Dizajneri nameštaja nemaju prostor da pokažu potencijal: Zašto više cenimo uvozno od domaćeg

Neki će danas bez problema dati nekoliko hiljada evra za italijansku sofu brenda čije ime čak ne umeju ni da izgovore. Ali će, s druge strane, na pomen domaćeg dizajnerskog nameštaja podići obrvu.

Kao da je jedini garant kvaliteta to što je nameštaj prešao granicu. U zemlji koja proizvodi nameštaj decenijama, još uvek je „dobar dizajn“ došao isključivo iz Milana, Kopenhagena ili Stokholma. Istovremeno, domaći dizajneri crtaju, osmišljavaju, eksperimentišu i traže svoje mesto na tržištu.

I dok jedni uporno kopiraju strane trendove, drugi pokušavaju da stvore autentične proizvode. One koji bi mogli da stanu rame uz rame sa svetskim brendovima. Da li ih iko primećuje?

Koliko zapravo cenimo domaći dizajn? Da li je tržište preplavljeno uvozom i zašto se originalni komadi još uvek ređe biraju?

Arhitektica Sonja Brstina sa portala Gradnja.rs za Forbes Srbija ističe da danas u Srbiji postoji veliki broj talentovanih dizajnera i studija koji nemaju dovoljno prostora unutar industrije da pokažu svoj puni potencijal.

S druge strane, ističe ona, industrija još uvek oprezno otvara vrata dizajnerima, iako je upravo saradnja proizvođača i kreativaca ključ za stvaranje proizvoda koji mogu biti konkurentni, ne samo na domaćem, već i na stranom tržištu.

„Često čujemo poruku ‘kupujemo domaće’, ali kada je reč o nameštaju, klijenti se i dalje češće odlučuju za italijanske i skandinavske brendove. Domaći proizvodi neretko se povezuju sa pristupačnijim komadima i nižim nivoom kvaliteta. Zašto i dalje više vrednujemo uvozno nego domaće?“, kaže Sonja.

Enterijeri zahtevaju nameštaj koji ima karakter i priču

Čini se da su zemlje regiona, poput Hrvatske, Slovenije, pa i Bosne i Hercegovine, ranije prepoznale značaj organizovanog nastupa i razvoja autentičnog proizvoda sa jasnim identitetom. Upravo u tome leži razlika između proizvodnje i brenda, naglašava Sonja.

„Kao dizajner enterijera, imam priliku da sarađujem sa brojnim proizvođačima i distributerima nameštaja. Dugo su domaći brendovi, u trci za tržištem, bili usmereni ka tradicionalnijim enterijerima i kupcima koji su prostore uglavnom opremali samostalno. Danas je situacija drugačija – sve više ljudi angažuje arhitekte i dizajnere enterijera, a samim tim raste i potreba za autorskim, prepoznatljivim komadima nameštaja koji objedinjuju estetiku, funkcionalnost i vizuelni identitet“, kaže Sonja.

Sonja je dodala i da savremeni enterijeri zahtevaju proizvode koji nisu samo udobni i kvalitetni. Takvi enterijeri zahtevaju nameštaj koji ima karakter i priču.

„Za takve komade potreban je dizajner nameštaja. Odnosno, neko ko će osmisliti proizvod, dati mu identitet i stvoriti vrednost koja prevazilazi samu funkciju. Pritom, cilj ne bi trebalo da bude kopiranje italijanskog dizajna uz domaću proizvodnju, što je danas uobičajeno. Potrebno je stvaranje autentičnih proizvoda iza kojih stoje domaći autori, sa jasno propisanim i promovisanim dizajnom“, objašnjava Sonja.

Potrebna je sistemska podrška dizajnerskoj sceni

Međutim, da bi domaće inovacije dostigle puni potencijal, Sonja ističe da je neophodno da njihov kvalitet prepoznaju i tržište i država. To se može postići kroz sistemsku podršku savremenoj dizajnerskoj i proizvodnoj sceni.

„Pre nekoliko godina postojali su pokušaji samostalnog udruživanja domaćih proizvođača nameštaja, posebno u trenutku dolaska velikih međunarodnih lanaca na tržište. Ti pokušaji nisu dali značajnije rezultate. Ipak, upravo u zajedničkom nastupu leži veliki potencijal domaće industrije. Potrebno je da se proizvođači okupe, organizuju i predstave na relevantnim međunarodnim sajmovima, poput Salone del Mobile. Za takav iskorak neophodno je prepoznavanje zajedničkog interesa, kako države, tako i same industrije. Domaći dizajn danas više nije pitanje mogućnosti, pa ni znanja i umeća – to očigledno već imamo. To je pitanje strategije, saradnje i spremnosti da se napravi korak napred“, zaključuje Sonja.

Dizajn lustera

Ako domaćem tržištu nedostaje više autentičnih proizvoda sa potpisom domaćih autora, lusteri „Svetli mi se“, Žane Kuduz i Sanje Perović, pokazuju kako takva ideja izgleda u praksi.

