Ko još ne sme na proteste iako ih podržava

Simbol su hrabrosti i buntovništva. Neki bi rekli i pokretačka snaga društvenih promena. Često ne prihvataju nepravdu i glasno se bore za „bolje sutra“. Jednom rečju – studenti. Prethodna tri meseca svedočili smo kako kolone studenata prolaze gradovima širom Srbije, „pumpajući“ atmosferu promena.

A ima i onih koji su, iako dele iste stavove, ipak odlučili da ostanu po strani. Ne uključujući se aktivno u borbu. Šta ih je u tome sprečilo?

Strah od brutalnosti

Psihološkinja Bojana Branković Stojanović iz Psiho Centra MM za Forbes Srbija ističe da su odgovori na to pitanje mnogostruki, oblikovani ličnim karakteristikama, stavovima i iskustvima pojedinca. Oni koji ostaju pasivni, to rade usled straha, sumnje u efikasnost protesta ili osećaja da njihov glas nije od presudnog značaja.

„Da bismo ih zaista razumeli, moramo zaviriti u njihov unutrašnji svet. Vrlo je moguće da je to svet u kojem je strah jači od poziva na promenu. To upravo može biti ključni razlog njihovog povlačenja. Strah u ovakvim situacijama navire vrlo intenzivno, oblikujući svest i ponašanje pojedinca. To nije samo strah od represije, već i strah za nešto mnogo vrednije – za sigurnost porodice, egzistenciju, svakodnevnu stabilnost životnog funkcionisanja“, ističe Bojana.

Ona dodaje i da se ljudi u duboko ukorenjenim sistemima zastrašivanja boje brutalnosti, napada i posledica koje bi mogle uslediti.

„Neki pojedinci ne strahuju toliko za sopstveni život, koliko za živote svojih najbližih, za stabilnost posla i budućnosti. U opisanim sistemima, represija nije uvek očigledna i direktna. Često se manifestuje kroz suptilne, gotovo neprimetne signale, poput neslužbenih pretnji ili upozorenja koja dolaze od strane nadređenih lica. Ovakvi, često neizgovoreni pritisci, utiču na ponašanje pojedinca i imaju jak upliv u donošenje odluka o protestovanju“, objašnjava ona.

Stvaranje osećaja dubokog stresa

Kaže – dramatična ucenjivanja i pretnje ostavljaju ozbiljne tragove na pojedince koji kroz to prolaze. Kada se preti gubitkom posla, to se često sagledava kroz gubitak finansijskih sredstava. Međutim, ima dublje psihološke efekte.

„Unutrašnji konflikt koji nastaje u ljudima stvara osećaj dubokog stresa i predstavlja jedan od najvećih psiholoških izazova sa kojima se pojedinac suočava u represivnim sistemima. Sa jedne strane, moralne norme i vrednosti upućuju osobu na akciju, na borbu za ono što smatra pravednim i ispravnim, dok sa druge strane, strah za ekonomski opstanak guši pokretačku snagu i poziva na pasivnost“, objašnjava.

Zbog čega ne verujemo da su promene moguće

Tada, kaže, borba između moralne odgovornosti i lične sigurnosti postaje iscrpljujuća. Potreba za opstankom postaje prioritet, a poziv na akciju gubi snagu i stavlja se u drugi plan.

„Stalna potlačenost represiji, koja se prenosi kroz generacije, stvara osećaj da nema mesta za promenu. U psihološkom smislu, ovaj fenomen nosi naziv ‘naučena bespomoćnost’. To je unutrašnje uverenje da nijedna akcija ne može doneti rezultat, koliko god truda i vremena u nju uložili. Ovaj fenomen nije akutna reakcija na određeno društveno zbivanje. To je dugotrajan proces koji se godinama učvršćuje u relaciji društva kao skupa pojedinaca i represivnog režima. Niz negativnih iskustava u prošlosti, koja nisu dovela do promena, čini da i najvažniji trenuci za pokretanje i promenu, budu zamenjeni osećajem beznadežnosti i pasivnošću“, ističe.

Svaka akcija, kaže, tada se doživljava kao gubitak vremena i energije, a takav stav se učvršćuje i postaje mehanizam odbrane – način za zaštitu od razočarenja i potencijalne opasnosti.

