Kada se reflektori ugase i publika utihne: Kako sportisti podnose odlazak u penziju i šta savetuje Dule Vujošević

Kraj aktivne sportske karijere i odlazak u penziju za svakog profesionalnog sportistu predstavlja jedan od najtežih i najosetljivijih trenutaka u životu.

Nakon godina provedenih pod pritiskom rezultata, treninga i očekivanja javnosti, popularnosti, sa odlukom o penzionisanju dolazi trenutak kada počinje novo. Često i neizvesno poglavlje života.

Psiholozi upozoravaju da za mnoge sportiste, kraj karijere znači i gubitak identiteta. Neretko nastupa osećaj praznine, nesigurnosti i straha od budućnosti.

Ipak, sportsko penzionisanje ne mora nužno da znači i kraj uspeha.

Odlazak u penziju i nova uloga

Brojni bivši sportisti pronalaze nove uloge, kao treneri, sportski radnici ili preduzetnici. Iskustvo discipline, timskog rada i upornosti često im pomaže u snalaženju van terena.

Edukacija, planiranje finansija i psihološka podrška ključni su faktori koji mogu olakšati tranziciju iz profesionalnog sporta u novi životni period, slažu se sagovornici Forbes.

Ipak, ne snađu se svi u tome.

Psihijatar Jovana Stojković upozorava da se neretko dešava da sportisti ulaze u destruktivan način života nakon odlaska u sportsku penziju.

Najčešće zbog toga što u najboljim, mladim godinama završavaju karijeru. Zato percipiraju kao da je deo njihovog života gotov, objašnjava. Razlog je taj što su se do tada identifikovali sa ulogom sportiste koju su imali, a bez koje sada ostaju.

Upravo zato smatra da određene profesije poput sportskih treba posebno da se pripreme na taj period.

Od zvezde do crne rupe

Proslavljeni sportisti i treneri za Forbes Srbija ispričali su kako su ovaj momenat prevazišli i šta bi sada savetovali svojim mlađim kolegama.

Košarkaški trener Duško Vujošević upozorava da se sportistima može desiti da od zvezde postanu „crna rupa“ i da je zato važno i da im uvek savetuje da tokom karijere rade na ličnom obrazovanju i misle na vreme o tome šta bi radili posle aktivne karijere.

„Bitno je da im kraj profesionalne aktivne uloge ne stvori osećaj kao da je kraj života jer delikatan je period kada sportista sa 35 završi karijeru“, priča Vujošević za Forbes Srbija.

Čini mu se, kaže, da većina sportista odlučuje da ostane u u sportu jer imaju više znanja i iskustva i dugo su u toj oblasti. Vujošević dodaje da je uvek na pripremama savetovao igračima da odvoje vreme za čitanje knjiga.

„I ne samo to. Uvek sam ih usmeravao da baš zbog toga šta ih očekuje kasnije imaju u vidu da je važno obrazovanje. Ne samo da završavaju školu već da se sa završetkom školovanja i dalje edukuju i usavršavaju u nečemu što ih zanima. Dakle ne samo enciklopedijsko znanje već učenje tokom celog života jer će im svako znanje biti dragoceno kasnije“, kaže Vujošević.

Čak i ako se sportska penzija planira na vreme – stresno je

Nekadašnji rukometaš Dragan Škrbić na pragu 39. godine doneo je odluku da završi karijeru.

Te 2008. kada se pozdravio sa 22 godine dugom karijerom istekao mu je ugovor u Barseloni. Oduvek mu je, kaže, plan bio da karijeru završi u nekom velikom klubu. Iako je odlazak iz sporta blagovremeno planirao, ova promena mu je ipak teško pala.

„Kada si celog života u jednom ritmu – treninzi, utakmice, putovanja i kad to prestane svakako da je stresno. Trebalo mi je vremena da se naviknem da nemam treninge i obaveze…“, priča.

Poseban izazov u takvim situacijama dodatno može biti ako cela porodica sportiste mora da se usled završetka karijere seli, ukazuje. Sada bi svakom sportisti savetovao da se pripremi na vreme za taj period. Baš zato što nemaju dovoljno radnog iskustva, pre kraja sporta treba da razmisle čime će se baviti.

„Sportista mora da se priprema za novi život posle karijere. Ne postoji škola za to. Sportske organizacije i klubovi ne ukazuju na to. Malo se govori o tome i priča, a bitna je tema. Postoje i primeri gde su sportisti postali socijalni slučajevi upravo zbog toga što nije bilo plana i razmišljanja šta kasnije…“, upozorava.

