Kako pod ruskim bombama živi Harkov: Tvrđava usamljenosti

Smešten na granici sa Rusijom, Harkov, drugi po veličini grad u Ukrajini, svakodnevno je izložen ruskom bombardovanju od februara 2022. godine. Bez naznaka da će rat uskoro završiti i bez efikasne protivvazdušne odbrane, Harkov se postepeno pretvorio iz tvrđave otpornosti u tvrđavu usamljenosti. Grad je postao poput ostrva: građani su veoma posvećeni svom gradu, ali uslovi života pod neprekidnim bombardovanjem učinili su da Harkov izgleda kao da je zarobljen u sopstvenom svetu.

Kako se približava kraj treće godine rata i hladna zima bez grejanja i struje, Ukrajini su očajnički potrebni lovci F-16 i protivvazdušne rakete kako bi zaštitila svoje gradove i civile.

Tokom moje posete Harkovu krajem septembra, grad je bio topao, čist i pokazivao prve znake jeseni. Bio je miran i spokojan, sve dok se ne bi oglasile sirene za vazdušnu opasnost, signalizirajući ruski raketni napad. On bi obično bio praćen zvucima eksplozija, nekad u daljini, a nekad blizu. „Ovo je jednostavno teror. Rusija pokušava da izbriše grad“, kaže Natalija Belajeva, rođena u Harkovu. Ona je ostala ovde sa svojom porodicom tokom celog rata. „Pokušavamo da objasnimo svetu. Nije važno gde bombe padaju i eksplodiraju u gradu. Uopšte ne bi trebalo da bude ovako. Kako neko može da šalje rakete na grad, na civile? Šta je to?“.

Pokušaji normalnog života

Jednog sunčanog jutra, kroz široke, uglavnom prazne ulice uokvirene uredno orezanim drvećem i lepim jesenjim cvećem koje cveta pored stambenih zgrada, Belajeva vozi svog šestogodišnjeg sina Lava u školu. Mnogi prozori na zgradama su razbijeni zbog ruskog granatiranja i sada su prekriveni šperpločom. Neke zgrade nemaju zidove, krovove i balkone. Istovremeno, radnje i kafići su otvoreni. Ukrasne fontane rade. Čistači ulica čiste trotoare i zalivaju biljke. Ljudi vežbaju na trakama u teretanama. Drugi šetaju pse ili se odmaraju na klupama. Održavanje što je moguće normalnijeg života i nastavak svakodnevnih aktivnosti su najčešći načini na koje stanovnici Harkova izlaze na kraj sa stvarnošću života u gradu na prvoj liniji fronta.

„Škola ima podrum u zgradi“, kaže Belajeva, 47 godina. Njena porodica ima troje dece: najstarija ćerka studira u Nemačkoj, ali se vraća u Harkov tokom svakog raspusta kako bi bila sa porodicom. Dvojica mlađih sinova, Lav i Mark, su u Harkovu. Ona objašnjava njihove dnevne rutine: „Kada se oglasi sirena za vazdušnu opasnost, deca u Lavovoj školi odlaze u podrum. Lepo je opremljen, nastavljaju sa učenjem“.

Lav ide u malu privatnu školu u stambenoj zgradi u centralnom delu Harkova. Sve javne škole u Harkovu su prešle na onlajn nastavu ili se nastava odvija u stanicama metroa. Jedna novoosnovana škola pod zemljom podučava 1.000 dece, a još šest škola je u izgradnji.

Njen stariji sin, petnaestogodišnji Mark, pohađa privatnu školu sa hibridnim modelom obrazovanja: dva dana kod kuće, tri dana uživo, kao što je bilo u američkim školama tokom pandemije kovida. Razlog za ovakvu hibridnu nastavu, međutim, nisu virusi, već smrtonosne rakete i klizne bombe koje ruske snage bacaju na grad. Markova škola ima sklonište koje može da primi samo određen broj dece. Zbog toga se koristi hibridni model.

