovića imao, odvelo ga je i ka urologiji za odrasle i tako je spojio interesovanja, a ujedno i ove dve oblasti.

Danas važi za jednog od najpriznatijih urologa na ovim prostorima i do sada je obavio više hiljada različitih hirurških zahvata na polju genitalne rekonstruktivne hirurgije, dečije urologije i hirurgije potvrde pola, koja se ujedno smatra jednom od najkompleksnijih intervencija u ovoj oblasti.

Presudan uticaj profesora Save Perovića

Posle usavršavanja i rada u inostranstvu, humanitarnog rada u zemljama Afrike, i rada u Srbiji, pre svega na Institutu za zdravstvenu zaštitu majke i deteta, Urološkoj klinici Kliničkog centra Srbije i VMA, stečena iskustva i znanje sada prenosi mlađim kolegama na Andromedik akademiji u Beogradu.

„Još tokom studija zainteresovala me je hirurgija i znao sam da ću se baviti nekom granom hirurgije, a sa druge strane, volim rad sa decom i moja ideja je bila da nakon završetka fakulteta spojim te dve stvari, što je dovelo do toga da se bavim dečijom hirurgijom“, priča za Forbes Srbija docent na Medicinskom fakultetu u Beogradu i osnivač Andromedik akademije dr Vladimir Kojović.

Dr Kojović, đak je čuvene tzv. beogradske škole za genitalnu hirurgiju, čiji je začetnik bio akademik Sava Perović, jedan od pionira na polju hirurških intervencija potvrde pola.

„Profesor Sava je zaista posebna ličnost u mom životu i ovoj oblasti hirurgije, neko ko je „izmišljao“ hirurgiju. Većina stručnjaka se trudi da savlada određenu tehniku, a on je pomerao granice i uvodio nove tehnike. Tokom operacija dolazio je do ideja kako da se drugačije i bolje reši problem. I van operacione sale bio je harizmatična ličnost, širio je pozitivnu energiju, bio je društveno aktivan. Imao je posebno izraženu akademsku crtu i sve što smo radili moralo je da bude potkrepljeno zvaničnim radovima i preneto novim generacijama urologa. Ostavio je zaista ogroman trag u medicini“, priča dr Kojović.

Danas, kako dodaje, posebno ga raduje to što toliko godina nakon njegove smrti ne prođe nijedan svetski kongres da se ne pomene njegovo ime i naglasi da je neka tehnika potekla iz Beograda, od profesora Save Perovića.

Velika ljubav prema edukaciji

Dr Kojović se usavršavao u Italiji, Švedskoj, Velikoj Britaniji, SAD i sa ove tačke gledišta kaže da je usavršavanje van granica Srbije put koji bi svakom mladom lekaru savetovao da prođe.

Važno je i korisno, kako kaže, da se od mnogobrojnih lekara, kako domaćih tako i iz inostranstva „pokupe“ i unaprede znanja, a u isto vreme i ostvare kontakti za dalju edukaciju mlađih kolega.

„Takođe, učešće u programima usavršavanja, ali i kongresima, pomoglo je da se verifkuje činjenica da je beogradska škola urogenitalne hirurgije u samom svetskom vrhu. Veoma se ponosim time što sam bio svedok brojnih priznanja vrednosti naše beogradske škole, i ta činjenica me je navela da odustanem od trajnog odlaska u inostranstvo, iako sam imao ponude da ostanem i radim u mnogim inostranim centrima“, kaže dr Kojović.

Ističe da je ipak, najviše naučio u Beogradu gde su zahvaljujući profesoru Peroviću počele da se izvode prve kompleksne operacije.

„Sada se mi, njegovi učenici, trudimo da nastavimo tradiciju“, priča Kojović.

Velika strast docenta Kojovića pored hirurgije je i edukacija, a sa tom idejom osnovao je Andromedik akademiju, centar koji se bavi edukacijom lekara, raznih profila i stepena stučnosti, iz oblasti rekonstruktivne urologije, genitalne hirurgije, transrodne medicine.

