Neverovatna priča o restoranu koji je odneo 9/11: Windows on the World i Njujork koji više ne postoji

„Windows on the World“ (Prozori na svet) bio je kompleks mesta za ručavanje, sastanke i zabave na poslednjim spratovima (106. i 107.) Severne kule, prve zgrade prvobitnog Svetskog trgovinskog centra u Donjem Menhetnu. Sastojao od pomenutog restorana, manjeg restorana pod nazivom „Wine Cellar“ (od 1999. „Wild Blue“), i bara sa pomalo pretencioznim nazivom „The Greatest Bar on the Earth“ (Najbolji bar na svetu). Sve navedeno uključivalo je i vinsku školu, konferencijske i banketne sale na 106. spratu.

Windows on the World, iako skromnijeg naziva od njegovog manjeg kolege, mogao je sebe da nazove najboljim. Menhetn, smeli pogled sa 400 metara, krem društva najvibrantnijeg grada na svetu, sve kockice su bile složene.

Tokom svog 25-godišnjeg postojanja, „Prozori“ ne samo da su mogli da se pohvale sa najvećom zaradom u Americi kada je reč o toj niši ugostiteljstva, već su postali i svojevesni orijentir i identitet „Velike jabuke“.

Sve je počelo 1976. godine, kada je Njujork postao sinonim za finansijski fijasko, loše upravljanje, siromaštvo, rasprostranjeni kriminal, zloupotrebu droga, paljenje zgrada. Smeće je imanentna kategorija.

Gaj Tocoli, direktor i alfa i omega Svetskog trgovinskog centra, angažovao je ugostitelja Džoa Bauma u preliminarnoj ideji za restoran „Versaj na nebu“. Baum je promenio ime i koncept, koji je Njujorku postao jednako važan kao Parižanima raskoš kralja Luja XIV.

Mnogi njujorški restorani bili su i ostali kultni, i tada i danas, zauzevši posebno mesto u srcima ljudi koji ih su ih posećivali, a vezati Njujorčanina za određen lokal bio je vraški težak posao. Restoran Windows on the World na 107. spratu imao je to „nešto“ i unikatnost, kako bi mogao da postane deo sjaja Svetskog trgovinskog centra, njegov svetionik i „najspektakularniji restoran u Njujorku“, kako je često nazivan.

Dizajn

Restoran je zauzimao 4.600 m2 površine, a za dizajn je bio zadužen arhitekta i enterijerista Voren Platner, koji je uveden u Kuću slavnih časopisa Interior Design 1985. godine.

On je 1960-ih proizveo kolekciju nameštaja koja je postala ikona modernizma, uključujući i centralne kancelarije Fordove fondacije. Platnerov dizajn za „Windows“ imitirao je unutrašnjost velikog okeanskog broda, a glavni deo za ručavanje bio je složeno terasasto postavljen kako bi pružio pogled svakom stolu, omogućio intimu, ali i osećaj njujorške drame. Pogled iz nje je pucao ka severu i istoku, omogućavajući gostima da gledaju na horizont Menhetna.

Za svaki uspeh neophodna su pravila i rutine, kodeksi – u Windows on the World bili su vrlo striktni. Muškarci su morali da nose sakoe, a ukoliko se neko nije uklapao u „dress code“ čak i sa rezervacijom, bio je premeštan za šank. Nema „znaš ti ko sam ja, koliko imam para“. Kada je mesto veće od bilo kog gosta, postaje institucija, a sa njom nema šale.

Posuđe, prostirke, osvetljenje, menije i komunikacionu opremu dizajnirao je Milton Glaser. čovek koji je zaslužan za čuveni „I Love NY“ logo.

Wine Cellar

Wine Cellar (Vinski podrum) do 1999. bio je intimniji deo carstva na vrhu Svetskog trgovinskog centra i nalazio se na južnoj strani restorana, i gledao je na prvu kulu, kao i na ugao preko dela istočne strane. Gledajući iz bara, posetioci su imali šta da vide, neverovatan pogled na svu raskoš južnog vrha Menhetna, gde se spajaju reke Hadson i Ist, državni park Liberti sa ostrvom Elis i Stejten Ajlend sa mostom Verezano Nerous.

Najluksuzniji vinski podrum na svetu imao je samo 60 mesta. Prigušena svetla, enterijer sa mahagoni bojom, zidovi sa svilenim brokatom bogatih boja. Pol Goldberger, kritičar arhitekture Njujork tajmsa u to vreme, opisao je bujnu unutrašnjost restorana, sa mekim pastelnim bojama, zidovima prekrivenim tkaninom, „kilometrima mesinganih ograda“, kao primer „čulnog modernizma“.

Niste morali ni da gubite vreme na odlučivanje šta ćete jesti, sve je bilo isplanirano. Zašto je onda „Podrum na nebu“ bio poluprazan tokom većeg dela svoj postojanja. Verovatno jer je večera koštala 125 dolara po osobi, što je tada ovom restoranu donosilo kritike gastronomskih magazina ili kako bi mi rekli „ne vredi taj novac“. Zato je verovatno 1999. i postao američki stejkhaus Wild Blue.

Teroristički napad 11. septembra

Jednu tragediju restoran je uz jednu žrtvu preživeo, drugu ne. Jedini period u kojem nije radio (tri godine) je nakon bombaškog napada 1993. koji se dogodio u podnožju Svetskog trgovinskog centra u kojem je poginulo šest ljudi, od kojih je jedan bio deo osoblja restorana.