„U tom procesu ljudi se povlače u privatnost svog života, zadovoljavajući se sitnim sigurnostima. Počinju da veruju da su izbori i slobode samo fantazija, nedostižna stvarnost koja im je oduzeta. Na kraju, naučena bespomoćnost ne znači samo prestanak verovanja u mogućnost promene, već i uverenje da su njihove želje, čak i osnovne, nevažne i neutemeljene. Pasivnost postaje normalnost i jedini poznat način života. Psihološka adaptacija na represiju postepeno gasi svaku želju za borbom i smanjuje veru u to da su promene moguće“, objašnjava.

„Nema svrhe, svi su isti“

Bojana kaže i da kada se sloboda izražavanja i pravo na otpor stalno guše, istina o takvom sistemu postaje preteška za podnošenje. U takvim okolnostima ljudi na nesvesnom nivou biraju da racionalizuju svoje nečinjenje. I to sve koriste kao način da zaštite unutrašnju stabilnost.

„Umesto suočavanja sa strašnom stvarnošću, pojedinci se povlače u lažni mir, govoreći sebi: ‘Nema svrhe’, ‘Svi su isti’. Ove misli postaju zaštitni mehanizam, koji pomaže u izbegavanju suočavanja sa surovim uslovima života, kao i oslobađanju od svakog vida lične odgovornosti“, ističe.

Ovaj narativ, kaže, duboko utiče na psihu pojedinca. Izaziva strah od gubitka stabilnosti.

„Status quo postaje nešto što mora biti očuvano, jer se svaki pokušaj promene doživljava kao rizik od potpunog sloma“, dodaje.

Neko drugi će to uraditi

Još jedan od ključnih faktora koji doprinose pasivnosti, kaže, jeste fenomen poznat kao efekat posmatrača. Prisutnost drugih ljudi stvara disperziju odgovornosti – ideju da odgovornost za delovanje nije samo na jednoj osobi, već je podeljena među svima prisutnima.

„U društvenim krizama, socijalni pritisak veoma jako može uticati na oblikovanje ponašanja pojedinca. Kod ljudi se rađa strah od izolacije od zajednice te, kako bi izbegli stigmu i potencijalne sukobe, odlučuju da se povuku“, kaže.

Kako nam objašnjava, kritičko razmišljanje može da dovede do razvijanja poverenja u sopstveno donošenje odluka.

„Osobe sa visokim samopouzdanjem veruju u svoje sposobnosti da prepoznaju i reše izazove, te će se verovatno takvi ljudi lakše upustiti u ponašanje koje smatraju prosocijalnim. Sa druge strane, nisko samopouzdanje može dovesti do sumnje u sopstvenu sposobnost, veštinu i znanje, što vodi u pasivnost i prepuštanje odgovornosti drugim ljudima. Samosvest je ključna u pokretanju naše unutrašnje snage, sposobne da pokrene promene i oblikuje svet oko nas“, zaključuje ona.

Studenti se ne plaše

Psihološkinja i psihoterapeutkinja Mina Radosavljević za Forbes Srbija ističe da kod onih koji žele da protestuju, a ipak ostaju kod kuće dominiraju oprečne emocije. S jedne strane, to je osećaj olakšanja jer ostaju u zoni komfora i ne izlažu se potencijalnoj neprijatnosti. S druge, osećaj i krivice i sramote. To, kaže, za posledicu ima konstantan ili povremen osećaj anksioznosti.

„Ono što smo imali prilike da vidimo jeste da su studentski protesti isključivo nenasilan i miran odraz nezadovoljstva i želje za promenom. Toliko ljudi je učestvovalo da se nijedan incident tog tipa nije desio sa njihove strane. U takvoj atmosferi, kada se na društvenim mrežama pojave video snimci pretnji narodu i studentima, koju drugu emociju pored straha prosečan čovek može da oseti? Rezultati istraživanja koje sam sprovela u januaru sa studentima u blokadi pokazuju da se studenti ne plaše“, ističe Mina.

Porodica, kaže, najčešće utiče jedino na osećaj podrške i ponosa. Međutim, ne i na odluku pojedinca da li će protestovati ili ne. Osim toga, tu su i društvene norme i pritisak okoline koje takođe podstiču ljude na razmišljanje.

„Efikasnost zavisi od vere i poverenja u proces i pozitivan ishod. Ukoliko neko ima pozitivan stav i očekivanja od ovog društvenog pokreta, veća je verovatnoća da će želeti da bude deo njega“, objašnjava.

Međutim, ukoliko je poverenje izgubljeno usled ranijih pokušaja, to može biti razlog za odustajanje i prepuštanje osećaju bespomoćnosti što vodi ka depresiji.