Komunikacijske barijere: Da li naši menadžeri dovoljno dobro govore engleski

Internet obiluje savetima i podacima o veštinama uspešnih menadžera. Čini se da se od njih, s obzirom na poziciju na kojoj se nalaze, očekuje mnogo. A da li menadžer mora baš sve da zna?

Uspešno liderstvo, planiranje, vođenje projekata i donošenje odluka samo su neke od veština koje se najčešće vezuju za njih. Ako se tome doda i poznavanje stranih jezika, koje se danas na neki način podrazumeva, ne samo u poslovnom svetu, već i u svakodnevnom životu, onda su menadžeri pred ozbiljnim zadatkom.

O tome koliko menadžeri dobro govore engleski i koje su najčešće poteškoće sa kojima se susreću, razgovarali smo sa stručnjacima, ali i sa samim poslovnim ljudima.

Iako je njegov nivo znanja bio na bazičnom nivou, kada je reč o sporazumevanju, Dušan Godočević, direktor pravnog sektora u Dijamantu kaže za Forbes Srbija da je prepoznao prostor da se usavrši u „jeziku struke“, s obzirom na prirodu posla kojim se bavi.

„Moj posao je specifičan, pravni posao. Specifikum našeg biznisa jeste da imamo dosta poslovnih partnera iz inostranstva, iz Holandije, Nemačke, Bugarske, Slovenije i tako dalje. Da bih kao direktor sektora kvalitetno vodio pregovore, komunikaciju i eventualne sporove, shvatio sam da je meni potreban nekakav viši nivo engleskog, kako bih svoje misli na što kvalitetniji način formulisao i afirmisao partneru, da bi on razumeo našu biznis poziciju projektovanu kroz pravo, ali i naše obaveze“, kaže Godočević.

Jelena Perišić, profesorka poslovnog engleskog, kaže da se menadžeri obično javljaju sa željom da savladaju osnovne poslovne veštine kao što su upoznavanje, pisanje mejlova, učestvovanje na sastancima, neformalni razgovori ili uvežbavanje slušanja.

„Nakon što savladaju te osnovne poslovne veštine, javljaju se sa nekim specifičnijim, naprednijim željama. To su, na primer, veštine prezentacije, vođenja sastanaka, pregovaranja. To bi bilo ono što je u mojoj praksi“, kaže Perišić za Forbes Srbija.

Profesorka je dodala da različiti nivoi menadžmenta imaju različite potrebe.

„Što se tiče top menadžera, oni su vrlo fluentni, jer ne bi ni bili na tom mestu. Naravno, govorim o onima koji rade sa inostranstvom. Oni obično uče godinama, neki još uvek rade na održavanju jezika i sa njima imam baš pozitivna iskustva. Takođe, pohvalila bih i srednji nivo menadžera. Engleski im je super i javljaju se jer se trude da ga poboljšaju. Oni su negde na B1+, B2 nivou i imaju razne potrebe. Ono što je dobro kod njih jeste što znaju da definišu šta im je tačno potrebno, što kasnije meni olakšava posao“, ističe Perišić.

U top menadžmentu poznavanje engleskog je na operativnom, zadovoljavajućem nivou, tvrde sagovornici Forbes Srbija.

„Posedujemo onoliko znanja koliko je dovoljno da nam to ne remeti obavljanje poslova. To je okej, ali sa druge strane, mislim da svakako ima prostora za napredak, zbog jednostavnije, lakše i brže komunikacije. To je i neki vid lične satisfakcije. Ako se već držimo nekakvih pravila, da ne budemo puki biznismeni kojima je samo bitno da završe nešto, nego da to bude na dostojanstven i obrazovan način“, ističe Godočević.

Po svemu sudeći, okidači za upisivanje kursa engleskog su različiti. Tako je arhitekta i suosnivač kompanije 300&six Jovan Matović počeo da radi na jeziku kako bi mogao da uspostavi prirodniji, ali i profesionalniji odnos sa poslovnim partnerima.

„Najviše poteškoća sam imao sa prezentovanjem poslovnih ideja na jasan i samopouzdan način. Upravo zbog toga sam se odlučio za Biznis Koučing program“, kaže Matović.

Jovan kaže da je bilo situacija u kojima poslovni partner slabo govori engleski, ali da to nije bila previše otežavajuća okolnost.

„Bez obzira na nivo poznavanja engleskog, ipak je to sekundarni jezik, pa su takve situacije očekivane. Kada se dogode, onda se komunikacija uspori, rečenice pojednostave i dodatno pojasne. Do sada, uvek smo pronalazili način za sporazumevanje“, kaže Matović.