Gotovo godinu dana bilo je potrebno ovim umetnicama da sopstvenim rukama dizajniraju i naprave 17 lustera. Lusteri su izrađeni od pamuka, konca i tila, a tome su pomogli i detalji u vidu perli i perja. Sama izrada – heklanje, namotavanje, zaštivanje, nizanje, postavljanje svetla zahtevala je potpunu posvećenost, brižnost i preciznost.

„Ideja je bila da to što pravimo bude odraz našeg razmišljanja. Konkretno, o prostoru i osvetljenju, da bude odraz našeg ukusa i osećaja za kulturu stanovanja. Verovale smo da bi nešto tako originalno i unikatno moglo da bude zanimljivo i drugim ljudima, tim pre što se ovakvi lusteri ne mogu naći nigde kod nas. Njihova raznolikost, raskoš boja i kompleksnost oblika odraz su naših karaktera“, kaže Žana.

U trenutku kada su počele da prave lustere, razmišljale su o dizajnu, ali i potrebi da naprave nešto lično i intimno.

„Luster kao upotrebni predmet, kao neodvojivi deo enterijera, kao njegov ukras ili skulptura u prostoru, kao nešto što gradi atmosferu i pravi ambijent, ne može da postoji bez promišljanja o dizajnu, dimenzijama, formama, odnosima celina, tj. proporcijama. S druge strane, kada radite i pravite nešto svojim rukama iz potrebe za kreacijom, svakako da je u taj proces utkano i naše lično i intimno“, rekla je Sanja.

Zašto baš lusteri

Ona je istakla da je prva misao o lusterima došla potpuno slučajno. Ipak, ubrzo je shvatila da zapravo ništa nije slučajno.

„Pre nekoliko godina videla sam jedan heklani marokanski luster i poželela sam da napravim nešto slično. Nešto čega kod nas u ponudi nije bilo. Već tada je počela da se rađa ideja vezana za lustere, ali je samo tinjala, sve dok se Žana i ja nismo upoznale. Lusteri su veoma inspirativna tema. Oni su izvor svetlosti, a svetlost u prostoru daje karakter i utiče na to kako se u njemu osećamo. Kada je svetlo ugašeno, taj luster postaje skulptura u prostoru. Kroz sopstveno iskustvo arhitekte, činilo mi se da u ponudi dominiraju slični modeli, nedostajalo je raznovrsnosti, te je potreba za lusterima potekla odatle“, kaže Sanja.

„Kada sam videla Sanjin prvi luster, koji je napravila pre nego što smo se uopšte i upoznale, shvatila sam zašto do tada nisam poželela da imam luster u stanu. Setila sam se i da je prilikom uređenja stana najviše muke zadavao upravo izbor rasvete. Gde god sam išla, a obišla sam sve moguće radnje s rasvetom kod nas, nisam uspela da nađem nešto zanimljivo i u isto vreme odgovarajuće, nešto što bi kreiralo atmosferu doma, mira, radosti, svetlosti… Ne mogu reći da je ponuda bila mala, bila je čak široka, ali nažalost veoma jednolična, dosadna, predvidljiva, često i kitnjasta, a sve što bi mi se bar malo dopadalo, već sam videla negde, kod nekoga“, navodi Žana.

Ručni rad zahteva dosta strpljenja i vremena

Obe ističu da je posao pravljenja lustera lak posao. Ali, ako se radi temeljno i s ljubavlju, jer tada i ono što je teško postaje lako.

„Lako je – jer čovek radi ono u čemu uživa, a teško je opstati, održati kvalitet i boriti se svakodnevno da izvučeš maksimum iz sebe. Što se tiče naših lustera, njihova izrada je prilično zahtevna. Ona zahteva potpunu koncentraciju jer samo kratki trenutak nepažnje može da dovede do greške. S druge strane, meni je heklanje bukvalno terapija, jedva čekam trenutak kada ću da heklam. Motivacije mi ne nedostaje. Svaki put kad počnem neki novi luster, jedva čekam da ga vidim gotovog, a jedini ‘problem’ je što stalno iskaču nove ideje i mogućnosti u kom pravcu izrada može da se razvija…“, ističe Žana

„Sigurno da izazova i teških momenata ima, jer ručni rad zahteva dosta strpljenja i vremena koga nam danas svima manjka. Ipak, rezultat tog posvećenog rada je nemerljiv s bilo kojojm poteškoćom koja se na tom putu javila. Rekla bih da motivacija leži u trenutku ispunjenosti kada ugledate svojih ruku delo“, navodi Sanja.

Za jedan luster potrebno oko nekoliko nedelja

Na naše pitanje koliko je otprilike vremena potrebno za izradu jednog lustera – kažu zavisi od veličine, oblika i materijala koji se koristi.