Prvi na udaru

Harkov je udaljen samo 30 kilometara od Rusije (za poređenje, Kijev je udaljen 327 kilometara od najbliže granice). U septembru je Rusija lansirala 1.339 dronova prema Ukrajini. Ukrajinska protivvazdušna odbrana oborila je 1.107, prema podacima UnitedMedia24. Rusija cilja bolnice, institucije kulture, biblioteke, univerzitete, škole, tržne centre i stambene zgrade. Kako u centralnim oblastima, tako i u predgrađima. Nema pravog načina da se zna gde će sledeća bomba pasti. Zaštita Harkova od ruskog granatiranja je veoma teška.

U septembru su ruske snage napale Harkov vođenim vazdušnim bombama 53 puta. Takve bombe mogu da pogode mete u krugu od 80 kilometara i brzo stižu do gradova kao što su Harkov, Zaporožje i bilo koji drugi grad ili selo u istočnim regionima. Teško ih je presresti, a Ukrajini nedostaju sredstva za zaštitu Harkova od ruskih napada. Raketama S-300, koje se često ispaljuju iz ruskog grada Belgoroda na granici, potrebno je manje od minuta da stignu do Harkova. Samo u septembru, Rusi su uništili ili oštetili 339 zgrada u Harkovu. U avgustu 2024. Rusija je bila odgovorna za najmanje 184 civilne smrti i ranjavanje 856 drugih osoba u Ukrajini. Bez kraja ovog rata na vidiku, lovci F-16 i dodatne protivvazdušne rakete mogli bi pružiti bolju zaštitu gradu i njegovom civilnom stanovništvu.

Većina i dalje u gradu

Uprkos stalnom granatiranju i bombardovanju, procenjuje se da danas u Harkovu živi oko 1,3 miliona ljudi, prema najnovijim procenama gradske administracije. Taj broj je pao sa dva miliona stanovnika pre početka invazije na oko 200.000 tokom prve polovine 2022. godine. Na početku rata, ruske snage su agresivno napredovale prema Harkovu i zauzele najbliža predgrađa dok su ruski tenkovi ulazili u grad, a neprijateljski avioni bombardovali ga iz vazduha.

Žestoke borbe odvijale su se u severnim kvartovima Harkova, ostavljajući ih potpuno uništenim. U jesen 2022, ukrajinske snage su potisnule ruske trupe iz Harkovske oblasti, otkrivajući brojne masovne grobnice civila i nebrojene ratne zločine u prethodno okupiranim teritorijama. Tada su se ljudi postepeno počeli vraćati u Harkov.

Gradonačelnik Igor Terehov je procenio u januaru 2023. godine da se stanovništvo vratilo na 1,3 miliona, pri čemu je oko 200.000 njih došlo iz ukrajinskih teritorija koje su trenutno pod ruskom okupacijom. Zbog nestanaka struje i vode usled uništene infrastrukture, kao i neprekidnih ruskih raketnih napada, mnogi stanovnici su se preselili u inostranstvo ili u Kijev i zapadnu Ukrajinu.

Obično, hiljade studenata dolaze u Harkov na jesen kako bi pohađali više od 20 fakulteta i univerziteta u gradu. Međutim, s obzirom na to da je visoko obrazovanje prešlo na onlajn režim, ulice su neobično puste. Centar grada izgleda ranjeno i oštećeno. Stubovi i krovovi su uništeni, a delovi istorijskih zgrada nedostaju ili su privremeno popravljeni. Ipak, arhitektura grada zrači kroz razaranja. Glavne znamenitosti, od kojih su mnoge oštećene, i dalje stoje. Reč „još“ je ovde ključna. Ako Rusija odluči da gađa glavne istorijske lokacije u gradu, kao što zasigurno može, nema odbrane koja može zaštititi grad.

Rusi ne biraju mete

Ruske rakete mogu i pogađaju sve, od Karazin državnog univerziteta do Skovoroda pedagoškog univerziteta. Od Palate sportova, štamparije, predajnika, dvanaestospratne stambene zgrade do tržnog centra punog ljudi. U noći 28. oktobra, ruska bomba pogodila je glavni orijentir na harkovskom Trgu slobode – Deržprom, ili Državnu industrijsku kuću – prvi modernistički neboder u Evropi, koji je ušao u uži izbor za UNESCO listu svetske baštine.

