Kako su praznični filmovi oblikovali pop kulturu: Klasici za sve generacije

Autor: Ana Renovica, producentkinja

Kada pomislim na praznike, pomislim pre svega na jedan magičan svet, koji je u mojoj svesti pažljivo kreiran uticajem svega onoga što sam od detinjstva, pa do danas čitala, gledala i slušala. Kada pomislim na te iste praznike, zavejane snegom, kroz moje polje spuštaju se stihovi Cvetajeve…

„Nad Petrogradom je stajala mećava i u toj mećavi – nepomično kao dve planete – stajale su oči“.

Kada pomislim na zimu, već čujem zvuke kamina koji pucketa, melodije iz Krcka Oraščića; osetim topli kakao na jeziku. Mirise nekog kuvanog vina, muskantnog oraščića, sveže pite sa jabukama. Kada pomislim na Božić i Novu godinu, u srcu mi zatreperi nada. Nada u ono što bi moglo biti. Kroz biće mi se istovremeno prospu sećanja na sve ono lepo što mi je život u prošlosti doneo.

I tu se rodi i neka seta, koja me podseti na to šta sam mislila da život mora biti i kako sam mislila da taj praznični prostor treba da izgleda.

A život ne voli krutost i planove. I ne daje nam ono što mi mislimo da nam treba, već ono što nam je zaista potrebno. I tu odjednom, kroz moje misli i maštu, kroz taj vanvremenski prostor u kom je sve moguće, prođu slike satkane od najlepših scena iz filmova, koji su podigli i oblikovali ne samo mene, već i moje roditelje i moje bake i deke. U filmovima, opisani celi životi, cele generacije, cela polja kolektivne svesti.

Oni su upravo oni koji su oblikovali. Najvredniji skulptor, svaki milimetar našeg kolektivnog sećanja, kulture, načina na koji odgajamo decu, proslavljamo praznike, cenimo porodicu, cenimo tradiciju. Ti filmovi, naše su moderne bajke.

I tako me put odnese, na prostor u kom su moje bake i deke obitavale. Ta čuvena generacija baby boomer-a.

Zlatna era: Temelji tradicije (1940–1960)

Kada me misli odnesu u prošlost… U prošlost onima koji su odgojili kako i moje roditelje, tako i mene. Vidim jednu generaciju, koja je razorena ratovima i nemaštinom, morala naučiti tu veliku mudrost da nam za sreću ne treba mnogo. To su generacije stasale u godinama, kada su praznični filmovi prvi put počeli da predstavljaju i zapisuju polje kolektivne svesti. Njihovi svetovi nisu bili idealni. Iza sebe su nosili težinu ratova i kriza – ali su u tim filmovima pronašli svoju utehu i nadu u bolje sutra.

„It’s a Wonderful Life“ (1946)

U režiji Franka Capre, klasik je koji je postao sinonim za prazničnu magiju i duboku životnu poruku. Film koji prati život Džordža Bejlija (James Stewart), čoveka iz malog grada koji se suočava s osećajem neuspeha i preplavljenosti životnim problemima. Na Badnje veče, Džordž, očajan zbog gubitka novca koji bi mogao uništiti njegovu porodicu i posao, razmišlja o tome da okonča svoj život. U tom trenutku pojavljuje se njegov anđeo čuvar Klerens (Henry Travers), koji mu kroz niz vizija pokazuje kako bi izgledao svet da se Džordž nikada nije rodio.

„It’s a Wonderful Life“ nije samo film o Božiću; on istražuje duboke teme o smislu života, zajednici, porodici i zahvalnosti. Njegova poruka o važnosti svakodnevnih dela i konekcije sa ljudima ostavlja trajni utisak i postaje univerzalna lekcija za generacije.

„White Christmas“ (1954)

Sa svakim stihom Bing Krosbijeve pesme, ovaj film oživljava duh praznika i više od samog Božića. Uči nas o muzici koja spaja ljude i o tradiciji koja se prenosi s generacije na generaciju.