Početi od nule na nepoznatom terenu

Škrbić priča da je i dok se aktivno bavio sportom razmatrao čime će se baviti i koji poziv odabrati nakon karijere. Iako njegove kolege ostaju u sportu, njemu je ideja bila da se bavi nečim sasvim drugim. Za njega je to značilo da počne od nule, edukuje se, usavršava i uči.

Kada je završavao karijeru i odlazio u sportsku penziju predsednik rukometnog kluba Barselona ponudio je da se uključi u posao vezan distribuciju medicinskih ortopedskih sredstava. „Bio sam iznenađen i iskreno rekao da ne znam ništa o tome, ali me je savetovao da pokušam“, priseća se.

I pristao je. U početku mu nije bilo lako. „U sportu su ljudi znali za mene, a ovako sam se našao na totalno nepoznatom terenu i ta saradnja me je vezivala za ljude koji su završavali škole, fakultete, usavršavali se i koji su dugo u ovom poslu što mi je bilo neobično“, priča.

Neophodna edukacija

Počeo je da uči o tome, pohađa seminare, a posle i da ide u operacione sale sa lekarima, da vidi kako izvode složene zahvate i operacije. Ono što mu je takođe bilo problem je da prihvati da u ovom poslu rezultati neće doći odmah kao na utakmici.

„U sportu je sve jasno, ili si pobedio ili si izgubio, ako si pobedio odlično, ako nisi razmatramo šta dalje da menjamo u igri. U ovom poslu rezultati su vidljivi tek posle pola godine ili godinu kada se vidi kako je pacijent“, priča.

U početku mu je, kako kaže, delovalo kao da hoda, a da stoji u mestu. Vremenom je sve došlo na svoje i ovaj posao prihvatio je kao svoju profesionalnu budućnost.

Gubitak identiteta – važan je plan za penziju

Njegov kolega, ali iz drugog sporta, Andrija Gerić, posle uspešne odbojkaške karijere odlučio je da se edukuje. Stekao je zvanje diplomiranog psihologa i sportsku psihologiju izabrao kao dalji karijerni pravac.

Svedoči o tome da je odlazak u penziju posle radnog veka „običnog čoveka“ i sportiste vrlo sličan. 

Razlika je jedino u tome što sportista identitet koji je izražen tokom aktivne karijere izgubi preko noći. Zato i on smatra da je važno da se „odlazak u sportsku penziju“ planira kako bi taj proces bio najbezbolnij. Navodi svoj primer – dve godine pred kraj karijere počeo je da razmišlja o poslu sportskog psihologa jer ga je to zanimalo.

Iako je napravio neku vrstu plana da se bavi sportskom psihologijom i ostane na taj način u sportu i njemu je završetak aktivne karijere teško pao.

Jačati i drugi identitet

Ono što sada savetuje svima koji mu se obrate je da jačaju drugi sopstveni identitet. „Svakom sportisti to je teško, osim ako potpuno ne ostane u istom okruženju i odluči da nastavi da radi kao sportski trener ili sportski menadžer“, kaže Gerić.

Ističe da sportisti imaju još čitav život pred sobom budući da najčešće između 30. i 40. završavaju aktivnu karijeru i zato treba da se što bolje pripreme. Takođe i da smisle čime žele da se bave i nastave da rade ono što vole i u čemu uživaju.

Na pitanje koji je pravi trenutak da se ode u sportsku penziju, on kaže da je to jednostavno momenat kada sportista oseti da ne uživa. Ili kada izgubi motivaciju. Nakon toga desi se da se jednostavno izgubi uloga, objašnjava.

„Ima sportista kojima nedostaje medijska pažnja, pa onda iz penzije pokušavaju na sve načine da opet postanu „bitni“. Čovek to mora da prihvati i pokuša da na neke druge načine pronađe sebe i uživa u drugim stvarima“, kaže.

Podložnost porocima kao veliki problem

Navodi i da ima dosta primera gde sportisti posle karijere ne mogu da se snađu. „Često se dešava da počnu sa porocima, bankrotiraju, razaraju porodice, nezadovoljni su…“, priča.

Zato je važno da se na vreme krene sa pripremom. Bilo konkretnim planom šta će raditi ili kroz stručnu pomoć, možda i psihološku podršku kako bi ta tranzicija bila manje bolna, objašnjava.