Rat je sveprisutan u Harkovu. Svi su na oprezu. Stanovnici reaguju sa ranije neviđenom sumnjom prema svakome ko snima video ili fotografiše na ulicama. Doušnici i saradnici postoje u ovom gradu na prvoj liniji fronta, pa su stanovnici dodatno oprezni. Vojno osoblje i veterani su prisutni svuda po gradu. Postoji policijski čas. Postoje stalne sirene za vazdušnu opasnost. Čuju se pucnji iz mitraljeza koji obaraju dronove. Čuju se eksplozije.

Belajeva radi kao psiholog u dečjem centru za traumu „Kinder Velt“, koji je osnovao David Rojtman, sa ograncima u Harkovu, Odesi, Kijevu i Kropivnickom. Prema istraživanju fondacije Olene Zelenske, oko 44% ukrajinske dece pokazuje znake posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP). Stvarne brojke su verovatno i veće. Kinder Velt besplatno nudi terapiju uz pomoć pasa za grljenje Hibuki, razvijenih u Izraelu, i drugih metoda.

Život u stalnom strahu

Čim stigne u svoju kancelariju na drugoj strani grada, daleko od škole svoje dece, Belajeva čuje sirenu za vazdušni napad koja odjekuje gradom. „Pažnja, pažnja. Ovo je sirena za vazdušni napad. Molimo vas, idite u sklonište“, ponavlja glas kroz zvučnike, odjekujući kroz susedstvo. Čini se da niko ne obraća posebnu pažnju. Ljudi nastavljaju sa svojim poslovima. Belajeva proverava poruke i kaže: „Lavovo odeljenje je sad sišlo u sklonište, sve je u redu“. Kada je upitaju da li je zabrinuta zbog toga što je daleko od svoje dece u slučaju nečeg ozbiljnog, ona odgovara: „Verovatno će zvučati glupo ako kažem da se ne plašim. Ali zaista se ne plašim i nisam zabrinuta. Verujem ljudima koji brinu o Lavu i nadam se najboljem. Šta drugo mogu da kažem?“.

Nedugo zatim čujemo udaljene zvuke eksplozije. Belajeva proverava lokalne kanale na Telegramu i saznaje da su bombe pale u parku na periferiji, srećom bez teških povreda. Iako je Telegram Messenger postao važan za Ukrajince, kao proizvod ruskog osnivača može poslužiti Kremlju za prikupljanje informacija za vojne svrhe, kaže pukovnik Pavlo Hazan iz ukrajinske vojske. Uprkos tome, Telegram kanali ostaju ključni za civile koji donose odluke u vezi sa sigurnošću, iako su zabranjeni na državnim uređajima.

Belajeva se sprema za sastanak sa osmogodišnjom pacijentkinjom Marikom, koja pati od ratne traume. Majka devojčice, 44-godišnja Olena Kramska, kaže da je porodica potražila terapiju za Mariku zbog nesanice, konstantnog plakanja i dugotrajnih napada drhtanja. Njihova porodica živi u Harkovu od početka ruske invazije, često provodeći noći u kupatilu ili hodniku radi bezbednosti, uz neprestane zvuke eksplozija. Nikada nisu napustili Harkov jer Olena mora da brine o starijim roditeljima, dok njen suprug, koji je vojno obveznik, ne sme da napusti Ukrajinu.

„Marika, kao i mi odrasli, ne razume zašto nas Rusi napadaju. Šta smo im učinili? Pogledajte kartu. Ta zemlja ima sve, čak i zemlju. Zašto?“, pita Kramska.

Umetnošću protiv rata

Uprkos neizvesnosti, neki roditelji uspevaju da obezbede stabilnost svojoj deci. Jedan od načina je kroz umetnost u kreativnom studiju Aza Nizi Maza, koji su 2012. godine osnovali Mikola i Marija Kolomijec. Studio, smešten u podrumu u centru Harkova, od početka invazije služi kao sklonište za prijatelje i porodicu.