„Breakfast at Tiffany’s“ (1961)

Iako nije klasičan božićni film, zimska melanholija predivne Holi Golajtli (Audrie Hapburn), podseća nas da ponekad tražimo toplinu u svetovima koje sami gradimo, u tome da nekome pripadnemo i dozvolimo da u sebi pronađemo svoj dom. Čuvena scena doručka ispred izloga Tifanija i dan danas podseća na praznike i prazničnu scenu iz snova. Deca ove generacije odrasla su u ideji da je praznični period nešto mnogo više od poklona. Znaju da su praznici zapravo polje zahvalnosti, tradicije i sitnih radosti u kojima je sreća naizgled sveprisutna i skoro svakome zagarantovana.

Revolucija osećanja: Generacija X, sarkazam i praznični bunt (1970–1990)

I tako dok me sećanja nose kroz kodove mojih predaka, smeštam se u detinjstvo generacije koja nije znala za idealne porodice i idealne praznike. Odgojeni od strane prethodne generacije baby boomer-a, koja je težila neuhvatljivom idealu savršenstva, njihova deca, generacija X, generacija mojih roditelja, shvata da je vreme da se stavi tačka na tu opresiju koju nosi bajkovitost i idealizaciju života. Njihovi praznici često nisu bili savršeni. Bili su ispunjeni životnim, savršeno-nesavršenim momentima, koji su oblikovali njihova sećanja i njih kao osobe. Njihovi filmovi nisu bežali od stvarnosti. Prihvatali su je i grlili, istovremeno unoseći u tu istu stvarnost humor, bunt i višedimenzionalnost.

„Die Hard“ (1988)

Kako je neverovatno pojmiti, da sinonim božićnog filma, može biti jedna vrlo intenzivna akcija, koja u sebi ne nosi ni dašak onih bajkolikih priča… A opet, po mnogim istraživanjima, ovaj projekat možda je i najpoznatiji i najgledaniji praznični film. I upravo zato ovu generaciju zovem generacijom bunta – bunta koji se zove prihvatanje realnosti i nesavršenosti… Kada zamislimo Džona Meklejna u božićnoj noći, koji krajnje herojski bije svoju bitku, shvatamo da su i nesavršeni trenuci deo praznika. Ovaj film nas uči da ne moramo nositi pleteni džemper i pevati pesme uz kamin da bismo osetili duh Božića – praznični heroji dolaze u svim oblicima i tako i najčešće biva u realnom životu.

„When Harry Met Sally“ (1989)

Praznici su često vreme za refleksiju, nove početke i, naravno, romantiku. Sally i Harry podsećaju nas da je Nova godina više od vatrometa – to je trenutak kada se nada ponovo rađa. Podsećaju nas na to da su brze stvari najčešće i kuse. I da ne mora sve, pa ni ljubav, biti bajkoliko savršena i „na prvi pogled“ jasna, da bi bila ljubav… i da bi bila zaista ona prava.

„The Shining“ (1980)

Da, ovo je horor, ali upravo generacija X otvara vrata tome da se bavimo svime onime što praznici u sebi donose… Pa i onim mračnim. Njegova zimska izolacija evocira onaj osećaj tišine i usamljenosti koji praznici ponekad donesu. I to je deo života – suočavanje sa sopstvenim mislima, mrakom i strahovima, dok se svet oko nas povlači pod snegom.

Roditelji generacije X naučili su svoju decu, milenijalce, da su praznici lepi čak i kada nisu savršeni, jer je realnost, koliko god neuredna, neočekivana i potpuno van svih naših planova, uvek autentična, iskrena i životno neponovljiva.