Priča i da je do sada imao desetak klijenata koji su želeli da se baš u vezi tog perioda života posavetuju.

„Osoba sa 35 godina može dosta da doprinese društvu i okolini, a ne zna, nema alate i zbunjena je. Ovaj problem je mnogo češći kod muških sportista jer se žene pronađu u ulozi majke posle karijere“, kaže Gerić.

Ističe i da je važno više javno govoriti o ovoj temi. Bitno je, kaže, organizovati radionice i na neki sličan način raditi i pripremati sportiste na vreme za period kada prestane svakodnevno treniranje i obaveze.

U sportu važe fer pravila igre, u biznisu nije uvek tako

„Odjednom toga više nema i može da radi šta hoće. Prvih mesec dana je možda interesantno, ali posle ako ne postoji plan, želja i otvorenost za učenjem novih veština dolazi period zbunjenosti i obično tek tada traže pomoć“, dodaje.

Kaže da je često problem što sportisti nemaju veština i znanja za nesto drugo. Zato nekada upadaju u probleme.

„U sportu postoje pravila i igra se fer, a to ne važi uvek za biznis. Često se desi da prvi poslovi sportista propadaju, što zbog manjka znanja, što zbog naivnosti. Tada lako postaju meta ljudi koji pokušavaju da izvuku neku korist i ne igraju fer“, pojašnjava.

Zato savetuje sportiste koji bi da se oporobaju u nekom drugom poslu da prvo počnu da uče o tome čime će se baviti. Tek onda mogu da ulažu ono što su mukom i znojem stekli kroz karijeru.

Uloga porodice i okoline u periodu tranzicije u penziju

„Svakog kolegu sportistu sada bih savetovao da pronađe posle karijere drugu ulogu u kojoj će biti dobar“, dodaje.

Ono što je prednost je što sportisti imaju osobine neophodne za uspeh, poput posvećenosti, discipline, radnih navika i da ih onda mogu iskoristi u nekoj novoj oblasti. Ukazuje i da je podrška porodice važna u procesu tranzicije.

Priseća se i da se kada je studirao psihologiju supruga bavila u potpunosti decom. Nekada je za vreme ispitnog roka morao da uči noću.

Gerić ukazuje i na još jedan važan momenat – biti realan u očekivanjima i kada se donese odluka čime će se sportista baviti.

Navodi primer kolega Nikole Grbić i Slobodan Kovača koji su sada uspešni treneri na svetskom nivou. Ipak im je trebalo bar pet godina da dođu na taj nivo.

„Dešavalo se pre toga da dobiju otkaz u klubu jer uprava nije bila zadovoljna rezultatima. Potrebno je strpljenje i vreme da bi se naučio posao i izgradilo ime“, naglašava Gerić.

Tako je i on, kada je počeo da radi kao sportski psiholog pre 12 godina, mislio da će biti zatrpan poslom. Ipak, to se nije desilo.

„Bilo mi je potrebno pet-šest godina rada da bi tek posle 10 došao u u priliku da radim sa vaterpolo reprezentacijom i osvojimo zlato na Olimpijadi u Parizu. Jednostavno je potrebno vreme da bi se sve namestilo i čovek tu mora da bude strpljiv“, priča.

Pozitivni primeri

Gerić smatra i da je o periodu šta raditi nakon aktivnog sporta potrebno misliti mnogo ranije. Kao jedan od pozitivnih primera navodi košarkaša Radeta Zagorca.

Iako je još aktivan u sportu napravio je aplikaciju koja povezuje majstore i njihove usluge sa korisnicima koji imaju potrebu za njima. To je ipak drugačiji primer od ostalih.

Za Forbes Srbija Zagorac, koji je napunio 30 godina, kaže da je smatrao da o budućnosti i nekom drugom poslu treba da misli ranije jer sportska aktivna karijera ne traje dugo.

I pored velikih sportskih obaveza sportisti moraju da nađu vremena za dodatnu edukaciju koju su većinom propustili usled građenja sportskih karijera, smatra Rade.

„Lični afinitet je naravno najvažniji, ali smatram da svako ko dolazi u kontakt sa većim novcem treba da poznaje i neke osnove finansija i očuvanja njegove vrednosti. To je odgovornost koja ne sme da se zapostavlja. Dosta igrača ima i lične savetnike kojima prepušta upravljanje novcem, ali je ipak mnogo važnije da budete uključeni u poteze i da se oni pre svega razumeju, kada ih neko pravi za nas“, ističe Zagorac.

