Od Harkova do Mosula, ovi briljantni filmovi pokazuju kako se deca bore protiv teškoća kroz igru
Kada je Islamska država zauzela irački grad Mosul, sveštenici su naložili dečacima da ustupe teren za bojno polje. Verski lideri su zabranili pantalone za fudbal. Takođe su zabranili zviždanje, zato što su smatrali da buka može da prizove đavole. Tokom tri godine, povremene utakmice su nadgledali naoružani džihadisti. Na kraju je fudbal proglašen haramom – nezakonitim – i skoro potpuno zabranjen. Nekoliko dečaka koji su prekršili pravila bilo je pogubljeno.
Ubrzo nakon poraza Islamske države, 2017. godine, umetnik i filmski reditelj Fransis Alis stigao je u Mosul sa video kamerom. Zatekao je dečake kako igraju fudbal na razorenim ulicama. Usred ruševina, igra je bila normalna koliko je mogla biti, sa jednom značajnom razlikom: nije bilo lopte. Alis je ubrzo saznao da su dečaci izmislili nova pravila, izbacivši loptu kako bi zaobišli ratnu zabranu sveštenika. Ova varijanta se zadržala i nakon odlaska džihadista, iz prostog razloga što se ispostavilo da je zabavna.
Mnoge igre prisutne i danas
Tokom protekle četvrtine veka, Alis je dokumentovao dečije igre gde god da putuje. Njegova serija delimično je inspirisana slikom koju je naslikao Piter Brojgel Stariji 1560. godine, a koju je Alis prvi put video kao dete.
„Dečije igre“ su monumentalni panel koji prikazuje više od 80 vrsta igara koje su popularne u Flandriji 16. veka. Iako fudbal nije uključen – a kamoli fudbal bez lopte – mnoge od tih starih igara su i dalje prisutne. Tokom putovanja širom sveta, Alis je uspeo da zabeleži više njih.
Izbor iz Alisove serije – uključujući „Haram fudbal“ – trenutno se može pogledati u Barbikan centru u Londonu. Iako su različiti od Brojgelove slike, video snimci na sličan način uspevaju da zabeleže zabavu iznutra. Za razliku od radova antropologa ili psihologa koji predstavljaju logiku igre bez komentara, efektivno je i otelotvorujuće.
Dublje značenje u ratnoj zoni
Koliko god ovo bilo zanimljivo kod igara kao što su „žabice“ ili partija klikera – obe su vešto prikazane u Brojgelovom delu – prikazi igre poprimaju dublje značenje u ratnoj zoni. Za Alisa, Mosul je bio tek početak. Na primer, 2023. godine je putovao u Ukrajinu, gde je dokumentovao igru „patrola“, koju su deca u Harkovu izmislila nakon invazije. „Patrola“ je približno ekvivalentna starim igrama poput „policajaca i lopova“, gde deca igraju obe strane sukoba. Ali u ovom slučaju, zlikovci su ruski vojnici, svima poznata utvara koja je možda ubila rođake te dece.
Antropolog bi možda ukazao na ritualni karakter igre „patrola“ i povezao je sa drugim igrama pretvaranja u kojima deca imitiraju odrasle, poput Brojgelove lažne svadbene povorke. Psiholog bi mogao da dijagnostifikuje „patrolu“ kao pokušaj da se procesuiraju strahote rata ponovnim proživljavanjem, kroz upravljanje nekontrolisanim okolnostima u mikrokosmosu. Alis ima dublju interpretaciju. Kako piše u katalogu: „Pretvaranje mesta pogođenog bombom u igralište… pokazuje kako deca ponovo osvajaju svoje pravo na igru, čak i usred opustošenih gradova razorenih ratom“.
Alisov fokus na ovom „pravu na igru“ oživljava mnoge filmove u seriji „Dečije igre“. (Njegova serija nosi isti naziv kao i Brojgelova slika). Jedan od najupadljivijih primera je video pod nazivom „La Roue“, koji prikazuje dete kako kotrlja ogromnu kamionsku gumu uz brdo šljake napuštenog rudnika bakra u Demokratskoj Republici Kongo. Na vrhu, dete ulazi u gumu i spušta se nizbrdo vrtoglavom brzinom. Svet u kojem ovo dete živi nije stvoren da se prilagodi detinjstvu, dete stvara alternativnu stvarnost silom volje. Ta stvarnost je toliko uverljiva i snažno predstavljena da smo na trenutak primorani da prihvatimo detetovu perspektivu.
Dečije igre kao oblik umetnosti
Alisova serija je politička, ali nije didaktička, prepoznajući decu kao političke aktere koji se još nisu smestili u polarizovane pozicije, a kamoli u nasleđene sisteme. Kada kroz igru vidimo politiku dece, ne možemo a da ne budemo inspirisani. Možda ćemo čak biti primorani da preduzmemo nešto u njihovo ime.
Ali dečije igre su takođe oblik umetnosti. Formalni ekvivalenti postaju očigledni dok gledamo njihove aktivnosti kroz Alisovu kameru. Igre su kreativne. One su podvizi mašte. Često su apsurdne ili dezorijentišuće. One su sve ono što umetnost može da bude u svom najboljem izdanju, i bolje jer nisu svesno umetničke. Tako uspevaju da postignu superpoziciju umetnosti i politike.
Nasuprot tome, većina odraslih može se samo potruditi da stvori političku umetnost, baveći se umetnošću retorike. „Dečije igre“ su izvanredne jer Alis uspeva da izvede ono što deca rade instinktivno. To je izvanredno, ali ne iznenađuje, s obzirom na Alisov dosadašnji kinematografski opis. Na jednom od njegovih radova, dokumentovan je kao neko ko gura blok leda kroz ulice Meksiko Sitija dok se ne otopi. Noviji film prati ga dok hoda ulicama Londona sa palicom za bubnjeve, koristeći ograde i ogradice kao instrumente kojima stvara urbani zvučni pejzaž.
Istraživanje grada zvukom
Iako Brojgel nije prikazao decu kako udaraju o ograde, verovatno su već 1560. koristili ograde, a deca to svakako čine i danas. Ono što je upečatljivo u „Ogradama“ jeste to što Alis deluje s istim uverenjem, istražujući grad zvučno. Sa svojom palicom, on primećuje prizore koje bismo mogli da uzmemo zdravo za gotovo kada ih gledamo sopstvenim očima.
London posmatran kroz udarce palicom otvara nove mogućnosti unutar ukalupljenog urbanog okvira. Grad više nije samo istorija, već prostor aktivne improvizacije. Sve je moguće. Alis primenjuje logiku igre, viđenu iznova i iznova u dečjim igrama, kako bi oslobodio London.
Postoji mnogo razloga da se pogledaju „Dečije igre“, a jedan od njih je i prilika da se posmatraju veliki svetski događaji kroz dečije oči. Video snimci donose moćnu novu perspektivu na situaciju u Ukrajini. Ali najveći uticaj će se postići ako odrasli u tim filmovima prepoznaju tračak sebe – i, poput Alisa, povrate pravo na igru.
Džonaton Kits, saradnik Forbes