Milenijalci: Magija, romantika i eskapizam (1990–2010)

U generaciji koja je odrasla na VHS kasetama, ali i sa globalizacijom, internetom i stalnom potrebom za povezanošću, praznici su postali prilika za bekstvo u magiju i romantiku. Odgajani od strane svojih, pomalo sarkastičnih roditelja, ali i u kontaktu sa svojim bakama i dekama punim priča o nekim davnim vremenima, njihovi filmovi počeli su da bivaju sudari svetova. Bajke za odrasle, prepune realnosti svakodnevice, ali i nostalgije. Njihov prostor mašte topao je i ispunjen verom u ljubav i nadom u bolje sutra. Njihova realnost je prožeta konstantnim globalnim krizama. I tako, stvara se novi talas.

„Home Alone“ (1990)

Kevinov usamljeni Božić, san svakog deteta, nije samo urnebesan. On postaje priča o važnosti porodice i ponovnog susreta sa njima. Njegov dom pun klopki postao je simbol snalažljivosti i duha detinjstva. I dok su ga pokušavali pronaći, mi smo kroz njega proživeli slobodu i oživeli sve svoje fantazije, ali i naučili da se naposletku prava sreća krije u povratku onih koje volimo.

„Harry Potter“ serijal (2001–2011)

Ko može zaboraviti Božić u Hogvortsu? Svet magije, mašte, iščekivanja pisama sa Hogvortsa (za koja su mnogi od nas bili ubeđeni da će pre ili kasnije stići). Velika sala ispunjena lampicama i poklonima, postala je slika praznika o kakvima sanjamo. Sloga i jedinstvo, čak i pred mrakom, herojstvo u kom se prave pravi izbori, nešto su uz šta su milenijalci stasali, učeći da magija nije u štapiću, već u zajedništvu.

„Bridget Jones’s Diary“ (2001)

Uz njene nespretne pokušaje da pronađe ljubav, sklonjena nam je svaka ideja o savršenoj romansi i naučili smo da ni mi, kao ni praznici, ne moramo i ne treba da budemo savršeni. Njeni džemperi i nespretne anegdote postali su sinonim za sve one smešne trenutke koji čine praznike stvarnim.

„Love Actually“ (2003)

Šta reći o filmu koji je ispleo mrežu ljubavi, tuge i nade? Kada sam ga prvi put gledala, delovao mi je kao jako tužan film. Kao film koji sam htela da bude mnogo savršeniji od toga. A sada, godinama kasnije shvatam i vidim, da je ovaj film životniji od svih onih koji nose bajke u sebi. Svaka priča u ovom filmu podseća nas na to koliko je ljudski život složen, koliko raznih emocija i osećanja praznični prostor može da probudi, ali i koliko smo svi povezani i kako se lako možemo vratiti jedni drugima.

„The Holiday“ (2006)

Bekstvo u drugi svet, u drugu kuću, da bismo pronašli sebe. Ova priča govori o introspekciji i snazi promena, govori o odlasku na neko novo mesto, da bismo shvatili koliko je nešto što je nama “normalno”, nekome nepoznatom ispunjenje sna. Uči nas kako da se vratimo sebi i kako da pronađemo ljubav, kroz pre svega ponovno podsećanje na to – ko mi zapravo jesmo. Ovaj film jedan je od najvećih simbola milenijalske filozofije praznika i jedan je od razloga zbog čega bi mnogi od nas poželeli da negde u kolibi iz snova, provedu svoje praznične trenutke.

Milenijalci su učeni da spajaju tradiciju sa modernim ritualima, uvek tražeći balans između nostalgičnih trenutaka i novog modernog sveta. Između eskapizma i najrealnijeg mogućeg života, između savršenosti i nesavršenosti… I sve ovo, sa narednom generacijom Z postaje deo jedne istorije.

