Kako postaviti granice, ali zaista?

Autor teksta: Kristina Vujović, master psiholog i diplomirani psihoterapeut

Granice su postale česta, ali ujedno i zloupotrebljavana tema mnogih stručnjaka koji se njima bave. Da pojasnim, granice mogu pogrešno da se shvataju ukoliko ih pojednostavimo na samo „DA“ i „NE“. Ljudi koji nemaju granice se maksimalno prilagođavaju u odnosima, pa tako trpe sve, ćute i ne pokazuju ljutnju kada im nešto smeta. Vremenom oni sagorevaju u potrebi da nekoga uvek razumeju i izlaze im u susret po svaku cenu. To može da bude i iz sažaljenja, prema stavu: „Njemu je uvek potrebna pomoć“ ili „Ne može on sam“.

Jedno je kada nekome pružamo podršku kome je to stvarno potrebno, a drugo je kada nekoga spašavamo i radimo stvari umesto njega, ne dopuštajući mu da sam počne da menja svoje ponašanje. Naš deo je da mu iskreno ukažemo koji obrazac ponašanja primećujemo, a njegov deo je da preuzme odgovornost za to. Žrtvovanje sebe radi zbrinjavanja nekog može dugoročno da utiče na zdravlje. Na ovaj način nastaju kozavisni odnosi.

Treba na vreme pokazati koja je naša odgovornost u odnosima

Osoba koja zbrinjava je osoba koja stalno daje svoju energiju, vreme i resurse osobi koja prebacuje svoje probleme na druge ljude. Osoba koja je zbrinuta to počinje da koristi, pa uvek očekuje da će je drugi utešiti, odlučivati umesto nje i rešavati njene probleme. Osoba koja je zbrinuta više nema potrebu da se samoreguliše jer je naviknuta da svoje emocije rešava na tuđi račun. Ona se oseća slabo ili bespomoćno, što izaziva dodatnu empatiju kod osobe koja zbrinjava.

Ipak, kada osoba koja zbrinjava pokaže da više ne može da nastavi da zbrinjava drugu osobu, dešava se da osoba koja je zbrinuta to počinje da zloupotrebljava. Prvo počinje da ulaže trud iz straha da ne izgubi odnos, ali samo dok ta opasnost ne prođe. Čim se odnos „spasi“, njen stari obrazac se ponovo vraća.

Zato je potrebno na vreme pokazati koja je naša odgovornost u odnosima, kao i u kojoj meri i do koje granice biramo da budemo prisutni. Zdrava granica je nevidljiva linija koja određuje gde počinjem „Ja“, a gde počinje druga osoba. Zdrava granica razdvaja ko sam ja, šta želim i šta mi je potrebno u ovom odnosu od onoga šta pripada drugoj osobi. Granice su način da ostanemo povezani sa drugima, ali da ne izgubimo sebe. Osoba koja zbrinjava je dužna da uvidi koliko je ovakva dinamika štetna i po nju i po drugu osobu i da prizna svoj udeo u njenom održavanju.

Šta nije zdravo postavljanje granica?

Danas je uvreženo stanovište kod nekih ljudi koji tek počinju da rade na sebi da je dovoljno da na sve što im ne odgovara u odnosima uvek kažu „NE“. Pogotovo se kroz takozvanu popularnu psihologiju na Instagramu promoviše ovakvo postavljanje granica. To je vrlo opasno jer takav pristup neguje narcističku kulturu u kojoj je „Ja“ jedne osobe superiornije od „Ja“ druge osobe, koja praktično prestaje da postoji u odnosu kada se njena perspektiva i osećanja više ne uzimaju u obzir. To može postati vrlo sebičan način da svoje potrebe uvek stavljamo iznad tuđih i tako odbacujemo druge.

Ne možemo da se distanciramo iz odnosa svaki put kada osetimo nelagodnost. Time drugoj osobi šaljemo poruku da ne može da računa na nas kada joj je najpotrebnije i postajemo joj nedostupni. Ovo takođe nije zdravo postavljena granica ako nismo naučili da trpimo frustraciju kada neko pređe našu granicu. Zato postoje kompromisi, jer svi grešimo i ljudski je da činimo ustupke i da, za više dobro, tolerišemo jedni druge. Uvek treba da imamo na umu da svako od nas ima određene mane koje treba da prihvatimo.

Kontrola nad odnosom izgleda ovako: „Prisutan sam dok mi prija, a čim mi neko iskreno uputi povratnu informaciju – povlačim se, kažnjavam ćutanjem ili prekidam kontakt“.

