Zašto nikad neće biti sveta bez milijardera

Nakon što je ubedljivo porazio bivšeg guvernera Njujorka Endrjua Kuoma na demokratskim unutarstranačkim izborima za gradonačelnika, član skupštine savezne države Njujork Zoran Mamdani postao je najtraženiji gost u medijima. Kada su ga na NBC-u pitali da li misli da milijarderi imaju pravo da postoje, nasmejao se. „Ne mislim da bi trebalo da imamo milijardere“, rekao je. „Jer, iskreno, to je previše novca u vremenu ogromne nejednakosti“.

Sjedinjene Države su izrazito kapitalističko društvo koje se zasniva na meritokratskoj ideji da svako ima priliku da izgradi svoju budućnost – i bogatstvo. Milijarderi obično dolaze do bogatstva pokretanjem kompanija koje su motori inovacija i koje zapošljavaju milione građana. Pomislite na Amazon, Najk, Volmart, Majkrosoft, Gugl. Kada bi SAD uvele ekstremno agresivan porez na bogatstvo i imovinu – što je jedini stvarni način da se napadnu ovakva bogatstva, s obzirom na to da većina milijardera ima vrlo malo redovnih prihoda – to bi moglo da natera mnoge od njih da napuste zemlju i povedu svoje kompanije sa sobom.

Raniji bezuspešni pokušaji

Postoji i druga praktična prepreka. SAD vodi predsednik milijarder koji se okružio timom drugih milijardera. A svi su oni verovatno spremni da se bore protiv predloga o porezu na bogatstvo. Da ne pominjemo da je Kongres upravo usvojio ogroman zakon koji više nego ikad štiti bogatstvo milijardera.

Ali, čisto radi razmatranja, zamislimo da Amerika zaista odluči da želi da eliminiše svoje milijardere. Kako bi to bilo moguće? Osim streljačkih vodova i nacionalizacije većeg dela ekonomije (videti: Rusija 1917; Kuba 1959), jedini mogući odgovor su masovni, konfiskatorski porezi.

To je već pokušano. Na početku Drugog svetskog rata, predsednik Frenklin Ruzvelt je predložio da se ograniči prihod Amerikanaca posle oporezivanja na 25.000 dolara, odnosno 50.000 za parove (danas oko milion dolara). Smatrao je da „svi suvišni prihodi treba da idu za pobedu u ratu“. Kongres nije otišao baš toliko daleko, ali se približio. Još 1944. i 1945. postavio je najvišu graničnu poresku stopu na 94% i uveo sistem odbitaka direktno sa zarade, koji se koristi i danas. Evropske zemlje su decenijama eksperimentisale s porezima na bogatstvo. U Švedskoj, na primer, porez je između 1950. i ukidanja 2007. iznosio između 1% i 3% na velika bogatstva.

Porez Bernija Sendersa

Danas porezi na bogatstvo, za razliku od poreza na prihod, predstavljaju osnovu planova protiv milijardera za eliminaciju najvećih bogatstava. Nacionalna platforma Demokratskih socijalista Amerike – Mamdani je član njujorške podružnice te organizacije – poziva na „redistribuciju bogatstva od milijardera koji ga gomilaju ka radnicima koji su ga stvorili“, i to putem oporezivanja bogatstva.

Tokom predsedničke kampanje 2020, senator iz Vermonta Berni Sanders predložio je progresivni porez na bogatstvo iznad 32 miliona dolara. On bi dostizao 8% za bogatstvo iznad 10 milijardi dolara. Tvrdio je da bi to „prepolovilo bogatstvo milijardera za 15 godina“. Takav porez bi najbogatijeg čoveka na svetu, Ilona Maska, koštao više od 30 milijardi dolara u prvoj godini. Čak i uz pretpostavku da njegovo bogatstvo ne raste, trebalo bi skoro 20 godina da mu se imovina spusti ispod 100 milijardi dolara. Najverovatnije bi morao da svake godine prodaje ogroman broj akcija Tesle da bi pokrio porez. Mnogi drugi milijarderi, čije je bogatstvo vezano za vlasništvo nad kompanijom koja nije na berzi – poput porodice Mars, koja poseduje kompaniju koja pravi M&M’s i Snikers – verovatno bi morali da prodaju delove svoje firme da bi platili porez. (Neki zagovornici takvih poreza predlažu izuzetke kako bi se najveće firme sačuvale.)