„Prozori“ su bili jedno od najgorih mesta na kojem ste mogli da se zadesite 11. septembra 2001. godine. Među žrtvama terorističkih napada (ukupno je poginulo 1.344 ljudi) bila su 73 zaposlena, šest mladića koji su radili na renoviranju restorana i 91 gost. Većina zaposlenih tog jutra bila je u prostoru za bankete na 106. spratu, jednom spratu ispod glavnog restorana.

Mirno jutro, bez žamora i buke koja je već čekala iza ugla na ručkovima gde se odvijao biznis i menjao svet. A zaposleni su u duhu njujorškog kosmopolitizma bili iz celog sveta: Dominikanske Republike, Ekvadora, Gvajane, Gane, Meksika, Bangladeša, Poljske, Perua, Kine, Egipta, Obale Slonovače, Nigerije, Pakistan, Kuba i tako dalje.

Jedno zlokobno jutro odnelo je živote, snove, deo identiteta grada koji nikada ne spava. Kuhinjski pribor, lonci, tiganji, rasveta, stolovi, viljuške, tanjiri i salvete, kao i desetine hiljada boca vina koje su uglavnom bile smeštene na tri nivoa ispod zemlje, nestalo je u jednoj sekundi.

Čudesna priča šefa Lomonaka

Veliki deo uspeha restorana pripadao je šefu Majklu Lomonaku, rođenom u Bruklinu, koji je 1970-ih bio taksista. Vodio je kuhinju od 1997. godine i bio je glavna sila na putu ka slavi.

Tog 11. septembra postojalo je na hiljade priča o životu i smrti, sudbini, sreći, nesreći, a njegova je samo delić te dirljive i okrutne životne slagalice. Tom temom opširno se bavio Tom Roston u svojoj knjizi „Najspektakularniji restoran na svetu“.

Nakon što je na Aper Ist Sajdu glasao za budućeg gradonačelnika (republikanac Majkl Blumberg pobedio je te godine demokratu Marka Grina), odbacio je kolima svoju ženu i parkirao se na garažno mesto Kula bliznakinja. Trebalo je da kod optičara ostavi naočare i nešto ga je vuklo da sebi kaže da je to prioritet, iako nije bio, pa je otkazao svoj prethodno dogovoreni sastanak na radnom mestu. Ispostaviće se da je to bio sirovi instinkt za preživljavanjem.

Iako mu je rečeno da će za popravku naočara biti potrebno samo 20 minuta, morao je da čeka skoro sat, i to čekanje mu je spasilo život. Sledeće čega se sećao su alarmi, vriska, miris šuta i dim, i žena koja mu je na pragu radnje saopštila morate da bežite. Nije stigao ni da pokupi naočare sa pulta. Garež, odnosno ono što je nekada bio Svetski trgovinski centar počeo je da guta njujorške ulice, a on se zadesio baš kod vatrogasne stanice Engine and Ladder Company u ulici Liberti. Kada je usplahiren nazvao svoju ženu da joj kaže da je živ, uputio se ka zgradi u kojoj su radile njegove kolege, kada je iznad njegove glave drugi avion udario u drugu kulu.

Patina

Windows on the World su deo ciklusa grada i sredine u kojoj opstaju sam najjači. Krv, tvrdoglavost, beton, Njujork je propadao, umirao i ponovo se rađao – uostalom tako je i iznikao novi bar u novoj zgradi koji čuva neonski znak starog bara. Nešto ipak ne možete da vidite, to su duh i patina koji su se utkali u duše ljudi i tu ostali.

U novoj zgradi od 2015. na vrhu služe hranu, u pomalo neukusnom trojstu lokala nazvanih „One Dine, One Mic i One Cafe“. Pre toga neophodno je da platite kartu za opservatoriju od skoro 40 dolara po osobi. Deluje da je Wine Cellar bio bagatela.

Sada, tamo gore nema ničega čega je bilo pre, ali to je i razumljivo. Prošlo je mnogo vremena, a na taj protok opominju i memorijalni bazeni i ceo kompleks 9/11. Imena osoblja Windows on the World koji su poginuli 11. septembra ispisana su na severnoj strani severnog bazena, najbliže trgovinskom centru One World, a jedini zaposleni stare priče koji sada u njemu radi je Mohamed Kudus, konobar poreklom iz Bangladeša. „Bili smo porodica iz toliko zemalja. Toliko sam naučio. Kada sam izgubio „Windows“, izgubio sam svoj san“, stoji u knjizi Toma Rostona.

Fond za pomoć porodicama preminulih formiran je ubrzo nakon napada. Među osnivačima bili su i Majkl Lomonako i vlasnik Dejvid Emil.

Nagađalo se da je „Čovek koji pada“, reprezentovan u poznatoj i sumornoj fotografiji čoveka obučenog u belo kako pada glavom okrenut zemlji 11. septembra, bio zaposlen u „Prozorima“, i iako nije potvrđeno pretpostavlja se da se radilo o Džonatanu Briliju, audio tehničaru u restoranu.

I danas je nekadašnje kultno njujorško mesto inspiracija i tačka povratka seti, nostalgiji i nekim lepšim vremenima mnogima, uključujući i čuvenog francuskog pisca Frederika Begbedea koji se restoranom bavio u svojoj knjizi „Windows on the World“.