„Biću tu dok je sve po mom“

Osoba je tu kada je sve lako, javlja se kada joj je potrebna podrška, a nestaje kada se traži odgovornost ili kompromis. U takvoj dinamici nema uzajamnosti, jer bliskost traži da budemo prisutni i u lepom i u teškom. To nije postavljanje granica, već izbegavanje uz poruku: „Biću tu dok je sve po mom“.

Ne možemo da očekujemo od drugih ljudi da podmetnu leđa za nas ili učine nešto veliko ako i mi sami ne možemo da izdržimo nečije teške životne situacije ili okolnosti u kojima ljudi reaguju na različite načine. Potrebno je da pronađemo zdrav balans između bliskosti i distance, jer dugoročno „NE“, kada njime odbacujemo nečiju potrebu, vodi ka smanjenju intimnosti i rušenju kvaliteta odnosa. Kasnije druga osoba počinje da se zatvara i tada se rizikuje ceo odnos.

Kada je vreme da postavimo granicu?

Kako onda znati kada je vreme da postavimo granicu? Ostanite neko vreme sa nelagodnošću koja se pojavila i proverite sa sobom u kojoj meri možete da budete nekome podrška. Umesto da samo kažete „NE“ i tako se vratite u svoju zonu komfora koja kaže: „To me se ne tiče“ ili „Ne moram ja ništa“, zastanite i proverite šta vam ta nelagodnost govori.

Drugi ljudi, sa druge strane, uvek poturaju svoja leđa zato što na taj način potvrđuju svoju vrednost: „Vredim samo ako sam koristan“. Osoba i kada joj drugi ne traže pomoć, ona se uvek sama nudi. U primarnoj porodici je verovatno naučila da se brine o roditeljima, braći ili sestrama. Potvrda vrednosti kroz korisnost drugima postaje način kontrole odnosa: „Viđen sam samo ako sam koristan“. Nakon toga, to postaje mehanizam osobe da kroz brigu održava bliskost sa drugima: „Pripadam samo ako sam nekome potreban“.

Na psihoterapiji se radi na tome da se uverenje: „Moram da pomažem drugima da bih se osećao vrednim“ transformiše u: „Želim da pomognem“. Osoba se uči da u odnosima daje prostor drugima tako što neće unapred preuzimati nečiju odgovornost. Potrebno je prihvatiti da pomaže nekome kada joj osoba zaista traži pomoć i kada je toj osobi pomoć zaista potrebna.

Kako se to odražava na posao?

Na primer, na poslu osoba može da preuzima više zadataka ili da radi prekovremeno kako bi se osećala vredno. Ipak, ako poslodavci počnu da koriste njenu spremnost da preuzima više nego što je potrebno, osoba više neće imati osećaj stabilne vrednosti, jer će imati utisak da ne napreduje, a istovremeno ulaže ogroman trud. U krajnjem slučaju, to u potpunosti može da naruši samopoštovanje, zbog toga što kreće da sumnja u sopstvene kompetencije: „Da li je ovo što radim dovoljno dobro?“.

Perfekcionizam takođe odmaže u suočavanju sa tim da nije potrebno da radimo što više i besprekornije, nego da budemo funkcionalni i dovoljno dobri dok to radimo. Ako neko postane disfunkcionalan zbog toga, to će uticati na njegovo sveukupno zadovoljstvo životom. Neće se više radovati svojim hobijima i izgubiće smisao u nekim oblastima života.

Veoma je važno da osoba ne preuzima više stvari na sebe nego što je predviđeno njenom radnom ulogom, jer tako može da spreči sagorevanje na poslu. Takođe je važno da postoji jasna komunikacija sa poslodavcima o tome šta sve podrazumeva nečija radna uloga. Zato takvu granicu postavljamo sami sebi od početka, kako bismo mogli da je praktikujemo i sa poslodavcima.

Šta granice jesu, a šta nisu?

Granice nisu zidovi koje podižemo čim nam nešto ne prija. Zid kaže: „Ne prilazi mi više“. Granica kaže: „Ovo mi ne odgovara, hajde da vidimo kako možemo drugačije“.

Drugim rečima, mi tražimo način kako da sa osobom sa kojom smo u odnosu praktikujemo svoje granice. To radimo tako što i nama i drugoj osobi postaje jasno dokle idu naše granice.

Postavljanje granica nije jednokratno. Nije dovoljno da jednom postavimo granicu i mislimo da smo time sve završili. U svakoj novoj situaciji tražimo novi način kako da postavimo svoju granicu. Za to nam je potrebno strpljenje i istrajnost. Ovde nije ključno pojednostavljeno „DA“ i „NE“ kao stereotip o postavljanju granica, već do koje mere idu naše granice. To znači da postoje određene stvari koje ćemo tolerisati, dok druge nećemo. Zato sami sebi u odnosima postavljamo granicu tako što postajemo svesni svog praga tolerancije – u kojoj meri nešto prihvatam, a šta je ono preko čega ne želim da pređem.