I Gerić potvrđuje da su zarada i finansije bitna stavka nakon aktivnog sporta.

„Ako odete u penziju sa ušteđevinom, to može biti i mač sa dve oštrice, jer ako ste navikli da živite na nekom nivou, a sada nema više tolikih primanja, morate da korigujete trošenje. Nema tog novca koji se ne može potrošiti“, dodaje Gerić.

Profesionalni sport nije uvek garancija za dobro zdravlje

Gerić ukazuje i na još neke važne posledice koje se osete izlaskom iz aktivnog sporta. Pre svega po zdravlje. Kao posledica aktivnog sporta odlaskom u sportsku penziju može se javiti pritisak na zglobove i kukove.

„Imam 49 godina, a imam veštački kuk. Poznajem dosta poznatih italijanskih igrača, malo starijih od mene koji su isto imali problema sa kukovima. Sve je to posledica sporta, o kojoj nam niko nije pričao kad smo počinjali“, navodi.

„Praktično to znači da vrhunski sport nekad nije najbolji za zdravlje. Mi sportisti, spremni smo na razne „žrtve“ zbog uspeha“, kaže Gerić za Forbes Srbija.

Život bez treninga i takmičarskog ritma

Svetlana Petronijević, profesorka na Fakultetu za sport u Beogradu i nekadašnja višestruka šampionka države u mačevanju kaže da je veoma važno da se baš zato sportisti nakon karijere posvete rekreaciji.

„Da obnove energiju i posvete pažnju pshološkom stanju ličnosti. To je važno jer su do tada navikli na intenzivne treninge, a onda prešli u indirektnu pasivnost“, objašnjava.

Kako kaže, kada se sa profesionalnim sportom prestane mnogo toga je na ispitu. „Do tada smo bili u formi, navikli na poseban režim i obilnu ishranu, kako bi izdržavali fizički napor i nije retkost da se nakon prestanka karijere sportisti naglo ugoje ili da počnu da ih bole kolena, zglobovi…“, priča profesorka.

I sama je kada je završila sa karijerom mačevanja osetila bolove u skočnim zlobovima dok se nije navikla.

Nastaviti treniranje

Zato savetuje da je potrebno da sportisti bar tri godine nastave da treniraju i navikavaju organizam na drugačiji tip života, dodaje.

Ukazuje da se mali procenat sportista školuje, odnosno završi više škole ili fakultete ali da ima i pozitivnih primera. Češće se dešava da oni koji imaju velike angažmane odnosno potpisuju ugovore na visoke sume poput fudbalera obično završe u ugostiteljstvu, otvaraju kafiće, restorane, klubove…

Mali procenat je onih koji još tokom aktivnog sporta razmišljaju o daljoj karijeri i šta će raditi kada odu u sportsku penziju, što je problem, naglašava sagovornica.

Jedan fudbalski trener iz Beograda potvrđuje da je život sportiste tokom aktivne karijere drugačiji od života „običnog čoveka“.

„Sve je isprogramirano, kada je doručak, ručak, večera. Obično sportista za vreme karijere ne mora da misli ni o čemu, već samo da radi svoj posao. Sve je podređeno njemu, obično je i cela porodica okrenuta zdušno njemu, ako je u nekom sportu uspešan“, priča.

Problem je kad ne bude više „teških“ ugovora

Ukazuje i na to da je sportista plaćen više nego „običan radnik“ pa navikne na stvari koje mnogima nisu dostupne. Problem nastupa kasnije, kada toga nema.

„Ima onih za koje znam da žive teško od kada su otišli u penziju jer nisu razmišljali o tome šta kada se aktivna karijera završi. Navikli su i na jednu vrstu adrenalina pa se dešava da su se okrenuli kocki ili alkoholu“, svedoči.

Kako je godinama bio direktor fudbalske škole u Beogradu, kaže da je polagao dosta pažnje na to da deci koja su trenirala objasni da možda neće svi uspeti u nameri da budu najbolji fudbaleri. I da je zato važno da se obrazuju, da im škola bude prioritet i da znaju šta će raditi sutra kada im sport ne bude dalje zanimanje.

„Ja sam konkretno i dok sam bio aktivni igrač želeo da i dalje ostanem u sportu. Mnogi moji prijatelji su fudbalski menadžeri, drže restorane ili kafiće…“, priča sagovornik Forbes.