Kad guvernerki malo dorade fotografiju: Gde je danas granica prepuštanja fotošopu
Prekomerno ulepšavanje fotografija postalo je uobičajena praksa današnjice. Ovaj, sada već ustaljeni fenomen, širio se velikom brzinom. Od marketinških kampanja, preko medija, sve do društvenih mreža, na kojima pojedinci, iz različitih razloga, uređuju sopstvene fotografije. Ponekad i preteraju.
U tim slučajevima posledice mogu imati i ozbiljnije razmere – uticaj na mentalno zdravlje, obmana javnosti, lažne vesti. Napredak tehnologije, dostupnost takvih alata, pa i sve češće korišćenje AI u kreiranju imidža u javnosti, omogućili su svakom pojedincu da upliva u svet obmane.
Nedavno je pažnju javnosti uzela fotografija koju je Narodna banka Srbije objavila, a na kojoj se nalazi guvernerka Jorgovanka Tabaković. Izazvala je komentare na društvenim mrežama, te je postala i viralna.
Želja za uklapanjem
Psihološkinja Bojana Bodroža za Forbes Srbija kaže da je korišćenje različitih aplikacija za uređivanje fotografija počelo onda kada je njihova upotreba pojednostavljena. Kako je navela, napredna znanja o uređivanju fotografija, kako bismo postigli željeni efekat, više nisu potrebna. Neki od tih alata su čak integrisani u aplikacije društvenih mreža, što je svakome omogućilo da ih koristi.
Upotreba se, kaže, može posmatrati u kontinuitetu sa drugim ponašanjima. A koja su motivisana željom da se izgleda u skladu sa društveno važećim standardima lepote.
„Rekla bih da je istorija ovakvih ponašanja stara koliko i homo sapiens. Na primer, u viktorijansko doba žene su ‘fotošopirale’ uzak struk nošenjem izuzetno neudobnih korseta da bi ostvarile željeni telesni izgled ‘peščanog sata’. Ovakve prakse su i tad koštale žene zdravlja, jer su bile povezane sa nizom zdravstvenih problema“, objašnjava Bojana.
Društveni pritisci rađaju potrebu za prilagođavanjem. Kako bi osoba bila prihvaćena, ili pak izbegla odbacivanje, ona se trudi da stekne određeni status ili imidž. Na primer, imidž atraktivne i poželjne osobe, objašnjava Bojana.
„Uređivanje fotografija da bi se izgledalo atraktivnije nego što izgledamo u stvarnosti je nov oblik ponašanja samo po svojoj pojavnosti. Ali, suštinski je veoma star fenomen“, kaže ona i dodaje da je trenutna popularnost takvog ponašanja došla iz dostupnosti i lakoće upotrebe alata. Više nije potreban odlazak na višemesečne kurseve da bismo znali da uredimo fotografije.
Fotografija i samopouzdanje
„Psihološka istraživanja nam pokazuju da je normativno konformiranje koje leži u osnovi ovakvog ponašanja specifično za osobe koje imaju niže samopoštovanje. A kad govorimo o konformiranju društvenim standardima poželjnog fizičkog izgleda, onda su to konkretno osobe koje visoko vrednuju fizičku atraktivnost i svoj doživljaj lične vrednosti baziraju na njemu. Uz to, kod ovih osoba stalno postoji strah da će ih sredina proceniti nepoželjnim“, kaže ona.
Ove osobe, kaže Bojana, neretko smatraju da vrede samo dok dobro izgledaju i dobijaju pozitivne komentare. Međutim, ukoliko ova pozitivna potkrepljenja izostanu, dolazi do pada samopoštovanja. To osobu motiviše da uđe u začarani krug stalnog uređivanja i postavljanja svojih fotografija.
„Kao rezultat toga, dobijemo profile korisnika društvenih mreža na kojima se svakodnevno postavlja veliki broj selfija i drugih fotografija. Na njima je prikazan vlasnik ili vlasnica profila i neretko su ulepšane upotrebom tzv. filtera za lepotu“, kaže ona.
Koji su efekti?
Sve navedeno, kaže, ima uticaja i na publiku koja gleda „nerealno ulepšane fotografije“.
„Iako ogromna većina korisnika društvenih mreža razume da su one nerealistične, ipak imaju ogromnu ulogu u kreiranju standarda lepote. Ovo, takođe, nije nov fenomen. Nekada smo govorili o uticaju nerealističnih standarda lepote prikazanih na TV-u, naročito u reklamama, a danas se to proširilo i na društvene mreže“, kaže Bojana.
Ona u razgovoru za Forbes Srbija navodi i da određena istraživanja pokazuju da izloženost idealizovanim fotografijama drugih ljudi na društvenim mrežama ima negativan uticaj na one koji su im izloženi.
