Ko se boji zmije još: Zašto nas ove životinje ne ostavljaju ravnodušnim
Dovoljno je da se zmija pojavi u dvorištu, parku ili na obali reke pa da to postane vest dana. Iako susreti sa njima nisu tako česti, a u Srbiji postoje svega dve otrovne vrste, zmije i dalje imaju status gotovo mitskih neprijatelja. I kao takve, zauzimaju posebno mesto u ljudskoj mašti.
Za jedne, zmije su simbol straha i opasnosti, za druge, fascinantna bića. Između straha i divljenja, malo koja životinja izaziva toliko snažne reakcije. Paradoks je u tome što, dok jedni od njih beže glavom bez obzira, drugi se utrkuju da ih drže, fotografišu ili angažuju za reklamne kampanje, muzičke spotove, TV emisije.
Zašto nas zmije toliko plaše ili oduševljavaju? Da li je strah duboko ukorenjen u našu svest ili ga stičemo odrastanjem, kroz medije i popularnu kulturu? I šta sve treba da znamo o ovoj životinji?
Ljubav prema zmijama
Vlasnik jedne odgajivačnice zmija u Beogradu, Predrag Radosavljević, za Forbes Srbija ističe da je zmije voleo od malih nogu. Nikad ih se nije plašio i oduvek mu je bila želja da barem jednu drži kao kućnog ljubimca. Ta želja mu se ostvarila još 1998.
„Tada sam nabavio jednog loptastog pitona koji je stigao kod mene i bilo je vrlo problematično navići ga na vremenske uslove jer je stigao iz divljine. Stigao je iz Afrike. Imao je puno krpelja, nije hteo da jede. Baš mu je bilo teško da se prilagodi, ali je na kraju to uspeo. I u celoj toj priči meni je bilo pomalo tužno što se oni izlovljavaju iz prirode da bismo ih mi držali u terarijumu. To mi je bilo nepravedno, iako je to sve bilo legalno i dozvoljeno“, objašnjava Radosavljević.
Istraživajući na internetu, Radosavljević je video da ljudi u svetu, posebno na Zapadu, razmnožavaju zmije u veštačkim uslovima. To mu je bilo fascinantno, te je odlučio da pribavi literaturu i nauči kako se zmije razmnožavaju.
„Istraživao sam dugo. I 2022. godine sam uspeo da ih razmnožim prvi put. Sve je to počelo kao hobi. Kod nas je to tada bila tabu tema. I sada je, ali tada naročito. Sada je priča nekako mnogo bolja nego što je to bilo pre dvadesetak godina. Od tada ljudi su malo po malo počeli da se navikavaju. Ne mogu tačno da kažem kada je to iz hobija preraslo u malo ozbiljniju odgajivačku priču jer je sve išlo postupno i postepeno“, ističe Radosavljević.
Više od 500 zmija
Radosavljević u svojoj kolekciji ima mnogo zmija. Više od 500. I ne uspeva sa svima da održava kontakt, naročito ne sa mladima.
„Mlade zmije hoće ponekad da ujedu čoveka, jer ga gledaju kao predatora koji hoće da ih pojede i onda se ujedom zapravo brane. Da bi nas oterale. Ipak, ove zmije koje ja čuvam nisu otrovne i njihov ujed je zaista bezazlen. To ne boli ništa“.
U razgovoru je kroz osmeh priznao da se mnogo više plaši hrčaka nego zmija. Kaže, njihov ujed daleko više boli od ujeda zmije.
„Kada sam počeo da gajim zmije, nije bilo ovih laboratorijskih miševa i pacova koji su pitome životinje. Ljudi se obično gade tog pacova, ali pacov je božiji anđeo. To je mirna životinja koja je retko kada agresivna i skoro nikada ne grize. Dok hrčak, ako mu malo nešto nije po volji, on odmah ujeda. Kada sam počeo da držim zmije i kada nije bilo laboratorijskih miševa i pacova za hranjenje zmija, ja sam kupovao hrčke. I oni su me stalno ujedali. Nikada se nisam navikao na taj ujed. To boli, jer hrčak ima dva donja velika zuba“, ističe.
S druge strane, zmije imaju „sitne zubiće, tanje nego igla“. Ti zubi se, ističe on, jedva naziru koliko su mali. I ujed se, maltene, i ne vidi.
„Više je neprijatan osećaj kad vas ujede zmija nego što to zaista boli“.
Za Forbes Srbija, Radosavljević navodi i da se zmije brzo naviknu na čoveka.