„Potičem iz porodice u kojoj nije bilo lekara, ali je bilo mnogo nastavnika i profesora, što verovatno objašnjava moju strast ka edukaciji i radu sa mlađim kolegama. Medicinski fakultet je moja druga kuća odakle sam potekao. Kao nastavnik sada se trudim i uživam u tome da stečena znanja i iskustva prenesem novim generacijama lekara“, priča Kojović.

Ističe da je primetio da su mladi lekari veoma sposobni, a odlika im je da veoma brzo misle i uče, te se nada da će nakon nekoliko godina on i njegove kolege imati dostojne naslednike.

„Moj cilj i plan je da, kad mlada generacija lekara dođe kod mene, u njima probudim ljubav prema ovom poslu, i kad vidim pozitivan odgovor počinjemo saradnju. U timu na akademiji sada ima dosta mojih bivših studenata i verujem da će ostati privrženi toj vrsti i načinu rada, i ujedno odabrati da ostanu i rade u svojoj zemlji“, kaže Kojović.

U Andromedik akademiji koja se bavi rekonstruktivnom genitalnom hirurgijom usavršava se veliki broj mladih ljudi iz zemlje i inostranstva, koji se odlučuju za određeni nivo edukacije. Nakon boravka dobijaju zvanični sertifikat da su učestvovali u izvođenju određenih operativnih zahvata, što im omogućava da unaprede biografiju i dobiju poene za kontinuiranu medicinsku edukaciju.

I tokom razgovora za Forbes Srbija mnoge kolege kucale su na njegova vrata da se posavetuju, pitaju nešto, prenesu kako je pacijent koji je nedavno operisan i utiske tokom praktičnog rada.

Intervencije koje unapređuju, ali i spašavaju živote

S ponosom ističe da je hirurgija kojoj se on posvetio takva da nekome pokušava da podigne kvalitet života, ali je istovremeno i izazovna, jer se dramatično menjaju trendovi, te da lekar stalno mora da bude u toku. Uglavnom su to operacije koje podrazumevaju ozbiljne rekonstrukcije, ugradnju veštačkih materijala ili mikrohirurške intervencije.

Tako je dr Kojović nedavno bio i deo operativnog tima VMA koji je prvi ugradio veštački urinarni sfinkter kod muškarca – metoda koja predstavlja najsavremeniji vid lečenja nekontrolisanog mokrenja posle hirurških zahvata na prostati. Krajem 2022. prva takva intervencija je urađena je, pod vođstvom dr Kojovića, i u KBC Split.

Međutim, ono što je češći i sve učestaliji problem na koji ukazuje je erektilna disfunkcija, koja je, kako ističe postala bolest savremenog doba.

„Sve veći broj muškaraca je pogođen tim problemom koji značajno utiče na kvalitet života, a nedovoljno se o tome govori i postoji tabu oko takvih tema. O tome bi trebalo češće da se razgovara jer postoji način da se problem reši, od blagih medikamenata, preko ozbiljnijih tretmana, do ugradnje penilnog implanta koji pomogne osobi da taj problem trajno reši“, ističe dr Kojović.

S druge strane, postoje i intervencije koje imaju za cilj da naprave potpuno nov organ što je vrhunac rekonstruktivne hirurgije.

To mogu biti transrodne osobe, ali i osobe sa urođenim anomalijama, ili su ostale bez organa prilikom nesreće, udesa, opekotina ili je zbog karcinoma bila neophodna amputacija.

Kojović se seća momka koji je zbog teške urođene anomalije bio na ivici suicida.

“Ozbiljnom rekonstuktivnom mikrohirurškom operacijom, korišćenjem tkiva sa njegove podlaktice, kreirali smo mu sasvim novi polni organ“, objašnjava.

