Pol Njumen i Stiv Makvin: Kako su 24 časa Le Mana ušla pod kožu Holivudu

Prošle godine je čuvena trka 24 časa Le Mana proslavila 100 godina postojanja, a samo godinu dana kasnije čast da proslavi isti, redak jubilej imao je i čuveni 14 metara visoki i 137 metara široki kultni znak Hollywood (tačnije, od 1923. godine Hollywoodland) na planini Li, nadomak Los Anđelesa.

Spone Holivuda i čuvene trke sportskih automobila originalnog naziva 24 Heures du Mans, ovde se ne završavaju, a sve je počelo sa holivudskim filmovima u kojem su jedni od glavnih „aktera“ bili upravo najbolji trkački automobili tih vremena.

Film „Gran Pri“ snimljen je tokom sezone Formule 1 1966. godine. Direktor Džon Frankenhajmer angažovao je za savetnika Fila Hila, trostrukog pobednika „24 sata“ i svetskog šampiona F1. Hil je bio veoma aktivan na snimanju. Ford GT40 koji je vozio je pri realnim brzinama svaku svoju aktivost beležio sa mnoštvom instaliranih kamera u njemu.

Pored Hila, u filmu se pojavilo još šest prethodnih pobednika Le Mana: Lorenco Bandini, Grejem Hil, Den Gurni, Jočen Rind, kao i Kris Amon i Brus Meklaren koji su pobedili 1966. godine. Fil Hil i Grejem Hil bili su deo glumačke ekipe u ulogama vozača Tima Rendolfa i Boba Tarnera.

Filmskim i automobilskim zvezdama tu nije bio kraj, jer su svojim prisustvom film uveličali i američki glumac Džejms Garner, francuska legenda Iv Montan i japanska zvezda Toširo Mifune.

Prekretnica

Prava prekretnica za film i trke bila je 1968. Te godine, Pol Njumen je igrao vozača Frenka Kapuu u filmu „Winning“ Džejmsa Goldstona. Govori o vozaču trkačkih automobila koji želi da osvoji Indijanapolis 500.

U to vreme, Stiv Makvin je osnovao sopstvenu produkcijsku kompaniju, poznatu kao Solar, čiji je film prvenac „Bullit“ u režiji Britanca Pitera Jejtsa, odmah pobrao sve lovorike. Ovaj urbani kriminalistički triler poznat je po jurnjavi automobilima ulicama San Franciska, u kojoj Mustang Šelbi, koji je vozio Makvin odmerava konjske snage sa Dodž Čardžerom kojim je upravljao Bil Hikman, najbolji američki kaskader tog vremena. Na neki način ovo filmsko rivalstvo naslonilo se na ono stvarno iz Le Mana, dve godine ranije, između Fordovog Mustanga i Ferarija.

Sekvenca je bila toliko nezaboravna da je potera automobilima kasnije postala karakteristika svakog kriminalističkog filma narednih decenija smeštenog u tom gradu. Iste godine još jedan film imao je za temu automobil. U filmu „Afera Tomasa Krauna“, Pol Njumen vozi Ferari 275 GTB Spajder, tumačeći ekscentričnog bogataša koji planira pljačku.

Međutim, za razliku od Pola Njumena, gluma je Stiva Makvina prvog odvela korak dalje (kasnije će i Njumena), raspirujući u njemu ambicije za učešće u pravim takmičarskim trkama. U aprilu 1969. on je posetio Le Man gde je upoznao Gonzaga Mordreta, tadašnjeg generalnog direktora tog takmičenja, da bi potom izviđao lokacije za svoj planirani film tokom 37. trke francuskog klasika.

Drugačiji koncept

Pokrenut kada su trke Gran Prija bile dominantan oblik motosporta širom Evrope, Le Man je bio dizajniran tako da predstavlja drugačiji test. Umesto da se fokusira na sposobnost automobilske kompanije da napravi najbrže mašine, očevi ove trke koncentrisali su se na sposobnost proizvođača da prave sportske, ali pouzdane automobile. Ovo je podstaklo inovacije u proizvodnji pouzdanih i štedljivih vozila, jer su trke izdržljivosti zahtevale postojane automobile koji provode što manje vremena u boksu.

Sarte, mesto na kome se trke održavaju,je polu-stalna staza koja se sastoji od privatnih, trkačkih delova staze, kao i od javnih puteva koji ostaju dostupni tokom većeg dela godine. Ukupna konfiguracija iznosi 13.626 km, dok je kapacitet trkačkog stadiona, gde se nalazi kratka Bugati staza predviđen za oko 100.000 gledalaca.

