Kome se Ljubljana prilagođava i zašto će biti sve više saobraćajnih kolapsa?

U poslednje vreme se mnogo govori o džentrifikaciji, posebno u odnosu na ljubljansko tržište nekretnina i centar prestonice.

Ovo nije nov koncept, ali je donekle nov za Ljubljanu. Koncept džentrifikacije poznat je od kasnih 1960-ih. To je jedna od centralnih reči na dnevnom redu gradova u poslednjem periodu. To pominjemo kada govorimo o promenama u kvartovima u Njujorku, Londonu, Berlinu, Hamburgu… Šta se dešava u Ljubljani, objašnjava Aidan Cerar, sociolog sa Instituta za prostornu politiku (IPOP).

Kako biste jednostavno opisali džentrifikaciju?

Zahvalno je koristiti američke gradove kao primer, jer se procesi mogu jasnije sagledati. Osamdesetih i devedesetih ljudi su se iselili iz gradova. Takođe iz Ljubljane. U to vreme, gradske vlasti su bile veoma zabrinute kako da revitalizuju centar grada — kako da vrate ljude, život i privredu u gradove.

Sada smo otišli na drugu stranu. Gradski centri su ponovo postali veoma popularni, pa oni sa manje novca ustupaju mesto onima sa više novca. Vrlo grubo govoreći.

U gradovima u kojima je veći udeo stanova za iznajmljivanje, to vidimo mnogo brže – kirije rastu, ljudi koji su, na primer, tamo živeli 30 godina i bili integrisani u lokalnu sredinu, zajednicu, to više ne mogu sebi da priušte i moraju da se presele u udaljeniji kraj koji je manje povezan, gde ne poznaju nikoga i gde su uslovi života obično lošiji. Ovo je najbolniji deo džentrifikacije. Lokalne zajednice se raspadaju, ljudi gube svoje domove i moraju da se sele.

Prvo pitanje koje se postavlja jeste da li je to pravedno. Gradove smo gradili vekovima i gradimo ih javnim novcem, to je neka vrsta akumulacije nacionalnog kapitala. Verovatno nije fer da gradski centri na blaži način postaju domen viših društvenih slojeva. Istovremeno, to je loše i za razvoj gradova.

Kakav je slovenački kontekst džentrifikacije?

Prednastavak je drugačiji. Pre 15 godina još smo se pitali kako da oživimo Ljubljanu. Za mnoge gradove ovo je i dalje aktuelno pitanje. Mnogi gradski centri su i dalje degradirani i ništa se ne dešava.

Kako se vidi džentrifikacija u Ljubljani?

Za Ljubljanu je zanimljivo koliko je brzo od uspavanog grada prešla u to da je džentrifikacija postala važna reč.

U Ljubljani je situacija nešto drugačija, jer imamo veliki udeo vlasničkih stanova, što znači da se proces ne odvija tako brzo. Ali imamo deo ljudi koji žive u iznajmljenim smeštajima, na primer studente, koji sve teže pronalaze sobu i povlače se iz grada, iako mnogo doprinose živahnosti grada.

Istovremeno, turistička poseta Ljubljani je veoma brzo rasla. Turisti koriste grad drugačije od lokalnog stanovništva. Brže troše više novca i ponuda u gradu počinje da im se prilagođava. Istovremeno, traže i generičniju ponudu.

Otvaraju se novi lokali čija imena i ne znamo i nemaju posebnu autentičnost. Istovremeno, oni zauzimaju sve više javnog prostora. Na ovaj način ponuda, ali i prostor, više su prilagođeni posetiocima grada, koji će sutra možda biti negde drugde.

U Ljubljani džentrifikacija ide ruku pod ruku sa turizmom, gde se mali deo tržišta iznajmljivanja dodatno smanjuje, jer deo stanova prelazi na turističko tržište preko Er bi en bija (AirBnB) i Bukinga (Booking).

Da bi grad bio živ, potrebni su mu posetioci. To je jasno. Gradu je potreban određeni procenat posetilaca da bi centar grada bio živ i vitalan.