„Starije zmije su se navikle. Par puta ih uzmete u ruku, ne moraju redovno ni da se uzimaju, jer kada jednom izgube strah od čoveka, one ga gube zauvek. Čovek koji kupuje zmiju kao kućnog ljubimca, ukoliko nije pripitomljena, bukvalno će je pripitomiti za jedan dan. Malo se izigra sa njom i ona se veoma brzo navikne na držanje po rukama“.
Odrasle zmije jedu jednom u dve nedelje
Na naše pitanje kako izgleda jedan tipičan dan u odgajivačnici, Radosavljević ističe da takav dan ne postoji, već da ima više „različitih tipičnih dana“.
Nekada se hrane zmije, nekada se čiste terarijumi i menjaju vode, a aktivnosti velikim delom zavise i od sezone.
„Zmije jedu u zavisnosti od uzrasta. Bebe zmije jedu jednom u sedam dana, odrasle zmije jedu jednom u dve nedelje. Kod mene je recimo četvrtak dan za hranjenje i ceo taj dan hranim zmije. Drugi dan se recimo menja voda i čiste terarijumi. U zimskom periodu jedan dan se koristi za sparivanje mužjaka sa ženkama. Kad dođe letnja sezona, prvo šta ujutru radim – skupljam jaja i stavljam ih u inkubator“, kaže.
Razmnožavanje
U svojoj „kolekciji“ ima mnogo pitona i boa. Kaže, razmnožavanje kod ove dve vrste se totalno razlikuje.
„Pitoni se legu iz jaja, a boe rađaju žive mladunce. I sam uzgoj je totalno drugačiji, čak i parenje. Pitoni kad polože jaja, oni ili sami čuvaju ta jaja ili se ta jaja prebacuju u inkubator, što ja radim. Ta inkubacija u inkubatoru traje dva meseca nakon čega se izlegu mali. Toga kod boa nema. Ženka boe je mnogo duže trudna nego ženka pitona. Oni tu inkubaciju vrše u sebi i to traje od četiri do osam meseci, ali najčešće šest. I kada se mali totalno oforme u ženki, ona ih bukvalno porodi u prirodi. Ima i nekih vrsta poput brazilske dugine boe koja je malo zahtevnija za uzgoj od svih koje imam. To je vrsta sa najviše mrtvorođenih mladih. Zašto se to dešava, ne znamo“.
Koje zmije su popularne
Radosavljević je ranije u svojoj odgajivačnici držao različite vrste zmija. Sada je taj izbor sužen na pitone i boe, jer su te vrste njemu najzanimljivije i dozvoljene su za držanje.
„Loptasti piton je među popularnijima. Jedan od glavnih razloga je taj što oni rastu svega 120-130cm. Patuljasti su, nisu veliki. Ta veličina ih u stvari čini odličnim ljubimcem u smislu da nisu zahtevni. Nisu im potrebni veliki terarijumi, veliki životni prostori i lagani su za čuvanje. To je jedna od stvari zašto su popularne. Druga stvar je njihova varijabilnost u boji i šari. Oni toliko variraju u bojama i šarama da laik koji se ne razume misli da su to sve različite vrste. U okviru jedne vrste postoji takva selekcija da se može napraviti ogroman izbor“.
Iznajmljivanje za spotove, serije, emisije…
Osim što ih čuva i razmnožava, Radosavljević i iznajmljuje zmije za različite potrebe, kao što je snimanje TV reklama, muzičkih spotova, filmova ili serija.
„Iznajmljuju ih recimo za reklame. Pre nekoliko godina iznajmljivala je i izraelska državna lutrija, snimali su reklamu. Iznajmljivala je i jedna američka firma koja se bavi prodajom dijamanata za snimanje njihovog reklamnog spota. Bilo je tu i ljudi koji su u nekom biznisu, imaju poslove, pa im je zmija interesantna u tom nekom kontekstu za reklamu“.
Nije potrebno nikakvo iskustvo sa zmijama
Ljudi koji iznajmljuju zmije su obično uplašeni, objašnjava on.
„Kada su bilo kakva snimanja u pitanju, ja sam taj koji radi sa zmijama. Ono što oni hoće, uvek im napravim. To nekada može da bude problematično. Recimo, jednom je trebalo da neke manekenke drže zmije. Tada sam morao malo da im objasnim šta i kako da rade, ali brzo su se navikle. Za zmije nije potrebno nikakvo iskustvo, jer sam tu da objasnim svima šta treba da rade i aktivno učestvujem u snimanju“.
Sve zmije koristi za iznajmljivanje, ali dosta toga zavisi i od toga šta ljudi traže.