„Heklani luster zahteva duže vreme izrade, posebnu pažnju i brižnost. Onaj koji se namotava ili nastaje vezivanjem čvorova može da traje kraće ali zahteva drugačiju pažnju. Uglavnom je potrebno nekoliko nedelja, jer ne zavisi sve samo od našeg rada, već i od toga kakvo je stanje s tržištem konca, te kojom će brzinom majstor – prema našim crtežima – izraditi žice koje su osnova svakog lustera, a on mora i da ih plastificira da ne rđaju“, objašnjava Žana.

U razgovoru za Forbes Srbija, Sanja je istakla da je za jedan luster najpre potrebna ideja koja svoj prvi život dobija kroz skice, projektovanje konstrukcije, odabir materijala od koga će biti izgrađen i rasvete koja će zaokružiti priču.

„Nakon toga počinje izazov pronalaženja svih potrebnih elemenata za rad. Kod nas izbor često nije velik, posebno kada su u pitanju specifični materijali i komponente za ručnu izradu rasvete. Zato proces nabavke često zahteva dodatno traženje i kombinovanje različitih izvora. Naravno da vreme izrade zavisi i od njegovih dimenzija, složenosti i tehnike rada, u proseku potrebno je minimum 20-25 dana, u najboljem slučaju“, kaže Sanja.

Lusteri i u hotelima, restoranima, kafeterijama…

Među najčešćim kupcima su, ističu, arhitekte enterijeristi koji opremaju hotele, restorane, salone, butike, kafeterije… Lustere rezervišu i ljudi koji žele da oplemene svoj dom.

„Svaki luster je ručno rađen i jedinstven, te cena zavisi od složenosti rada, dimenzija i materijala. Uglavnom ih biraju ljudi koji traže unikatne komade, kojima je važna atmosfera prostora, od privatnih enterijera do javnih prostora različitih namena. Kupci su ljubitelji dizajna, arhitekte enterijeristi, vlasnici interesantnih prostora i privatni kupci koji žele nešto drugačije“, kaže Sanja.

„Fabrički proizvod teško da može da zameni autentičnost

Na samom početku shvatile su da masovna proizvodnja nudi brzinu i nižu cenu. S druge strane, masovna proizvodnja im nudi mogućnost da se istaknu, jer su se ljudi, kako kažu, zasitili stvari koje se masovno proizvode.

„Nije lako, jer masovna proizvodnja danas nudi brzinu i nižu cenu. Ali upravo zbog toga, čini mi se da je danas više nego ikad lakše prepoznati trag ruke i posvećenost detalju. Mislim da će uvek postojati ljudi koji to znaju da cene, jer fabrički proizvod teško može da zameni ono lično i autentično u ručnom radu, ističe Sanja.

Tržište je preplavljeno uvozom

U razgovoru za Forbes Srbija osvrnule su se i na činjenicu da je domaće tržište, ne samo dizajnerskog nameštaja, preplavljeno uvozom.

„Mi uvozimo čak i jabuke, a Srbija je nekada bila zemlja jabuka, zemlja voća. Najčešće, nažalost uvozimo robu sumnjivog kvaliteta i diskutabilnog dizajna. Vrlo se retko može naći nešto vrhunske izrade i prefinjenog dizajna, sve ređe ručne izrade, no ipak verujem da nove generacije, koje drugačije vrednuju znanje i umeće, više cene originalnost i ručnu izradu. Primećujem da je njima važno da u svom prostoru imaju nešto unikatno: luster, fotelju, stolicu… neki detalj koji njihov životni ili radni prostro čini upečatljivim“, objašnjava Žana.

Takođe, Sanja primećuje da Srbija nema veliku industriju dizajnerskog nameštaja u klasičnom smislu, ali ima autorsku cenu.

„Upravo u toj manjoj, nezavisnoj produkciji često nastaju najautentičniji komadi, jer nisu vođeni isključivo tržištem i masovnom proizvodnjom“, ističe Sanja.

Ručni rad na ceni, ali i dalje nedovoljno

Na naše pitanje da li se u Srbiji uopšte ceni ručno rađeni nameštaj, Sanja odgovara potvrdno, ali ističe da je to i dalje nedovoljno u odnosu na količinu rada, vremena i znanja koje je uloženo u sam proces izrade.

„Verovatno to nikada neće biti dominantno tržište, ali verujem da će uvek postojati publika koja takve predmete prepoznaje i koja želi nešto drugačije“, objašnjava ona.

„Nisam sigurna da se rad u Srbiji uopšte ceni, bilo kakav – pa i ručni, ali ipak mnogi ljudi izrađuju razne lepe stvari jer veruju da je to način da sredinu u kojoj žive učine boljim mestom za život, ne samo u smislu udobnosti, već kvaliteta života u svakom smislu, pa i po pitanju kulture stanovanja. Čvrsto verujem da vredi boriti za svoje ideje, raditi ono što voliš i u šta veruješ, a onda to ume da nađe put do drugih ljudi, koji možda nisu isti kao vi, ali imaju istu potrebu za lepotom i originalnošću“, zaključuje Žana.