Mikrohirurška intervencija tog tipa, kako navodi podrazumeva povezivanje krvnih sudova i nerava i traje neretko i ceo dan, jer je reč o najkompleksnijim zahvatima u ovoj oblasti. Takve operacije, kao i operacija kreiranja polnog organa kod žena izvode se i kod transrodnih osoba, kod kojih postoji urođena neusklađenost genitalija i polnog identiteta.

“Dešava se da veliki broj ovih osoba pokuša ili izvrši samoubistvo ukoliko se ne izvede operacija potvrde pola, koja podrazumeva kreiranje novih genitalija sa kojim su osobe trebalo da budu rođene. Jasno je da se, zbog velike šanse za potencijalnim suicidom, ovim intervencijama ne samo unapređuje kvalitet života, već se nedvosmisleno ljudski životi i spašavaju“, kaže dr Kojović.

Beograd na svetskoj „mapi medicinskih usluga„

Poslednjih decenija postoji veliki trend da za ovakve kompleksne intervencije stranci dolaze u Beograd.

„Beograd je postao popularna svetska destinacija za tu vrstu medicinske usluge, ne samo zbog povoljnije cene usluge nego prvenstveno zbog činjenice da se operacije genitalija ovde izvode znatno kvalitetnije nego u inostranstvu. Takođe, Beograd ima i prepoznatljivu tradiciju genitalne hirurgije, a takođe imamo takav pristup da možemo da se više posvetimo svakom pacijentu“, navodi Kojović.

Priča i da stranci koji dođu u Beograd postanu prijatelji domaćih lekara i kasnije šire pozitivnu priču i dobre utiske koje su poneli.

„S obzirom na prepoznatljivost Beograda, kao atraktivne turističke destinacije, verujem da bi sličan iskorak mogao da se napravi i u ostalim oblastima hirurgije. Posedujemo kvalitetan kadar koji je u mogućnosti da pruži adekvatnu uslugu u svojim oblastima, koja omogućava da strani državljani dođu, neretko i o trošku inostranih osiguravajućih kuća, ili nacionalnih fondova, zbog povoljnijih uslova i vrhunskog kvaliteta usluge“.

Najlepši i najhumaniji posao na svetu

Dr Kojović je tokom karijere bio posvećen i humanitarnom radu pa je posetio nekoliko afričkih zemalja, izvodio različite operacije i držao predavanja u nacionalnim bolnicama i univerzitetima.

„Boravak u Africi je zaista nešto posebno… Više puta sam bio u nekoliko afričkih zemalja, najviše Južnoafričkoj Republici i Zambiji. U Južnoafričkoj republici smo radili savremene intervencije, a poznato je da je to zemlja gde je izvedena prva transplantacija srca, ali i transplantacija penisa na svetu. U Zambiji je potpuno druga priča. Ti ljudi nemaju nikakav pristup medicinskoj usluzi i lekarima, i za toliku zemlju je bilo svega nekoliko urologa, što je za mene bio šok. Oni ne mogu da dođu do lekara naročito za neke specifične operacije. Iskustvo koje sam stekao tamo je nešto što me je trajno promenilo u pozitivnom smislu i dalo snagu da radim svoj posao i pomažem ljudima, posebno deci, i da se stalno vraćam u Afriku i radim u humanitarnim misijama“.

Iako je učestvovao na brojnim kongresima, predavanjima i dobijao pohvale i priznanja stručnih međunarodnih, ali i domaćih udruženja, najveća nagrada i satisfakcija su zahvalnice od pacijenata koje je operisao.

„Nema veće sreće kada se javi neko kome smo promenili život nabolje“, ističe.

Jednu takvu poruku dobio je i tokom razgovora za Forbes Srbija, a izmamila mu je osmeh na licu i obradovala ga.

Ističe da je ipak posao hirurga psihofizički veoma zahtevan i za sobom povlači velika odricanja.