Može da ostane nekoliko milijardera

Senatorka iz Masačusetsa Elizabet Voren je 2020. predložila porez od 2% na bogatstvo iznad 50 miliona dolara. I 6% na bogatstvo iznad milijardu. Zajedno sa predstavnicom iz Vašingtona Pramilom Džajapal i predstavnikom iz Pensilvanije Brendanom Bojlom, ponovo je predstavila zakon o „Porezu na ultra-milionere“. To je slična mera sa maksimalnom stopom od 3%. Džajapal, koja predsedava Progresivnim kokusom Predstavničkog doma, rekla je za Forbes da se u velikoj meri slaže sa Mamdanijevom idejom. „Pretpostavljam da bi postojao scenario u kojem bi moglo da postoji nekoliko milijardera, ali da svi ostali žive veoma dobro. To bi možda bilo prihvatljivo“, kaže ona. „Ali izgleda da su naši poreski zakoni takvi da milijarderi postaju milijarderi na račun svih ostalih.“

Profesor rada i ekonomije sa Univerziteta Juta Maršal Stajnbaum, oslanjajući se na ideje FDR-a, predlaže kombinaciju poreza na bogatstvo od 2% sa ograničenjem prihoda na milion dolara godišnje. Matematika je, kako kaže, surovo efikasna. Vremenom bi se tako značajno smanjila nejednakost u bogatstvu u Americi. „Ovako okvirno, verujem da bi za 20 do 30 godina većina milijardera nestala, a onda bi porez na nasledstvo učinio ostalo“, kaže on.

Da bi takav porez funkcionisao, Poreska uprava bi morala da se višestruko proširi i da se bogatima onemogući da premeštaju novac u inostranstvo. SAD bi takođe morale da uvedu porez na izlazak iz zemlje. I da pregovaraju o složenim poreskim sporazumima sa drugim državama. „Uvek bi postojala mesta poput Kukovih ostrva koja bi pokušala da ostanu izvan tog sistema“, kaže Čak Kolins iz Instituta za proučavanje nejednakosti. „Ali realnost je da većina zemalja želi da učestvuje u globalnoj ekonomiji. I zato im možete reći: Ako želite da igrate, morate potpisati globalni poreski režim“.

Strah vlasnika kapitala

Istorijski gledano, novac beži iz zemalja sa konfiskatorskim porezima. Kada je država Vašington 2024. uvela viši porez na kapitalnu dobit, osnivač Amazona Džef Bezos preselio se na Floridu, čime je sebi uštedeo procenjenih milijardu dolara u samo jednoj godini. Slična iskustva naterala su mnoge evropske zemlje da povuku ili ukinu svoje poreze na bogatstvo. Uključujući i pomenutu Švedsku 2007. godine.

A ideja o stvaranju mreže zemalja sa usklađenim porezima na bogatstvo koja bi ostavila ultra-bogate bez mesta za bekstvo? „To je poprilično neostvarivo“, kaže Džared Volcak iz konzervativno orijentisane organizacije Poreska fondacija. „Morali biste da nagovorite mnoge zemlje da potpišu zakon koji uništava bogatstvo“. Pored svega, savezni porez na bogatstvo mogao bi se suočiti i sa ustavnim problemima. Posebno imajući u vidu klauzulu koja zahteva da se direktni porezi rasporede među državama prema broju stanovnika.

Čak i oni koji se zalažu za progresivnije oporezivanje od postojećeg sistema skeptični su prema politikama koje imaju cilj da eliminišu milijardere. „Mi ne vidimo svrhu poreza kao uništavanje bogatstva ili kažnjavanje uspeha“, kaže Ben Rits iz Progresivnog političkog instituta. „Mi ga vidimo kao neophodno zlo koje omogućava da naša država funkcioniše“.

Kako građani vide milijardere

Kori Hjusak iz Centra za američki napredak navodi niz postepenih mera. Među njima su reforma i povećanje poreza na nasledstvo, ukidanje povlašćenog tretmana poslovnih prihoda i izmena načina oporezivanja kapitalne dobiti. Po njegovim procenama, sve te mere bi mogle da donesu dva biliona dolara novih prihoda u narednih 10 godina. To je gotovo jednako kao i predviđeni efekat poreza na bogatstvo. Ali, bez potrebe da se stvara potpuno novi, istorijski neuspešan sistem oporezivanja.

Ankete pokazuju da se Amerikanci generalno slažu s tim. Prema anketi Haris iz prošle godine, 54% ispitanika – uključujući 44% demokrata – ne veruje da bi trebalo da postoji ograničenje koliko neko može da se obogati. Tri procenta smatra da bi gornja granica trebalo da bude iznad 10 milijardi, 15% kaže između 1 i 10 milijardi, a 27% ispod milijarde. Ipak, stavovi su nijansirani. Dok 61% Amerikanaca veruje da su milijarderi korisni za ekonomiju, 58% smatra da doprinose inflaciji, 66% misli da bi trebalo da plaćaju veće poreze, a 71% smatra da je nejednakost u bogatstvu „ozbiljan nacionalni problem“.

Čak ni Mamdani, uprkos nacionalnoj platformi Demokratskih socijalista, ne pokušava da oporezuje sve milijardere u Njujorku do potpunog siromaštva. Njegovi planovi uključuju povećanje gornje stope poreza na dobit za preduzeća sa 7,25% na 11,5%, u skladu sa Nju Džersijem. I dodavanje dodatnog poreza od 2% na lične prihode iznad milion dolara. Zbog toga sigurno neće „ispariti“ nečije bogatstvo, ali čak i za to će mu trebati podrška guvernerke Njujorka Keti Hočul. To je već prilično neizvesno. Mamdani nije odgovorio na zahtev za komentar.

Kajl Kan-Malins, novinar Forbes
Lili Ogburn, saradnica Forbes