Pitanje je gde je granica i koliko im se grad prilagođava. Ubrzo ih može biti previše i grad počinje da im se previše prilagođava, bilo u pogledu ponude ili prostora, sa više prostora posvećenog posetiocima, a ne stanovnicima. Primećuju da se sa ovim počinju pogoršavati uslovi za svakodnevni život.

Takav primer može biti i da se stanovnici počinju sastajati u sredinama van centra grada, gde su događaji svakodnevniji, a ponuda jeftinija.

To nije nužno loša stvar, ali je u isto vreme potrebno shvatiti da je centar grada svima najpristupačniji, jer je centar, ali se istovremeno u njega ulaže mnogo.

Turisti se na kraju umore od generičkih, neautentičnih mesta

Da li je u tom pogledu Ljubljana možda žrtva želje od pre 15 godina da se probudi centar grada?

Kada vidite da se turistička poseta ubrzano povećava, da se grad preterano prilagođava turistima, ima smisla razmisliti kako da smanjite akcenat na privlačenje turista i povećate akcenat na ublažavanje negativnih uticaja turizma na grad.

Uzmite u obzir da već ima dovoljno turizma i promenite ulaganje i reklamiranje grada na način da se više ne privlače novi turisti u grad. Ovo nije nešto neobično. Amsterdam se već nekoliko godina bavi time kako rasteretiti centar grada, slično kao i Venecija. Naravno, oba grada imaju veći udeo turista, ali moramo da se zapitamo da li se i mi približavamo tački kada bi trebalo razmišljati o drugačijem pristupu u Ljubljani.

Da suštinski cilj više nije povećanje broja turista i noćenja, već da je cilj i ublažavanje uticaja koje turizam nosi.

Za koga u džentrifikaciji ponestaje prostora?

Neophodno je zapitati se šta je stanovnicima potrebno u svakodnevnom životu u gradu. Takođe treba podržati sadržaj koji ne može da pobedi u trci na tržištu. Jednostavno rečeno, šrafove možete kupiti u centru grada.

Neki sadržaji ne mogu da pobede u marketinškoj trci u gradu sa toliko posetilaca. Na njihovom mestu biće nešto isplativije, što lokalnim stanovnicima nije potrebno. Kako osigurati da bude sačuvan sadržaj koji je važan na nivou svakodnevnog života.

Ako su nekretnine u gradu preskupe, gradovi počinju da se iseljavaju zbog visokih cena, prvo radnici, pa učitelji, prosvetni radnici i tako dalje. Međutim, gradu su potrebni svi ovi ljudi.

Dakle, prvi efekat je emigracija, a drugi je da grad počinje da postaje generički. Gubi svoju raznolikost i kolorit – u pogledu korisnika i ponude. Neko ko je živeo u zgradi i imao bar ili prodavnicu dole mora da se iseli.

Umesto kafića čiji je vlasnik neko iz te zgrade ko sve zna po imenu, pojavljuje se Starbaks. Ovo čini grad generičnim i manje autentičnim, a dugoročno i dosadnijim. Turisti se na kraju umore od generičkih, neautentičnih mesta.

Obično tražimo dobre prakse u inostranstvu. Kojim gradom bi Ljubljana mogla biti inspirisana? Imam u vidu dobar suživot između turizma i života stanovnika.

Teško je nedvosmisleno kopirati, a ne možemo reći da grad može sam da zaustavi ovaj trend. Ono što je kod nas specifično je da se džentrifikacija poklopila sa nedostupnošću stanovanja u Ljubljani, što je posledica stambene politike poslednjih tridesetak godina. Za poslednje bi se moglo reći da gotovo da i ne postoji.

Imamo čitavu generaciju mladih ljudi koji imaju veoma težak pristup stanovanju. Za razliku od generacija koje su početkom devedesetih po Jazbinšekovom zakonu mogle vrlo jeftino da kupuju stanove. Ovo je još jedan proces koji teče paralelno sa ovim.