Stiv Makvin i Pol Njumen

Za Makvina stvar nije bila samo u produciranju dugometražnog filma o Le Manu, već i o njegovoj želji da učestvuje u stvarnoj trci za volanom Poršea 917. Zajedno sa, ni manje ni više, Džekijem „Letećim Škotom“ Stjuartom kao suvozačem, tadašnjim aktuelnim prvakom Formule 1. Kad je bal nek’ je maskenbal.

Međutim, njegovi osiguravači su stavili veto na tu ideju. Glumac je ipak uspeo da učestvuje na 12 sati Sebringa u martu 1970. Sa suvozačem Piterom Revsonom u Poršeu 908, Makvin je bio blizu pobede, ali je na kraju morao da se zadovolji drugim mestom. Njihov Porše je korišćen kao automobil za kameru na snimanju tokom 24 sata tri meseca kasnije.

Film „Le Man“ snimljen je uprkos raznoraznim produkcijskim problemima. Mukotrpno snimanje je trajalo čitavih pet meseci, od početka juna do početka novembra 1970. godine. Nakon što je reditelj Džon Stardžes otišao usred snimanja (već je režirao Makvina u filmovima „Sedam veličanstvenih“ i „Veliko bekstvo“), Li H. Kacin je priveo kraju ovaj poduhvat, koji je prvi put prikazan u bioskopima 1971.

Kada je Makvin preminuo 7. novembra 1980. godine, sa samo 50 godina, francuska nacionalna televizija je istog trenutka promenila raspored svojih emisija, emitujući „Le Man“ Makvinu u čast.

Pol Njumen je svoju fascinaciju kolima zaokružio nešto kasnije. Takmičio se u Trans Amu (američkom šampionatu sportskih automobila za velika putovanja) i u trkama izdržljivosti. Završio je kao peti u 24 sata Dejtone 1977. godine, da bi kasnije sastavio tim za trku KanAm čelendž. Jedan od njegovih vozača bio je i budući svetski šampion Formule 1 Keke Rozberg. Ta familija će iznedriti kasnije još jednog vrhunskog vozača – Niku.

Le Man kao obaveza

Put kojim se ređe ide, pratio je i Njumen. Deceniju nakon Makvinove prve posete La Sartu, stigao je kako bi se takmičio u 24 sata za volanom Poršea 935. Udružio se sa Dikom Barburom, vozačem i vlasnikom tima, i Rolfom Stomelenom (učestvovao na trci 1969. sa Poršeom 917).

Njumen je i pored ogromnog medijskog pritiska uspeo da odlično vozi trku do petnaestog sata. Glumac i njegovi saputnici bili su na drugom mestu iza lidera Klausa Ludviga i Bila i Dona Vingtona. Nakon njihovog malera sa ubrizgavanjem goriva, svi su već videli Njumenov tim na pobedničkom postolju. Međutim, pred sam cilj i njima dogodio maler, u obliku neispravne zaptivke glave. Tako je Njumen završio drugi u ukupnom poretku, ali i kao pobednik u svojoj klasi.

Do kraja u automobilu

U međuvremenu, nastavio je blistavu filmsku karijeru. On je 1987. osvojio Oskara za najboljeg glumca za ulogu u „Boji novca“ Martina Skorsezea. U tom filmu glumio je sa Tomom Kruzom, još jednim ljubiteljem motosporta i adrenalina.

Njumen je 1995. napunio 70 godina, što ga nije sprečilo da bude treći na 24 sata Dejtone te iste godine. Ponovo je stao na stazu 10 godina kasnije (sa 80 godina). Udružio se sa Burdejem i Brazilcem Brunom Junkeirom, dva tadašnja šampiona.

Koliko je Njumenu „benzin ušao u krv“ najbolje govori podatak da je nekoliko nedelja pre svoje smrti 2008. godine okupio porodicu, prijatelje i voljene na trkačkoj stazi Lajm Rok, oko 100 kilometara od njegovog doma u Vestportu, u Konektikatu.

Le Man i Holivud sada čekaju sledeće ujedinjenje. Standardi za glumce su podignuti na najviši pijedestal kroz legende i ikone stila Njumena i Makvina. Taj cilj neće biti nimalo jednostavan i ostvariv, ako i uopšte, bilo kojoj današnjoj holivudskoj zvezdi.