Menadžeri na psihoterapiji – kako izbeći pregorevanje

Menadžerka Džen Dik Sprut (Jen Dyck Sprout) odlučila je da svoje iskustvo podeli na internetu i ukaže na pozitivna iskustva sa psihoterapije. Budući da se, na početku menadžerske karijere, previše fokusirala na napredak i ciljeve kompanije, produktivnost tima je opadala, a zaposleni su veoma brzo odlazili. Kada je, kako kaže, počela da uključuje alate i tehnike sa psihoterapije, njeno poslovanje se u potpunosti promenilo – ciljevi su počeli da se ostvaruju, motivacija je rasla, a ona i zaposleni su bili zadovoljni radom.

„Promenila sam svoj način razmišljanja – umesto da radim za svog šefa, radila sam za svoj tim“, navela je Džen u objavi.

Psihološkinja i psihoterapeutkinja Nada Marjanović kaže za Forbes Srbija da su i u našoj zemlji razlozi zbog kojih menadžeri odlaze na psihoterapiju brojni, ali da je jedan od najčešćih disbalans ličnih potreba i potreba kompanije.

Igra moći i dominacije

„Razlozi za javljanje su i neadekvatna komunikacija sa zaposlenima, uzajamno nerazumevanje, ’igre moći i dominacije’, pa sve do mobinga. Tada na terapiji radimo na usvajanju asertivnih načina komunikacije, postavljanju granica i zaštiti sebe“, navodi Marjanović.

Preveliki zahtevi i očekivanja od menadžera, prema rečima Marjanović, dovode do osećaja odgovornosti i krivice, kao i poteškoće u prioritizovanju sopstvenih potreba, u odnosu na profesionalne.

„Čini mi se da je potrebno da i sama korporacija prepozna da su emocionalne potrebe pojedinca važne i da su važnije od budžeta. Zahtev na našim prostorima, zbog izazovne finansijske situacije, je da se zaposleni takmiče sa mašinama i da ih po mogućstvu prevaziđu“, kaže Marjanović.

Problem je, kako kaže, što se danas ljudi sve teže nose sa velikim izazovima i zahtevima posla, s obzirom na to da se njihovi zadaci sve više usložnjavaju, a očekivanja od njih sve više rastu.

„Očekuje se bespogovorna produktivnost, uz sve manje razumevanja za potrebe pojedinca. To može da dovede do raznih emocionalnih izazova, kao što su anksioznost, depresivnost, kao i sindrom izgaranja odnosno „burnout“, koji je sve češća pojava“, kaže Marjanović.

Zahtev na našim prostorima, zbog izazovne finansijske situacije, je da se zaposleni takmiče sa mašinama i da ih po mogućstvu prevaziđu“

Svetska zdravstvena organizacija je ovaj sindrom 2019. uvrstila u Međunarodnu klasifikaciju bolesti i proglasila ga profesionalnim fenomenom koji se realizuje kao rezultat hroničnog stresa koji nije uspešno kontrolisan.

Marjanović ističe da ovaj sindrom podrazumeva psiho-fizičku iscrpljenost i da zbog toga često dolazi do umanjene produktivnosti, gubitka motivacije, osećanja bespomoćnosti, bezvoljnosti, ozlojeđenosti i na kraju, iscrpljenosti.

„Ljudi pokušavaju da izađu u susret ovim nerealnim zahtevima, što ne uspevaju uvek, a to dovodi do osećanja neuspeha i nezadovoljstva. Da bi se uštedelo na budžetu firme, broj ljudi biva manji od zahteva posla, tako da pojedinac dobija veliki broj zadataka i obaveza, a uz to ima zadatak i da rukovodi i upravlja timom ljudi“, ističe Marjanović.

Pregorevanje veće kod menadžera nego radnika

O tome da je veća verovatnoća da će menadžeri, pre nego oni koji to nisu, doživeti sindrom izgaranja, govori i Galupovo istraživanje (Gallup), koje pokazuje da će menadžeri najverovatnije tražiti novi posao, biti neangažovani ili imati osećaj da njihova organizacija ne brine o njihovom blagostanju.

Osim toga, kako kaže Marjanović, pritisak na poslu može direktno da se odrazi i na partnerstva i porodični život, te da dovede i do nedovoljne posvećenosti partneru ili porodici, a samim tim i nezadovoljstva ostalih članova porodice, problema u vezi, braku ili sa decom.

Profesionalno usavršavanje menadžera je neophodno, ali ne treba zanemariti ni sve veću potrebu za ulaganjem u cilju psihološkog osnaživanja menadžera, smatra profesorka Fakulteta za medije i komunikaciju Jasna Milošević Đorđević, koja kaže da bi to trebalo da se učini kroz razvijanje otpornosti na stres, učenje tolerancije na greške, osnaživanja privatnog života i slično.

„Poslodavac očekuje perfekciju i vrhunske rezultate odnosno adekvatne profite, dok zaposleni, kojima rukovodi, očekuju razumevanje i uvažavanje, i u materijalnom i u psihološkom smislu. Dobar menadžer balansira između ovih, vrlo često kontradiktornih, zahteva i očekivanja, ali cena ne sme biti njegovo mentalno zdravlje“, kaže Milošević Đorđević za Forbes Srbija.

O pravljenju balansa između profesionalnog i privatnog života, govori i Marjanović, koja napominje da će, ukoliko menadžeri nastave da izgaraju, biti praćeni velikim neuspehom, greškama i na kraju gubitkom posla ili finansijskim krahom.