“Kontinuirana edukacija, kako lična tako i edukacija drugih lekara zahteva odvojenost od porodice i prijatelja. To je žrtva koju svaki hirurg, koji istinski želi da kvalitetno radi svoj posao, mora da podnese. Bez ogromnog razumevanja i podrške najužih članova porodice, ovaj posao ne bih mogao adekvatno da radim. Podrška porodice je neprocenjiva“, priča.

S druge strane, kaže da je taj posao najlepši i najhumaniji na svetu i baš zbog toga ne može da se poredi sa bilo kojim drugim.

“Studentima često govorim da treba da budu spremni na veliku žrtvu tokom života, ali da smo mi u isto vreme i počastvovani jer radimo najlepši posao na svetu. Nekome da pomognemo, nekoga da spasimo ili mu poboljšamo kvalitet života, to ne može da se plati novcem, niti bilo koja druga vrsta satisfakcije može da probudi takvo zadovoljstvo!“, kaže dr Kojović.

Kako unaprediti rad zdravstvene službe u Srbiji

Neizbežna tema je i manjak kadra u medicinskom sektoru, koji se odrazio i na oblast urologije i brojni specijalisti u ovoj grani medicine odlaze u inostranstvo.

Na pitanje ima li leka odlivu kadra, on kaže da može da se nađe način da se problem ublaži i da je za to presudna prevashodno adekvatna strategija stimulacije.

„Ako je neko rešio da ode, otići će makar trebalo da plati odštetu, ali ako ga stimulišemo, ne samo platom, već i uslovima rada i mogućnošću usavršavanja, mislim da bi se veliki broj lekara, i pored primamljivih ponuda iz inostranstva, odlučio na to da ostane u svojoj zemlji“, ističe dr Kojović.

I pored dosadašnjeg ozbiljnog ulaganja u zdravstvo, mišljenja je da bi se boljom organizacijom zdravstvene službe i angažovanjem većeg broja zdravstvenih radnika, moglo kvalitetnije odgovoriti potrebama pacijenata. Navodi da bi jedna od ključnih strategija mogla biti i intenzivnija saradnja državnih i privatnih ustanova u cilju efikasnijeg iskorišćavanja postojećih resursa oba sistema.

„Na primer, državne ustanove poseduju veliki broj dobro opremljenih operacionih sala, a privatne bolnice dostupnu savremenu dijagnostičku opremu. Oba resursa često nisu iskorišćena u potpunosti, te bi se boljom integracijom ova dva sistema mogla postići nesumnjiva dobrobit za pacijente, ustanove i celu zajednicu“.

Zašto je važan menadžer u zdravstvu

Menadžer u zdravstvu je kaže, interesantno zanimanje i pozicija, i u zapadnim zemljama bolnice uglavnom vode menadžeri, koji se trude da od bolnice prave profitabilne ustanove.

“Na zapadu zdravstvo je skupa i profitabilna delatnost, gde ljudi odvajaju ozbiljne sume novca za različite programe osiguranja, iz čijih fondova se finansira oprema, kadar, usavršavanje… Na primer, u Americi vodeća bolnica Cleveland Clinic u Klivlendu je postala, kroz usluge koje pruža, jedna od najprofitabilnijih firmi u toj saveznoj državi“, ukazuje na jedan od primera.

Što se Srbije tiče, smatra da je pažljivim planiranjem, infrastrukturnim i kadrovskim investicijama i integracijom državnog i privatnog sektora, kao i nacionalnih i privatnih fondova zdravstvenog osiguranja moguće pacijentima omogućiti pravovremeno i adekvatno lečenje, čime im se omogućava dalji doprinos društvenoj zajednici i ujedno povećava finansijska mogućnost za veća izdvajanja u sferi zdravstva.

S druge strane, ponavlja da naše bolnice sigurno imaju šta da ponude i na međunarodnom tržištu medicinskih usluga, što predstavlja dodatnu mogućnost za dopunsko finansiranje celokupnog sistema zdravstva.