Socijalno usmereni perfekcionizam

Nije redak slučaj da menadžeri izbegavaju korišćenje jezika. I dok se čini da je razlog za to neznanje, problemi su ipak dublje prirode. Profesorka poslovnog engleskog i akreditovani jezički i kognitivno-bihejvioralni kouč Nevena Mićović, čiji fokus nije samo na jeziku, već i na psihološkim blokadama koje uz to idu, za Forbes Srbija kaže da menadžeri najčešće dolaze sa potrebom da ostave dobar utisak, jer se od njih to „očekuje“ zbog pozicije na kojoj se nalaze, a koja zahteva određen stepen ekspertize i stručnosti.

„To je taj neki socijalno usmereni perfekcionizam gde ljudi sebi ne daju šansu da govore jezik iz straha šta će pomisliti kolega i mislim da je to prisutnije među našim ljudima. Na primer, kada menadžer vodi sastanak na engleskom jeziku, a među njima je jedan stranac, onda je njemu veći pritisak od naših ljudi, nego od tog stranca jer kada pričamo sa strancima, fokusirani smo da prenesemo poruku. Međutim, kada pričamo pred našim ljudima, uglavnom su to ljudi do kojih nam je na neki način stalo ili želimo da ostavimo utisak, tu je više fokus na tome kako ću nešto reći, šta ću reći, šta će pomisliti“, ističe Mićović.

U želji da poprave svoje samopouzdanje, menadžeri najčešće kod Nevene dolaze sa idejom da poboljšaju vokabular. Međutim, kako nam je objasnila, nije uvek samo u tome problem.

„Na početnim koučing sesijama, upoznajem ih kroz određen set pitanja, gde dođemo do toga da to zapravo i nije samo vokabular. Ja njima dam listu reči, ali to i dalje ne rešava posao, jer oni zapravo imaju problem sa javnim nastupom, gde se javlja unutrašnji kritičar, a samim tim i očekivanja. Moje mišljenje je da ljudi kod nas poznaju jezik, imaju solidno znanje, ali da zbog očekivanja sredine, stavljaju previše veliki pritisak na sebe“, ističe Mićović.

A da je reč o velikoj grupi ljudi koja dolazi sa potrebom poboljšanja komunikacije radi brige o tome šta će neposredno okruženje reći, svedoči nam i iskustvo profesorke Jelene.

„Ta druga strana neće misliti ništa zato što tu drugu osobu ne interesuje engleski, već ih interesuje da se obavi to zbog čega ste se sastali. Tačno je da mi imamo tu tendenciju, ali zapravo ne možemo reći da gramatika nije važna ako želimo da imamo preciznost“, kaže Perišić.

Psihološkinja i psihoterapeutkinja Nada Marjanović kaže da se u ovom slučaju radi o kombinaciji više strahova, od kojih su neki egzistencijalni, ali i najčešće imaginativni.

U razgovoru za Forbes Srbija Nada se osvrnula na nivo samopouzdanja i podsetila na to da će osobe sa visokim nivoom samopouzdanja verovatno pristupiti komunikaciji relaksirano, bez stresa i anksioznosti, što može da poboljša sposobnost verbalizacije, spontanijeg i lakšeg izražavanja, baratanja frazama, ali i šalama na stranom jeziku.

Podaci Ajša istraživanja pokazuju da postoji korelacija između verbalnih sposobnosti i samopouzdanja. Upravo zato, istraživači ukazuju na to da je korisno da osobe koje žele da sa lakoćom koriste strani jezik, rade i na svom samopouzdanju, jer to dokazano poboljšava veštine.

„Danas je na našim prostorima znanje engleskog jezika gotovo neophodan uslov da biste bili svrstani u krug profesionalaca, te strah od ‘greške’ ili ‘neadekvatne samoprezentacije’ na ovom planu može da povuče sa sobom i strahove za reputaciju ili čak sopstvenu poziciju“, navodi Marjanović.

„Rupe u znanju“ ipak postoje

Na naše pitanje koliko je teško prevazići taj strah, kaže da sve zavisi od individualnih karakteristika i mehanizama prevladanja krize kojima se čovek koristi. Kako nam je objasnila, zdravi i konstruktivni mehanizmi prevazilaženja i prevladavanja strepnje je suočavanje sa situacijom koja je zastrašujuća, kao i vežbanje.

„Ako se radi o ličnosti koja umesto navedenih koristi mehanizme izbegavanja, bekstva iz situacije, povlačenja, to može da doprinese čak utvrđivanju i preuveličavanju straha, do inhibicija i blokada. Rad na postepenom poboljšanju veština komunikacije na stranom jeziku uz mentorstvo, kao i postepeno izlaganje samom izvoru anksioznosti uz adekvatnu podršku može mnogo pomoći u prevazilaženju straha i osnaživanju samopouzdanja. Uz sve navedeno, dobro je razumeti da je perfekcionizam često nepotrebna prepreka“, ističe Marjanović.