Generacija Z: Raznolikost, autentičnost i vizuelni spektakl (2010–danas)

I evo nas, kod generacije, meni nažalost ne posve poznate, jer joj ne pripadam i njihovim stopama ne hodam, ali ih dubinski cenim. Evo nas kod generacije, koja je odrasla u svetu raznolikosti, slobode izražavanja i kreativnosti. Njihovi praznici nemaju dodir sa idejom o samoj tradiciji. Oni su slavlje autentičnosti i sopstvene ekspresije, vođeni pričama koje inspirišu njihove živote.

„Klaus“ (2019)

Film prati Jespera Johansona, razmaženog i lenjog sina bogatog vlasnika poštanske službe. Kada njegov otac odluči da mu zada lekciju, šalje ga u daleko, sivo i hladno selo, s misijom da tamo pokrene poštansku službu. Ako ne uspe, ostaće bez porodičnog bogatstva. Ovaj grad prepun je sukobljenih klanova koji ne razgovaraju i gotovo ne izlaze iz kuća. Dok pokušava da nađe način da pošalje pisma, Jesper upoznaje misterioznog drvodelju Klausa, samotnjaka s bradom, koji živi u izolovanoj kolibi prepunoj ručno izrađenih igračaka. Jesper i Klaus počinju da sarađuju – svaki put kada deca napišu pismo Klausu, on im donosi igračku. Ova inicijativa pokreće lanac dobrote, transformišući selo i uvodeći toplinu i zajedništvo u inače tmurnu zajednicu. Film „Klaus“ slavi dobrotu, zajedništvo i moć malih gestova. Njegova osnovna poruka je da jedna ljubazna radnja može inspirisati lančanu reakciju dobrote, menjajući ljude i čitave zajednice.

„Frozen“ (2013) i „Frozen II“ (2019)

Olaf, Elsa i zimski pejzaži postali su deo praznične simbolike. Za generaciju Z, ovo su filmovi koji slave različitost i pokazuju snagu veze između porodice i prijatelja, ali i u potpunosti redefinišu tradicionalne bajke, kao i tradicionalne podele muških i ženskih uloga i pokreću jedan potpuno novi nivo slobode življenja.

Film kroz generacije

Generacija Z oblikuje praznike kroz slobodu izražavanja, kreativnost i slavljenje individualnosti, prenoseći ove vrednosti na sledeće generacije. Svaka generacija, kroz svoje filmove, oblikovala je praznike na svoj način. Dok su Baby boomer generacije radile na tome da pronađu svrhu u svetu koji je pregrmeo dva svetska rata i dok su njihove teme bile idila, osećaj za tradiciju i zajedništvo. Generacija njihove dece, generacija X počela je da uči svoje roditelje kako ništa nikada ne može biti savršeno i kako se upravo toj nesavršenosti možemo od srca smejati. I čak i tada, kada deluje da su praznici „propali“, ako je ljubav tu i ako je konekcija tu, sve je tu.

Milenijalci dolaze kao unuci bumera, da ponovo kažu da nije sramota sanjati i maštati, ali i da ne treba okrenuti leđa realnostima i realnim pitanjima koje život nosi. Odbacujući savršenost, kao i njihovi roditelji, oni ipak lete na krilima svoje nade u bolje sutra. I upravo to osećanje postaje njihov sinonim za praznični period. I na ovom talasu, svoju misiju i štafetu dalje prepuštamo Generaciji Z, koja tek treba da nam se dubinski pokaže i prikaže kroz filmove njima svojstvene i objasni nam koji je to novi svet koji oni stvaraju, dok im svi mi pre njih, predajemo štafetu nekog boljeg „sutra“.

I tako, ova priča o svima nama, dolazi do svog kraja. Mene sada čeka moj omiljeni film, čaša kuvanog vina i moj divni kuca i moje mace koji su ušuškani oko kamina naše kuće. Ostavljam vas da uživate u svom danu i podsećam vas da praznični filmovi zaista nisu samo zabava – oni su sećanje, dokument jednog vremena i možda i najvažniji vodič za podsećanje na to kako gradimo zajedništvo u svetu koji se stalno menja.