„Posmatrajući atraktivne druge osobe mi se spontano poredimo sa njima. Pošto nikada nećemo moći da izgledamo kao nečija fotošopirana slika, ishod toga je da se osećamo nezadovoljno sopstvenim izgledom“, objašnjava.
Taj efekat, međutim, nije isti za sve – štetni efekti ispoljiće se kod osoba sa krhkim samopoštovanjem, ali i kod onih koji visoko vrednuju fizički izgled.
„To su najčešće devojke u adolescentskom periodu, ali ovim uticajima su podložni i muškarci. Naročito mladi koji žele da dostignu važeći muški ideal lepote – mišićavo telo, kao i žene drugih uzrasta – od dečijeg do starijih. Pre ćete na dečijem i adolescentskom uzrastu videti oponašanje držanja tela i pućenja usana pri fotografisanju. Kod nešto starijih to može da se odrazi i na težnju da se ideal lepote potraži kroz estetsku hirurgiju“, kaže Bojana.
U osnovi izmene fotografija nalazi se nezadovoljstvo
Bojana ističe i da se u osnovi izuzetno učestalog uređivanja i postavljanja ulepšanih fotografija nalazi nezadovoljstvo sobom. To nezadovoljstvo „lajkovi“ neće zadovoljiti, već će samo još više „otvoriti apetit“. Taj fenomen se vidi i u hirurškim intervencijama kada osoba uradi jedan tretman, a potom se na njemu ne zaustavi.
„Osoba nikada ne postigne taj unutrašnji mir i zadovoljstvo. Nikada se ne oseća dovoljno lepom, nego je uvek potrebno još nešto. Slično je i sa uređivanjem fotografija i dobijanjem lajkova – apetiti stalno rastu“, objašnjava ona.
Budući da savremeno društvo na prvom mestu idealizuje mladalačku lepotu, vremenom će sve teže biti da postignemo taj ideal. Ona dodaje da ukoliko osoba ne pronađe drugu životnu ulogu kroz koju može da se afirmiše i ostvari, biće veoma teško održati osećaj ispunjenosti.
„Ali ako zagrebemo još ispod površine, u takvim ponašanjima ćemo pronaći želju za pripadanjem i odobravanjem. I viktorijanski korseti su nosili opasnost za zdravlje, a za neke žene su čak bili i fatalni. Uređivanje fotografija, samo po sebi, možda neće dovesti do smrtnog ishoda ili opasnosti po fizičko zdravlje, ali svakako mogu da se jave posledice po psihološko blagostanje. Na primer doživljaj dubokog nezadovoljstva sobom, neispunjenost života i slično tome“, zaključuje Bojana.
Smatra da se na širem društvenom planu ovom fenomenu neće stati na put, jer u pozadini svega stoje moćne industrije, poput mode, kozmetike i sredstava za ulepšavanje. Ipak, Bojana kaže da na individualnom planu osoba uvek može da potraži psihološku pomoć.
„Psihoterapeuti i psiholozi zato i postoje, da bi pomogli ljudima da pronađu unutrašnji smisao i zadovoljstvo“, ističe ona. Dodaje da stvari nisu tako dramatične, odnosno da je najčešće reč o razvojnim fazama u toku odrastanja i sazrevanja.
Fotošopom do boljeg ambijenta
Korišćenje fotošopa kao pojave videli smo i u različitim marketinškim kampanjama. Čini se da je u ovoj sferi to već podrazumevana alatka kako bi se otklonili nedostaci proizvoda koji se reklamiraju. Ili kako bi se proizvodu dalo na atraktivnosti.
U razgovoru sa marketing stručnjakinjom Milicom Obradović iz agencije BeeVisible saznali smo da se, zbog ograničenog budžeta, marketari često koriste digitalnim alatima. Njima kreiraju bolji ambijent, dodaju detalj koji nedostaje ili pak privlače pažnju.
„Sada se neke manipulacije na fotografijama ostavljaju vidljivim s namerom da se privuče pažnja. Tako često viđamo očigledne ‘greške’ u uređivanju fotografija. Poput britanske kraljevske porodice, porodice Kardašijan i ostalih popularnih ljudi na mrežama“, kaže Milica.
Alat za skretanje pažnje
Podsetimo, kada je reč o kraljevskoj porodici, slučaj fotografije koju je objavila Kensingtonska palata, a na kojoj se nalaze Kejt Midlton i njena deca, takođe je bila predmet rasprave na društvenim mrežama. Tada se komentarisalo da je fotografija uređena. Usledilo je obraćanje princeze od Velsa prilikom kog se izvinila. Objasnila je da „kao i mnogi fotografi, povremeno eksperimentiše sa montiranjem fotografija“.