„Recimo, imao sam specifičan slučaj baš za tu reklamu za dijamante. Bilo je potrebno da zmija ujede kameru. To je nemoguće izvesti. Ipak, napravili smo da to tako izgleda. Zmija nikada neće napasti kameru, kamera je mrtav objekat. Čak i kada na agresivnu zmiju krenete mrtvim objektom, ona vidi da je to mrtvo i neće ga napasti. Možda će se sklanjati od toga, ali neće ga napasti. Ja sam tada imao jednu zmiju koja nije držana po rukama. Bila je plašljiva. I odlučio sam da nju iskoristimo za to snimanje. Snimili smo je tako što smo se kamerman i ja zagrlili i ja sam moju ruku držao tik ispod objektiva. Zajedno smo išli kamerom i mojom rukom ka njoj i ona je bukvalno poskočila da ujede moju ruku, a to je izgledalo kao da je ujela objektiv“, priča on.
Ipak, Radosavljević ističe da do sada nije imao slučaj da je zmija ikada ujela nekoga kome je iznajmio, jer su sve te zmije socijalizovane.
„Ne postoji šansa da nekoga ujede. Sve su socijalizovane i sve su naučene. Ovoj kompaniji je bila potrebna takva zmija, da ujede kameru i to je bio specifičan slučaj. Međutim, zmije koje se iznajmljuju za spot, koje klijenti hoće da stave oko vrata ili da budu u kontaktu sa njima, one su socijalizovane“.
Da nema otrovnih zmija, ljudi ih se ne bi plašili
Ako je samo jedna šestina zmija na svetu otrovno, šta je ono što izaziva strah?
„Da nema otrovnih zmija, ne bi ni postojao strah. Jedna šestina vrsta zmija na svetu je otrovno, a pet šestina nije. Otrovna zmija jeste za poštovanje. Može da povredi čoveka, manje ili više ozbiljno u zavisnosti od toga o kojoj vrsti se radi. S druge strane, neotrovna zmija je bezazlena za čoveka. Kada ne bi postojale otrovne zmije, niko se ne bi plašio. Strah je delom i zbog mitologije, a najvećim delom je u stvari zbog neznanja. Meni je, recimo, začuđujuće da mnogi ljudi misle da su sve zmije otrovne. Neverovatno mi je da ljudi toliko ne poznaju te životinje. Niko se ne plaši žabe. Možda mu je odvratna, ljigava, ali se niko ne plaši. Žabe nisu otrovne. Tako bi bilo i sa zmijama“, objašnjava.
Na teritoriji naše zemlje, objašnjava on, postoje samo dve otrovne vrste i to su poskok i šarka.
„Ko jednom vidi sliku poskoka i šarke vrlo lako će da ih prepozna. To su manje zmije koje rastu od 60 do 70 centimetara. Imaju one klasične romboide po leđima. Variraju u više boja, ali ti romboidi su karakteristični i ko se malo zagleda vrlo lako će moći u prirodi da ih prepozna“, dodaje.
Četvrtina ujeda poskoka je suv ujed
Radosavljević objašnjava i da čak četrvrtina ujeda poskoka jeste „suv ujed“.
„On ujede, ali ne pusti otrov. U proseku svaki četvrti ujed je suv jer on tim ujedom samo tera čoveka. Želi da ga uplaši. Oni otrov čuvaju, nemaju ga neograničeno. Ukoliko su nešto lovili ili jeli, oni su potrošili deo tog otrova. Ako posle toga ujedu čoveka, znači da imaju manje otrova. I pored toga što ga imaju manje, oni ga opet doziraju, ne puštaju sve, jer ga nemaju u neograničem količinama“.
Koje vrste su legalne za čuvanje u Srbiji
U Srbiji su za čuvanje legalne sve vrste koje rastu do tri metra i sve vrste koje nisu otrovne.
„Prema našem zakonu, sve zmije moraju da budu čipovane i da idu sa pratećom dokumentacijom koju izdaje Ministarstvo zaštite životne sredine. Morate imati papir jer to u stvari znači legalno poreklo. Bez papira, smatra se švercom i može doći do nekih zakonskih posledica“, zaključuje.
Istraživanja pokazuju da zmije izazivaju ubrzanje srčanog ritma
Psiholog i psihoterapeut Kristina Vujović kaže da zmije često izazivaju strah kod ljudi jer su tokom evolucije, milionima godina, upravo one bile značajan faktor za preživljavanje naših predaka.