Ipak, profesorka Mićović nam je otkrila da ima i onih koji zaista imaju „rupe u znanju“.

„Nekada treba obnoviti nešto, treba se podsetiti, jer neki od njih nisu koristili jezik godinama. I ja sam uvek za to. Hajde da pređemo osnovne stvari, da se podsetimo. Mislim da je tu mnogo veći pritisak, jer oni koji prezentuju iz tog ‘moranja’ da nešto bude savršeno, oni su automatski sebe blokirali, a rešenje za to je rad na sebi, ali i rad na svom perfekcionizmu, na visokim očekivanjima“, kaže Mićović.

Profesorka Jelena Perišić kaže da je njeno mišljenje da samopouzdanje proističe iz znanja.

„Ne znam kako mi kao nastavnici možemo da rešimo to pitanje treme osim davanjem alata, vokabulara, gramatike i strukture. Čini mi se da je to pitanje rešavanja straha i treme više pitanje psihološke prirode, a mi kao nastavnici možemo da pružimo podršku u vidu znanja i u vidu dobre pripreme. Temeljna priprema je pola posla“, ističe Perišić.

„Pitanje od milion dolara“

Da li menadžeri uče bolje u grupi ili individualno, prema rečima Jelene, pitanje je od milion dolara. Ona kaže da je situacija ta koja diktira šta je menadžerima potrebno.

„Zanimljivo je da su za srednji menadžment i zaposlene super grupni časovi, ali za top menadžere su to obično individualni. To ima smisla, zato što top menadžeri imaju specifične potrebe. Prema mom mišljenju, grupni rad je efikasniji, kada nije neka specifična potreba u pitanju, a kada se radi možda o nečemu što je samo jednoj osobi bitno u tom trenutku, onda je svakako individualna nastava bolja opcija“, ističe Perišić.

Iako im engleski jezik nikada nije predstavljao preveliku prepreku da se posao završi, menadžeri kažu da je proces „sklapanja posla“ otežan i veoma usporen ukoliko neko od poslovnih partnera slabo govori jezik. Ako u to uvrstimo i nepoznavanja jezika sopstvene struke, tada se čak i profesori engleskog nalaze na posebnom zadatku.

„Mislim da bih na prste mogla da nabrojim ljude koji mi traže da se bavimo tim [‘stručnim’] jezikom i da sam morala da uđem baš u njihovu industriju da i ja to na neki način pripremim, jer ni mi na fakultetu ne učimo posebno za svaku oblast, to je neko posebno nadograđivanje. Obično menadžeri super vladaju materijom i tim terminima, jer su to ljudi koji su godinama izloženi tome“, ističe Mićović.

Kako je istakla, menadžeri se najčešće javljaju kako bi stekli „meke veštine“, pre nego da bi naučili jezik u svojoj oblasti.

„Uglavnom su to pitanja kako da daju povratnu informaciju svojim članovima tima, kako da vode sastanak, kako da, kada je u pitanju internacionalni tim, izbegnu momenat da će nekoga uvrediti, da budu manje direktni, da se diplomatski izražavaju“, objašnjava Mićović.

Izbegavati bukvalno prevođenje

Reklo bi se da svi mi imamo sklonost ka „bukvalnom“ prevođenju sa srpskog na engleski, a to često nije u duhu jezika. Takođe, menadžeri koji dolaze kod Nevene kažu da osećaju da ne mogu da prenesu emociju kada govore na engleskom.

„Ljudi stiču utisak da smo previše direktni. Potrebno je znati šta je u duhu jezika i na taj način prevazići barijeru“, kaže Mićović.

Stručnjaci kažu da se sve ovo prevazilazi izloženošću jeziku. Menadžeri pak smatraju da je reč o prepoznavanju realne potrebe za usavršavanjem.

„Radila sam sa troje direktora u farmaceutskoj industriji. Njihov nadređeni je bio Englez i radili smo idiome i fraze, jer su imali potrebu da se izraze prirodnije. Dala sam im zadatak da u komunikaciji sa njim obrate pažnju u kojoj meri on to koristi i dobila sam informaciju da je to zaista jedan procenat koji je zanemarljiv, jer svi težimo tome da jezik bude jasan i koncizan“, kaže Mićović.

Dušan je zaključio da je osim prepoznavanja potrebe za radom na sebi, veoma važno da se oslobodimo straha i da se obratimo nekome za pomoć.

„Treba da se oslobode straha i da kažu ja ne poznajem dovoljno engleski jezik i želim da idem na kurs, u školu, ili bilo gde, gde ću moći da dođem do nivoa koji će meni pomoći, koji će mi podići samopouzdanje i koji će, na kraju krajeva, podići kvalitet mog rada. Nije sramota ne znati, sramota je ne pitati“, zaključuje Godočević.