„Publika prosto ne može da odoli da ne prokomentariše kada primete da šaka ne izgleda prirodno ili da je podbradak zakrivljen zajedno sa strukom. A interakcije su valuta na društvenim mrežama“, navodi ona.
Ipak, Milica skreće pažnju i na štetnost korišćenja ovih alata, jer u našoj zemlji veoma mali broj ljudi ima razvijenu digitalnu pismenost i veštine kritičkog razmišljanja uz pomoć kojih mogu da prepoznaju sadržaj koji je izmenjen i provere da li je to zaista tako.
„Rizično je i zato što ti alati napreduju tolikom brzinom da pojedinac koji ne radi u marketingu ili digitalnoj produkciji ne može da prati sve novitete. Često ovi sadržaji prevaziđu njegovo znanje u veoma kratkom roku. Što se tiče autentičnosti, daje nam određenu marginu da se služimo ovim alatima kako bismo kvalitetnije preneli neku poruku ili lakše zadobili pažnju ciljne grupe. Ali, i ovaj alat, kao i mnogi drugi, ima moć da učini loše koliko i dobro u zavisnosti od toga ko ga koristi“, objašnjava Milica.
Društvene mreže – alat stvaranja slike o sebi
Profesorka na Fakultetu političkih nauka Danka Ninković kaže da se najnoviji pomaci odnose na uključivanje veštačke inteligencije u editovanje fotografije. Takva opcija je uključena i u nove modele mobilnih telefona. To dovodi do toga da je veoma lako dodati predmet ili osobu na fotografiju ili izmeniti pozadinu na osnovu tekstualne komande.
„Manipulisanje je staro koliko i fotografija, ali je tokom godina nivo znanja, veštine, truda, vremena koje je potrebno uložiti da bi se to uradilo padao. Došli smo do alata koji se lako upotrebljavaju, besplatni su i daju ubedljive rezultate“, objašnjava Danka.
U svemu tome, društvene mreže su otvorile prostor za predstavljanje drugima gde smo bili, čime se bavimo, kako izgledamo, kakav nam je životni stil. S tim u vezi, Danka ističe da, kao i uvek, kada se nekome predstavljamo, nastojimo da ostavimo najbolji mogući utisak.
„Društvene mreže su dovele do toga da se, ljudi koji ih na taj način koriste, intenzivno bave stvaranjem slike sebe. Brinu o predstavi i imidžu koji grade. Razlozi mogu biti različiti, od toga da neki vide vizuelne platforme kao mogućnost da se uspostave kao poznate osobe, neke vrste influensera. Takav prikaz je povezan sa konkretnom ambicijom i ciljem. Kod drugih to može biti povezano sa samopercepcijom, kod nekih sa praćenjem trendova“, kaže Danka.
Kako prepoznati autentičnost?
Budući da na FPN-u predaje predmet koji se tiče fotografije u medijima, pitali smo Danku na koji način možemo da proverimo da li je fotografija autentična. Kaže – zavisi od toga šta tražimo i koji je razlog zbog koga nešto tražimo. Ukoliko je reč o nekom važnom događaju i postoji sumnja da je fotografija izmenjena, Danka kaže da se može preduzeti nekoliko koraka.
„Prvo je da se proveri izvor fotografije, da li je potekla od kredibilnog izvora. Osim toga se može jednostavno koristiti i opcija ‘reverse image search’, odnosno pretraživanje na osnovu slike da bi se videlo da li je objavljena i u kom sve kontekstu. Mogu se proveriti metapodaci, a postoje i napredni alati koje koriste specijalisti za digitalnu forenziku. Takođe, dostupni su i servisi koji su dizajnirani sa ciljem da ukažu da li je reč o AI generisanoj fotografiji“, kaže Danka.
Potencijalna rešenja
Kada je reč o rešenjima, važno je razdvojiti fotografije koje su ulepšane od onih koje su izmanipulisane poruke o nekim događajima ili ljudima.
„Ove prve se uglavnom vide kao neka vrsta privatne komunikacije, bez obzira što mogu biti javno dostupne i vidljive. Kao takve su najčešće predmet kritike zbog propagiranja nerealnih standarda kada je reč o izgledu, posebno mladih ljudi. Druga grupa fotografija koje se koriste da bi se poslala pogrešna informacija, da bi se nekome naudilo, da bi se javnost zavarala ili uplašila, predmet su različitih regulatornih akata i one se uklanjaju. Međutim, problem je kvalitet i opseg te moderacije. Neretko je šteta pričinjena, ukoliko je neki sadržaj postao viralan, ako su ga ljudi videli, u njega poverovali, ili ako je povredio određene osobe koje su prikazane“, zaključuje ona.