Ne mogu dovoljno da naglasim da treba da budemo znatno ambiciozniji na nacionalnom nivou. Što podrazumeva velika ulaganja i izgradnju stanova, kao i regulisanje tržišta zakupa i promociju novih oblika zadrugarstva. Ljubljanski fond je među aktivnijim, ali mislim da mu je potrebna veća podrška u finansijskom smislu.

Kasnimo i sa regulacijom kratkoročnih zakupa. Ova mera neće rešiti probleme, ali će ipak ograničiti pretvaranje stanova iz rezidencija za građane u turistički smeštaj. Brže bi se saznao i efekat takve mere, a na nove stanove treba čekati najmanje nekoliko godina.

Na nivou države trebalo bi ozbiljnije razgovarati o porezu na imovinu, čime bi se oslobodio poneki stambeni prostor. Špekulativne kupovine stanova takođe treba ograničiti.

Poslednjih meseci jedva da prođe nedelja bez čitanja izveštaja o saobraćajnim kolapsima na ljubljanskim putevima. Da li je samo naš osećaj da je veća gužva?

Da je izgradnja novih puteva rešila problem zagušenja, verovatno ne bismo imali gužve. Naši putevi se ne razlikuju toliko od puteva i obilaznica iz drugih gradova ove veličine i javnog prevoza.

Najveće probleme sa gužvom imaju gradovi koji su decenijama pokušavali da se prilagode automobilima – američki gradovi, na primer Los Anđeles. To su gradovi koji su u nedogled gradili nove trake. A koja je njihova specifičnost? Da im je večna gužva.

Postoji izreka: Ako gradite za automobile, dobijate automobile. Ovo nije iznenađenje. Ako gradite puteve, stanovništvo se raspršuje. Ako se u isto vreme drugi vidovi mobilnosti – javni prevoz – zaustave, ljudi se još više voze kolima, potrebno je još više puteva i rastojanja se povećavaju, ljudi se udaljavaju… Upadate u začarani krug.

Saobraćaj je problem u Ljubljani jer ljudi često nemaju drugu opciju. Ako je autobus zaglavljen u istoj saobraćajnoj gužvi kao i automobil, manje je razloga da se vozite njime. Ako voz kasni svaki dan, logično je da ga ljudi ne koriste. Ako uopšte imaju tu opciju.

Moramo prestati da mislimo da će nove trake rešiti problem zagušenja. Ako ih nije bilo ranije, ako nisu postojale u inostranstvu, ako nisu postojale u teoriji, verovatno neće ni ovde.

Neophodno je ulagati u bolji javni prevoz, a tu imamo dosta manevarskog prostora.

Najbolniji deo džentrifikacije je da se lokalne zajednice raspadaju, ljudi gube svoje domove i moraju da se sele

Šta je pošlo po zlu pa je saobraćaj u prestonici postao jedno od centralnih pitanja – pored nepriuštivih nekretnina?

Još imamo iluziju da ćemo većim ili manjim ulaganjima obezbediti protočnost automobilskog saobraćaja. Tu je i nepristupačnost stanova u Ljubljani, što indirektno tera ljude da kupuju ili grade nekretnine u delovima gde je lošija pristupačnost i moraju da putuju automobilom.

I dalje gradimo naselja u predgrađima ili regionima u kojima je svima jasno da će ljudi morati da putuju kolima jer su druge mogućnosti putovanja loše ili nepostojeće.

Kada gradimo novi put, imamo kratkoročno poboljšanje situacije. Uvek imamo ljude koji idu na posao ranije ili koriste sporedne ulice da bi izbegli gužvu. Tada se otvara novi put i neki ljudi prelaze na novi put. Kapacitet se donekle popunjava, ali se i dalje čini da je ruta brža. I može biti.

A onda dolazi sledeći talas. Deo ljudi koji ranije ne bi došao u Ljubljanu, jer im je saobraćaj izgledao nemoguć, odlučuje se da nađe posao u Ljubljani ili se preseli iz grada u blizinu novog kraka puta. Za nekoliko godina ih se nakupi dovoljno da ne samo da zauzmu novi put, već i premaše njegov kapacitet. A to se dešava u ljubljanskom regionu.

Marko Rabuza, novinar Forbes Slovenija