Consumer Reports je analizirao 23 popularna proteinska praška i gotova proteinska napitka i otkrio da više od dve trećine proizvoda u jednoj porciji sadrži više olova nego što njihovi stručnjaci smatraju bezbednim za celodnevni unos.
Prema navodima iz izveštaja, pojedini proizvodi imali su i do deset puta veće količine olova od granice koja se smatra sigurnom za dnevnu konzumaciju.
Sagovornica Forbes Dubravka Tišma, dipl. nutricionista i dijetetičarka kaže da je važno napomenuti da ovo nije zvanična regulativa, već nezavisno testiranje koje ukazuje na potencijalni bezbednosni rizik. Ipak, napominje da su nalaze istrage preneli vodeći svetski mediji (CBS, Forbes, Washington Post), što potvrđuje da je tema poprilično aktuelna.
„Ključni problem je što regulativa o dodacima ishrani (suplementima) nije ni približno rigorozna kao što je to slučaj kada su hrana i lekovi u pitanju. Mnogi proizvođači nisu zakonski obavezni da redovno testiraju proizvode na teške metale“, ističe Tišma.
Uz to, kako kaže, standardi se drastično razlikuju. Consumer Reports koristi niži prag (oko 0.5 µg/dan za olovo). Srbija se, usklađena sa EU, vodi drugačijim, često blažim pravilnicima. Ta razlika u dozvoljenim granicama objašnjava zašto proizvođači osporavaju ovakve nalaze.
„U Srbiji trenutno ne postoji zvanično saopštenje inspekcije povodom povišenog nivoa olova u proteinskim šejkovima. Međutim, mnogi brendovi koji su u SAD testirani komercijalno su dostupni i kod nas putem uvoznih e-shopova i platformi“, priča sagovornica.
Odakle olovo u šejkovima?
Istraga je takođe pokazala, pojašnjava, da su biljni proteini (plant-based) u proseku imali više nivoe olova od onih na bazi proteina mleka (whey).
„Olovo najčešće dospeva u proizvode iz kontaminiranog zemljišta (koje biljke upijaju), vode za zalivanje, industrijskog zagađenja, pa čak i usled korišćenja stare opreme u proizvodnji ili ambalaže“, kaže Tišma.
Kakvi proteinski šejkovi postoje?
Proteinski dodaci su koncentrovani izvori proteina u prahu (obično 20-30 g po porciji).
Tišma kaže da se najčešće dele na mlečne proteine – Whey (surutka) koji se brzo apsorbuje, stimuliše sintezu mišića i idealan je posle treninga i kazein koji se vari sporo, pa se često koristi za oporavak pre spavanja.
„Druga velika podela je na biljne proteine (sojine, graškove, pirinčane proteine). Pogodni su za vegane, ali ponekad im nedostaju neke esencijalne aminokiseline“, dodaje.
Kada je reč o nutritivnoj vrednosti Dubravka Tišma kaže da prosečna porcija (oko 30g) ima između 100 i 140 kcal i donosi između 20 i 25g čistog proteina.
Kome su suplementi zaista potrebni?
Nutricionistkinja objašnjava da su naši mišići u stalnom procesu razgradnje i izgradnje. Proteini su ključni za izgradnju.
„Suplementi su opravdani samo kada ishrana ne može da pokrije dnevne potrebe za proteinima. To se najčešće dešava kod sportista sa intenzivnim treninzima (potrebe 1.6-2.2 g proteina po kg težine) i aktivnih rekreativaca (potrebe 1.2-1.6 g po kg težine), osoba u oporavku, starijih lica ili pacijenata koji gube mišićnu masu, vegana i vegetarijanaca koji teže unose sve esencijalne aminokiseline“, kaže Tišma.
Pixel-Shot/Shutterstock
S druge strane naglašava da su šejkovi nepotrebni ako unosite dovoljno proteina kroz raznovrsnu ishranu (meso, riba, jaja, mlečni proizvodi, mahunarke) i umereno ste aktivni (vežbate 2-3 puta nedeljno). Tada, kako kaže, šejkovi ne nude dodatnu korist, osim da nam budu kao praktičan obrok „s nogu“.
Iako se verovalo da je ključno popiti šejk 30-60 minuta posle treninga, novije studije pokazuju da je važniji ukupan dnevni unos, ravnomerno raspoređen tokom dana (npr. obroci na svaka 3-4 sata).
Postoje li kontraindikacije od konzumiranja proteina?
Dubravka Tišma ističe da telo ne može da skladišti višak proteina. Sve iznad 2,5–3g po kilogramu težine dnevno ne gradi dodatne mišiće, već postaje metabolički otpad koji opterećuje organizam.
„Višak proteina tera bubrege da rade pojačano (da filtriraju više krvi) i opterećuje jetru (koja prerađuje otpadni azot). Kod zdravih osoba to kratkoročno nije opasno, ali dugoročno predstavlja napor organizma da se sa tim otpadnim materijama izbori. Visok unos proteina (posebno životinjskih) povećava kiselost u telu. Da bi to neutralisao, organizam „pozajmljuje“ kalcijum iz kostiju. Dugoročno, ovo povećava rizik od osteopenije, posebno ako je unos kalcijuma i vitamina D nizak“, upozorava.
Takođe napominje da previše proteina u prahu, uz manjak vlakana iz hrane, često dovodi do nadutosti, zatvora i gasova.
„Za većinu rekreativaca, optimalan unos je 1,2–1,8 g proteina po kilogramu telesne mase dnevno (računajući i hranu i suplemente). Sve preko 2,2 g/kg bez jasnog sportskog cilja smatra se nepotrebnim opterećenjem“, kaže sagovornica Forbes Srbija.
Najvažnije je, podseća, zapamtiti da suplement ne menja obrok. Nedostaju mu vlakna, antioksidansi, minerali i fitonutrijenti iz cele hrane, koji zajedno deluju i ključni su za opšte zdravlje.
