Da li ste neurodivergentni?

Koncept neurodiverziteta prvi put je razvijen 1990-ih kao alternativan način razmišljanja o određenim neuro-razvojnim stanjima, poput autizma, intelektualne ometenosti i drugih mentalnih stanja. Ta stanja su se istorijski posmatrala kao potencijalno ograničavajuća. Ali, koncept neurodiverziteta promoviše drugačiji pogled. Dakle, šta zapravo znači neurodiverzitet? I kako osoba može znati da li je možda neurodivergentna?

Razgovarali smo sa dve licencirane kliničke psihološkinje, od kojih je jedna specijalizovana za neurodiverzitete, kako bismo istražili te pojmove i još mnogo toga. Uključujući i to da li se neurodivergencija može dijagnostikovati. I šta bi ljudi trebalo da urade ako misle da su neurodivergentni.

Šta znači biti neurodivergentan?

Neurodiverzititet se odnosi na ideju da se ljudi povezuju sa svojim okruženjem na mnogo različitih načina — uključujući način na koji razmišljaju, uče i ponašaju se — i da ne postoji „ispravan“ način za to, prema Nacionalnom institutu za zdravlje (NIH).

„Neurodivergencija u suštini znači da vaš mozak funkcioniše drugačije od ‘tipične’ ili ‘prosečne’ osobe“, kaže dr Kejti Karhart, licencirana klinička psihološkinja i osnivačica Align and Empower Therapy u Taksonu, Arizona. „To se može odnositi na način na koji pojedinci misle, osećaju, uče, obrađuju informacije i odnose se prema drugim ljudima“, objašnjava dr Karhart.

Prema istraživanju YouGov-a iz 2024. godine, skoro 20% Amerikanaca izjašnjava se kao neurodivergentno. Dok 72% kaže da nisu, što se naziva neurotipičnost.

Koja se stanja smatraju neurodivergentnim?

Mnogi ljudi koriste termin „neurodivergencija“ kao sinonim za autizam i poremećaje pažnje i hiperaktivnosti (ADHD), kaže dr Džeklin Halpern. Ona je partnerka i direktorka psihologije u Playful Therapy Connections u Merilendu.

Međutim, biti neurodivergentan može obuhvatiti mnogo više od ova dva neurotipa (načina na koji mozak uči, obrađuje ili prenosi informacije). Svaka razlika u funkcionisanju mozga može osobu učiniti neurodivergentnom, objašnjava dr Halpern. Dakle, pored neuro-razvojnih razlika poput autizma i ADHD-a, teškoće pri učenju se takođe smatraju oblicima neurodivergencije.

Ipak, „lista onoga što se smatra ‘neurodivergencijom’ nije u potpunosti dogovorena“, kaže dr Karhart. Napominjući da postoji određena rasprava — ali ne i konsenzus — o tome da li se neke dijagnoze poput opsesivno-kompulzivnog poremećaja ili bipolarnog poremećaja mogu smatrati neurodivergentnim.

Može li se neurodivergencija dijagnostikovati?

„Važno je imati na umu da neurodiverzititet nije klinička dijagnoza“, kaže dr Karhart. Napominje da je to samo termin koji se odnosi na ljude čiji mozak ne funkcioniše na ‘tipičan’ način.

Kako znati da li ste neurodivergentni?

„Zajednički osećaj bi bio da vaš mozak funkcioniše drugačije od drugih ljudi. Da se često osećate neshvaćeno, kao da se ne uklapate. Ili da vam za obavljanje zadataka koji drugima lako polaze za rukom treba previše energije“, kaže dr Karhart.

Ostali znaci zavise od konkretnog oblika neurodivergencije, a primeri uključuju:

• Teškoće sa fokusom, pažnjom, organizacijom ili impulsivnošću (što može ukazivati na ADHD)
• Poteškoće sa čitanjem, pravopisom ili matematikom (što može ukazivati na teškoće pri učenju)
• Problemi u socijalnim interakcijama, preosetljivost na senzorne nadražaje i teškoće sa promenama i prelazima (što može ukazivati na autizam)

Postoje li tretmani za neurodivergenciju?

Ako osoba koja veruje da je neurodivergentna ne oseća nikakav stres ili tegobe, ne mora ništa da preduzima, kaže dr Halpern. Ali može biti korisno da pronađe zajednicu drugih sličnih osoba radi osećaja pripadnosti.

Ako, međutim, osoba oseća stres, teškoće u fizičkom ili mentalnom zdravlju, odnosima ili svakodnevnim obavezama, dr Halpern preporučuje sledeće mogućnosti:

• Formalnu procenu i dijagnozu kod licenciranog psihologa
• Terapiju (psihoterapiju, radnu terapiju i/ili logopedsku terapiju)
• Lekove
• Podršku kroz promene životnog stila – poput regulisanja sna, fizičke aktivnosti, ishrane, ravnoteže između posla/škole i odmora, te usmeravanja na posebna interesovanja

Vrsta tretmana zavisi od konkretnog oblika neurodivergencije, dodaje dr Halpern. Naglašava da postoji mnogo dostupnih oblika podrške.

Podrška, a ne lečenje

„Neurodivergentna osoba ne mora nužno da se leči, ali često će joj biti potrebna podrška. Svet je uglavnom prilagođen neurotipičnim ljudima, što može dovesti do poteškoća“, kaže dr Halpern. „Kada se javi stres, na primer kod emocionalnih simptoma, tretmani mogu biti vrlo korisni. Isto tako, podrška zasnovana na dokazima može biti od velike pomoći osobama sa teškoćama u učenju“, dodaje ona.

Objašnjava da takva podrška može uključivati psihoterapiju, radnu ili logopedsku terapiju, lekove za ublažavanje simptoma poput anksioznosti ili depresije, koučing za izvršne funkcije ili obrazovne programe koji kombinuju više senzorskih pristupa učenju.

Ako ste dobili dijagnozu, vaš lekar vas može vas uputiti na odgovarajućeg stručnjaka. Psihologa, psihijatra, logopeda ili radnog terapeuta, kaže dr Karhart.

Šta da uradite ako mislite da ste neurodivergentni?

„Ako mislite da ste vi ili neko vama blizak neurodivergentni, dobijanje stručne pomoći može promeniti život“, kaže dr Karhart.

Prvi korak je razgovor sa zdravstvenim radnikom radi postavljanja tačne dijagnoze.
Možete tražiti uput od svog lekara ili osiguravajuće kuće, ili se direktno obratiti psihologu ili neuropsihologu i zatražiti procenu.

Emili Fers, novinarka Forbes