Mikola Kolomijec nikada nije razmišljao o napuštanju Harkova, iako mu kao oženjenom muškarcu sa troje dece zakon dozvoljava da ode. „Ostao sam jer nisam ni pomislio da ne ostanem“, kaže on. „Nije ni moralno pitanje. Profesionalno je – najbolje stvari su stvorene ovde i sada. Nadam se da ćemo svi biti dobro“.

Mesec dana nakon početka rata 2022. godine, osnivači su prebacili časove u stanicu metroa u Harkovu, gde mnogi traže utočište od granatiranja. Deca su pravila umetničke instalacije i plakate inspirisane ratom, od kojih su neki prikazani i na izložbama u inostranstvu, čak i u Njujorku.

Katerina Kononova, 47, dovodi svog sedmogodišnjeg sina Vanju na časove umetnosti u Aza Nizi Maza. Kaže da njen suprug služi u ukrajinskoj vojsci. Porodica je odlučila da ostane u Harkovu, delimično zbog studija koji im pruža osećaj stabilnosti. „Ostajemo u Harkovu zbog Kolje i njegovog studija. Tražili smo mesto gde će naše dete biti u inspirativnom okruženju“. Vanja zna da je Rusija napala Ukrajinu. Čuje eksplozije i vidi avione. „Harkov je naš dom“, kaže ona. „Želim da moje dete živi punim životom u svom domu, sa porodicom, prijateljima, zajednicom, svojim jezikom. Mogu samo da mu obezbedim mirno okruženje, da ga nastavim podizati i ostanem smirena“.

Kononova smatra da je za mlade umetnike, uključujući njenog sina, mogućnost stvaranja i izlaganja umetnosti prilika da stvore sopstvenu budućnost. „To je veliki problem za decu sada. Ne vide svoju budućnost“, dodaje ona.

Ne znamo ni da li će jutra biti

Harkov nije bez prijatelja i podrške. Razne osobe i organizacije prepoznaju težak položaj grada blizu fronta, vitalnog za ukrajinsku odbranu, ekonomiju i kulturu. U oktobru je Evropska banka za obnovu i razvoj najavila zajam od 27 miliona dolara za očuvanje vitalnih gradskih usluga i ublažavanje ratnih posledica. Proleća ove godine, Fondacija Hauarda G. Bafeta obezbedila je sredstva za obnovu štamparije Faktor Druk, uništene u ruskom napadu, i podržala nabavku medicinske opreme za decu u Harkovu. UNICEF, uz podršku Hrvatske, poslao je 47 frekventnih pretvarača za obnavljanje stabilnog grejanja uoči zime.

Međutim, bez adekvatne vojne zaštite, grad i njegovi stanovnici i dalje su ranjivi na rusko bombardovanje. „Shvatam. Njihov cilj je bio … da nas proteraju iz grada“, kaže Mihail Kranin, muzičar iz Harkova. U decembru 2023. godine, sa partnerkom je otvorio klub Music People Club u podrumu, gde se održavaju svirke mladih i koncerti alternativnih bendova. „Ljudi se ne boje“, kaže on. „Naprotiv, sve je otvoreno i radi. Sve je u redu uprkos ratu. Tako treba da bude“.

Posle godinu i osam meseci rata, stanovnici Harkova naučili su da žive pod ruskim bombama. Njihova otpornost, međutim, ne umanjuje opasnost ili stvarnost njihovog života. Kramska, majka osmogodišnje Marike, kaže da kada Rusija počne da granatira, ne znaju gde će bombe pasti. „Može biti kuća ili dečije igralište. Ne znamo šta dolazi sledeće. Stalno nas bombarduju. I ne znamo kakvo će jutro biti“, kaže ona. „Ne znamo ni da li će jutra biti“.

Katja Soldak, urednica i direktorka za međunarodna izdanja Forbes