„Zbog toga ljudski mozak ima pojačanu sklonost da ih brzo uoči i lakše prepozna, što može povećati verovatnoću da se strah javi i kod ljudi koji nisu imali negativno iskustvo sa zmijama. Ponekad opasnost u okruženju najavljuju suptilni signali, kao što su zvukovi opasnosti, a koji se zatim spajaju sa potencijalno opasnim ishodom. Strah tada može da aktivira tri moguća reagovanja na pretnju: bežanje, zamrzavanje ili napad. Kada se takvi signali ponavljaju zajedno sa potencijalno opasnim ishodom, mozak uči da ih poveže sa opasnošću, pa oni kasnije mogu da aktiviraju strah. Povezanost između signala i ishoda važna je za preživljavanje i zato je bila favorizovana tokom prirodne selekcije“, navodi Vujović.
Ona ističe i da odnos između zmija i straha nije samo posledica učenja u svakodnevnom životu, već može imati korene u evoluciji.
„Eksperimentalna istraživanja su pokazala da slike zmija izazivaju ubrzanje srčanog ritma, dok slike cveća i pečuraka dovode do usporavanja rada srca. Takođe je dokazano da se strah lakše uslovljava kada su u pitanju zmije nego kada su u pitanju druge slike, kao što su oružja koje su bile uparene sa glasnim zvukovima“, ističe.
Nekoliko vizuelnih karakteristika utiče na procenu opasnosti
Kakokaže za Forbes Srbija, zmije imaju nekoliko vizuelnih karakteristika koje utiče na to da ih ljudi češće doživljavaju opasnije nego što to zaista jesu.
„Jedna od njih su šare i krljušti na koži. Kada su jasno vidljive, posebno na krupnim ili delimičnim prikazima, mozak ih brže registruje i jače reaguje na njih nego na druge životinje. Druga vizuelna karakteristika je zakrivljen i talasast oblik zmije koji lakše privlači pažnju nego ravniji oblici kod drugih životinja. Treća je način na koji je zmija prikazana na slici. Zanimljivo je da i delimično prikazane zmije, kao i krupni prikazi njihove kože, izazivaju snažniju reakciju nego slični prikazi drugih životinja. Četvrta karakteristika je to da se kod zmija istovremeno obrađuju i celokupan izgled i sitni detalji poput šara i teksture, što utiče na to da brzo privuku pažnju“, objašnjava.
Ljudi mogu da steknu strah bez ličnog iskustva
Budući da smo izloženi velikom broju vizuelno i emocionalno intenzivnih sadržaja, posebno na društvenim mrežama, u medijima i filmovima, Vujović ističe da to mozak obrađuje kao potencijalne izvore učenja.
„Ta izloženost može da doprinese učenju straha, njegovom jačanju i širenju na slične situacije kroz socijalno učenje, odnosno posmatranje drugih ljudi. Novija istraživanja pokazuju da ljudi mogu da steknu strah bez ličnog iskustva, kroz posmatranje druge osobe u eksperimentalno kontrolisanim uslovima socijalnog učenja, pri čemu se aktiviraju slični neuronski sistemi kao kod direktnog straha, uključujući amigdalu. Na taj način se strah može učiti indirektno, kroz socijalno posmatranje, koje predstavlja oblik učenja koji koristi iste ili veoma slične mehanizme kao klasično uslovljavanje“, dodaje.
Vujović ističe da fotografije i snimci zmija kod nekih ljudi izaziva gotovo jednaku reakciju kao i susret sa pravom zmijom zato što je ljudski mozak evolutivno razvijao posebnu osetljivost na zmije kao potencijalnu pretnju.
„Dovoljno je da vizuelni sistem prepozna karakterističan oblik zmije kako bi se aktivirali centri za strah u mozgu, pa organizam reaguje čak i kada nema stvarne fizičke opasnosti. Na taj način, sama slika zmije može izazvati ubrzan rad srca i pojačanu aktivnost znojnih žlezda, što su fiziološki pokazatelji straha“.
U psihoterapiji se, ističe ona, radi na razumevanju i otklanjanju uzroka strahova ili fobija, uz postepeno izlaganje situacijama koje su do njih dovele.
„Radi se i na jačanju sistema podrške i učenju načina kako da se osoba nosi sa određenim strahovima na adekvatan način, uz fokus na iskustvo u sadašnjem trenutku. Postepeno izlaganje takvim situacijama u svakodnevnom životu, uključujući odlazak na mesta koja izazivaju strah, a zatim njihovu obradu na terapiji, takođe predstavlja važan deo procesa smanjenja fobijskih reakcija“, zaključuje.