Kada granice ne postoje ili su prestroge, počinjemo da biramo između dve krajnosti: ili trpimo sve, ili prekidamo odnos čim nam je teško. Tada nema ni bliskosti ni stabilnosti u odnosu, već postoji stalno klackanje između idealizacije i odbacivanja.

Zdrave granice znače da čujem i sebe i drugu osobu – da se ne odričem sopstvenih potreba, ali ni tuđih.

Zašto izbegavamo teške razgovore i šta tada gubimo?

Na psihoterapiji se ne uči da postavljamo granice tako što nekoga „presečemo“ ili kaznimo ćutanjem. Prvi korak je da iskomuniciramo kako se osećamo.

Problem nastaje kada se umesto razgovora javi stid: „Ako priznam da sam pogrešio, to znači da sam loša osoba“. Stid tada okreće pažnju samo na sebe – kako sam ispao, umesto na drugu osobu kojoj je bilo teško. Umesto: „Žao mi je što sam te povredio, hajde da vidimo šta mogu da promenim“, osoba bira da se povuče, ćuti danima ili prekida kontakt.

Često se tu krije i strah od konflikta. Mnogi veruju da sukob znači prekid odnosa, pa radije ćute ili se povlače. Konflikt, sa druge strane, može da produbi odnos, jer otkriva gde su naše granice i odgovara na pitanje: „Šta mi je potrebno?“. Kada ga izbegavamo, gubimo priliku da rastemo zajedno.

Dokle ima smisla davati nove šanse kada neko gazi naše granice?

Jedno je kada prvi put kažemo: „Ovo mi ne prija“. Tada druga osoba tek uči gde su naše granice.

Ako nastavimo da pričamo o istoj stvari, a ponašanje se ne menja, ulazimo u obrazac u kome stalno objašnjavamo ono što bi već moralo da bude jasno. U nekom trenutku kažemo: „Ako nastaviš ovako, ja odlazim iz ovog odnosa“.

Kada neko konstantno gazi naše granice, to je znak da smo predugo ostajali tamo gde nas neko ne čuje. Ako se osećamo iscrpljeno, to može biti najveći pokazatelj da je za nas najbolje da napustimo neki odnos.

Emocionalna zrelost kao temelj zdravih granica

Emocionalno zrela osoba zna šta oseća, ume da prepozna svoje potrebe i može da ih izrazi bez optuživanja i ponižavanja druge strane. Spremna je da čuje da je nečim povredila drugu osobu i da preuzme svoj deo odgovornosti, umesto da se brani, vređa ili prekida kontakt.

Svako ima pravo na svoj tempo razvoja. Nekada smo u periodu života kada nemamo isti kapacitet kao ranije. Ali i tada treba da se ulaže trud koliko ko može – da se druga osoba ne uzima zdravo za gotovo i da se poštuje njeno vreme i energija.

„Izvini“ bez preuzimanja odgovornosti i stvarne promene ponašanja može postati samo način da se tema zatvori što pre.

Zdrave granice podrazumevaju:

• vidim kako na tebe utiče ono što radim,
• priznajem svoj udeo,
• pokušavam da se ponašam drugačije, koliko god umem u ovom trenutku, i
• nastavljam da radim na tome.

Kada je vreme da odemo, čak i kada nekog volimo?

Prvo smo prepoznali da nešto nije u redu i postojalo je više razgovora koje smo inicirali da bi se stvari promenile.

Vreme je da odemo kada:

• dugo jasno govorimo šta nam smeta, a ništa se ne menja,
• osećamo da stalno dajemo, a da nas to sve više iscrpljuje,
• da bismo sačuvali odnos, moramo da žrtvujemo sebe iz dana u dan.

Tada odlazak nije znak da nemamo granice, već da smo ih konačno postavili. To je način da ostanemo dosledni sebi i prestanemo da učestvujemo u dinamici koja nam šteti, ostavljajući drugoj strani prostor da sama preuzme odgovornost za svoj lični rast.

Granice se uče i potrebno je vreme da se usavrše. Zato nemojte biti strogi prema sebi kada vam se dogodi da u nekoj situaciji niste postavili granicu. Uz rad na sebi moguće je da ostanemo povezani sa drugima, a da istovremeno sačuvamo svoje „Ja“, tako što ćemo pronaći do koje mere idu naše granice.