„Verovali ili ne, na našim prostorima, pod specifičnom potrebom se smatra i pravo da putuju i nesmetano koriste godišnji odmor. Ovakva situacija višestruko negativno utiče: na pojedinca – jer iscrpljuje i neurotizuje osobu, dovodi do osećaja krivice, pa ljudi mahom i na odmorima moraju da budu dostupni, da nose računare i poslovne telefone i bivaju prekidani u odmoru; na samu kompaniju – jer je to vrlo često navođen razlog nezadovoljstva svojim radnim mestom, ljudi gube motivaciju, a samim tim i produktivnost“, kaže Marjanović.

Prema rezultatima istraživanja javnog mnjenja, koje je sproveo Galup, 64 odsto menadžera je reklo da su „dobili dodatne obaveze za posao“, 51 odsto njih kaže da je njihova organizacija „rekonstruisala timove“, a 42 odsto je reklo da su im „plate smanjene“. Drugim rečima, menadžeri sada imaju mnogo više posla, manje plate i nove timove.

Naštelovani na međusobno poređenje

Profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Boris Popov kaže da živimo u veoma kompetitivnom društvu koje obožava uspešne, a ignoriše ili čak ponižava i ismeva one manje uspešne i da smo, kao socijalna bića “naštelovani” da se poredimo sa drugima.

„To sve, pogotovo kada se upari sa snažnom tržišnom utakmicom, predstavlja snažan izvor stresa, kao i osnov za samoprocenu, koja ukoliko je negativna, može da vodi sniženom samopouzdanju. Stoga je glad za uspehom veoma intenzivna potreba koja podstiče menadžere i poslodavce da rade sve više, odmaraju sve manje, što vodi negativnim posledicama i ugrožava mentalno zdravlje“, dodaje Popov.

Socijalni pritisak da budemo ‘jaki’,‘čvrsti’ i da emocijama i problemima nije mesto u poslovnom okruženju, još je snažan kod nas, iako takvi stavovi ne samo da nemaju uporišta u psihološkoj nauci, već su duboko pogrešni jer odvraćaju osobe od traženja pomoći“

Odluka da se krene na psihološko savetovanje i psihoterapiju nije uvek laka, smatra Popov, i dodaje da je etiketiranje osoba na psihoterapiji kao slabih i neuspešnih sve manje prisutna, te se sve češće dešava da i poslodavci i menadžeri donose odluku da traže psihološku pomoć.

„Socijalni pritisak da budemo ‘jaki’,‘čvrsti’ i da emocijama i problemima nije mesto u poslovnom okruženju, još je snažan kod nas, iako takvi stavovi ne samo da nemaju uporišta u psihološkoj nauci, već su duboko pogrešni jer odvraćaju osobe od traženja pomoći onda kada im je potrebna“, kaže Popov za Forbes Srbija.

Gde je izlaz

Na naše pitanje, kako da se menadžeri izbore sa problemima sa kojima se suočavaju, Marjanović ističe da postoje različite strategije u borbi protiv stresa i pritiska, a jedna od njih je “dozvola na ličnu važnost“, na osnovu koje se radi na vrednovanju sopstvenog bića i na prepoznavanju svojih potreba, i tome kako im izaći u susret. Osim toga, kako kaže, ukoliko trpe konstantan pritisak da postignu poslovne ciljeve, donose teške odluke i vode timove, menadžeri se mogu osećati kao u „začaranom krugu“.

„Pod velikim pritiskom ljudi se mogu osećati kao u začaranom krugu, kada shvataju da im veliki pritisak smeta da funkcionišu, narušava porodične odnose, ali se sa druge strane plaše da naprave promenu, da traže promenu, da promene radno mesto, jer se plaše zamenljivosti, velikih finansijskih ili statusnih gubitaka i tako ostaju u ovom krugu“, kaže Marjanović.

Ono oko čega su stručnjaci saglasni, jeste važnost prevencije problema, koja je, kako kažu, potcenjena u oblasti mentalnog zdravlja.

„Sve je više inicijativa i programa koje kompanije implementiraju za sve zaposlene, pa samim tim i za najviši menadžment. Jedna od takvih inicijativa su i programi psihološke podrške zaposlenima“, navodi Popov.

Psihološko savetovanje i psihoterapija mogu da, naglašava Popov, pomognu osobama u nekoliko domena. Budući da pomažu u sagledavanju stvari iz druge perspektive, Popov tvrdi da one omogućavaju i osmišljavanje nekih novih načina izlaska na kraj sa problemima.

“Psihoterapija i psihološko savetovanje mogu pomoći osobi da bolje upravlja emocijama i na taj način spreči prekomerno emocionalno iscrpljivanje. Konačno, pomoću psihološkog savetovanja osoba može ponovo da uspostavi narušeni balans privatnog i poslovnog života i učvrsti neke zdrave navike koje će biti od koristi prilikom prevladavanja stresa u poslovnom okruženju”, zaključuje Popov.

Podsetimo, istraživanje koje je sprovedeno u junu i julu ove godine, na uzorku od 2.465 zaposlenih i više od 2.200 kompanija u Srbiji, pokazalo je da svega 8% zaposlenih u Srbiji ima obezbeđene usluge psihološkog savetovanja od svoje kompanije, dok bi se više od 90% prijavilo za usluge psihološke podrške, kada bi im to bilo omogućeno.