Film „Buča“: Bolna priča o istinitim događajima u Ukrajini i čoveku koji je spasio 203 ljudi

Autorka: Daria Disijuk

„Nikad nisam mislila da ćemo biti bombardovani od Rusa“, kaže starija žena na ukrajinskom dok izlazi iz ruševina koje su samo dva dana ranije bile njen porodični dom.

Gledam ovu scenu iz filma Buča u mom stanu u Kijevu, i baš kad ona završi ovu rečenicu, iznenada čujem sirene koje zavijaju ispred mog prozora. Glavni grad Ukrajine je pod napadom raketa, i stanovnici su pozvani da se upute ka najbližem skloništu. Gledati film o ruskom bombardovanju, dok se to doživljava u stvarnom životu, nekako deluje nadrealno.

Buča (2024) je novi igrani film, dvosatna dokudrama o početku invazije Rusije punih razmera na Ukrajinu 2022. godine, kada je sam Kijev bio skoro zauzet i obližnja mesta su došla pod rusku okupaciju tokom mesec dana. U to vreme, najmanje 1.374 civila je poginulo u predgrađima Kijeva.

Nakon što je Ukrajina ponovo preuzela kontrolu nad područjem, u jednom od okupiranih gradova, Buči, pronađene su masovne grobnice i drugi dokazi o teškim zločinima. Režiser filma, Stanislav Tiunov, i producent, Oleksandr Ščur, posvećuju film sećanju na sve žrtve. Ščur, koji je živeo blizu Buče, morao je da izbavi svoju trudnu ženu u sigurnost baš kada su trupe napadača stizale. To iskustvo ga je podstaklo da napiše scenario i snimi ovaj film kako bi svetu ispričao strahote života pod ruskom okupacijom.

U srcu filma je čovek po imenu Kostja, koji nosi crveni džemper i crnu perjanu jaknu i vozi belu Teslu. Lik Kostje je zasnovan na Konstantinu Gudauskasu, stvarnom stanovniku Buče, koja je bila pod ruskim napadima od početka invazije. Kako prve eksplozije cepaju nebo Ukrajine, Kostja kreće na svoju prvu spasilačku misiju: da evakuiše iz Buče do neokupiranog Kijeva jednu porodicu – majku i dvoje dece. Oni su prvi od više od dve stotine života koje Kostja spasava tokom okupacije.

Kao i njegov stvarni pandan, Kostja je jevrejski izbeglica iz Kazahstana, koji se naselio u Ukrajinu i još uvek ima svoj kazahstanski pasoš, koji postaje njegova karta kroz ruske punktove. Rusi mu nevoljno dozvoljavaju da pređe sa svojim vozilom u neokupiranu zonu. „Vi Kazasi ste sledeći“, kaže mu jedan od vojnika, opasno sažimajući opsesiju Kremlja „ruskim svetom“, koja zahteva da bivše sovjetske republike ostanu u sferi uticaja Rusije, bez obzira na njihov suverenitet i nacionalni identitet.

Film prikazuje ono što je nemoguće zamisliti ili shvatiti bez gledanja: brutalnost ruske okupacije mirnih stambenih područja i opasnosti bekstva, prelaska punktova, suočavanja sa ruskim vojnicima, koji pucaju i ubijaju bez upozorenja, bez provokacije.

Zanimljivo je pratiti Kostjin lični put naspram pozadine u kojoj se razvija nacionalna tragedija. Film prikazuje stotine Ukrajinaca, mladih i starih, sa izbezumljenim očima, zbijenih na železničkim stanicama, pokušavajući da pobegnu na zapad, daleko od ruskih raketa. Postoje scene sa punktovima na putu, u poljima, sa ukrajinskim i ruskim zastavama koje vijore nad njima, na suprotnim stranama linije razdvajanja. Sve vrlo realistično, čineći da gledalac ponovo proživi strahote koje su Ukrajinci doživeli tokom prvih meseci nakon napada Rusije.

Vidim Kostju, koji traži sigurne rute od ruskih do ukrajinskih područja, i ruske trupe koje se postepeno i udobno smeštaju u Buči, Vorzelu, Borodjanki, Irpinu i drugim gradovima, imenima koja su previše poznata stanovnicima Kijeva; imenima koja sada prepoznaju ljudi širom sveta, nažalost, iz tragičnih vesti koje su usledile nakon povlačenja Rusije.

Prikaz ponašanja ruskih vojnika u filmu je realan, zasnovan na stvarnim svedočenjima preživelih. Govore veoma brutalnim jezikom, nefiltrirano, i s puno psovki. „Došli smo da očistimo vaš grad od prljavštine!“, proklamuje Nikolaj Ivanovič, pukovnik koji izgleda kao da nadgleda celu operaciju u Kijevskom regionu. On to izgovara mirno, dok drži pištolj na glavi jednog čoveka. Čovek kleči vezanih ruku. Nikolaj Ivanovič povlači obarač i male reke krvi počinju da teku ka uličnoj kanalizaciji.

Rusi žele da očiste teritoriju od bilo čega ukrajinskog – ljudi, simbola, jezika, muzike, tetovaže na ruci ukrajinskog čoveka kojeg uhvate. Film prikazuje samo izveštaje iz Kijevskog regiona. Ali ista vojna strategija, koja uključuje ubistva, mučenja i silovanja civilnog stanovništva, i dalje se primenjuje u ukrajinskim gradovima pod okupacijom Moskve, kako bi uneli strah među civile i ugušili svaki otpor lokalnog stanovništva.

Film Buča je bolan za gledanje. Ipak, pruža gledaocu savršeno objašnjenje zašto se Ukrajinci tako žestoko bore za svoju zemlju. To je egzistencijalna borba protiv genocidnog neprijatelja.

Katja Soldak, novinarka Forbes
Tekst uredila: Karina Tahiliani