Strah od pendreka ili od sebe: Šta sprečava građane da učestvuju u blokadama?

Srbija je (u)stala. Na raskrsnicama širom zemlje šetaju studenti. Ovog puta, kako kažu, u ulozi građana. I ne samo oni. Tu su i bake, deke, žene sa decom, kućni ljubimci. I dok vozači preusmeravaju rute, građani prelaze ulice na pešačkim prelazima glavnih saobraćajnica. I to neprestano. U krug. Ulice koje nisu blokirane deluju pusto, kao da je život na kratko stao. Građanska neposlušnost svakim danom postaje sve veća i upornija. Međutim, ima i onih koji proteste podržavaju, ali u tišini, kod kuće. Zbog čega?

Strah od prekomerne sile

Psihološkinja i psihoterapeutkinja Mina Radosavljević za Forbes Srbija kaže da je najčešći razlog zašto ljudi ostaju pasivni, uprkos tome što podržavaju blokade i proteste jeste strah od policijske brutalnosti. Ali, kako je navela, to nije jedini strah koji imaju.

„Hapšenje kao čin nije nešto povodom čega se prosečan blokader boji s obzirom na to da učešćem u blokadama ne krši zakon. Ono što predstavlja problem jeste prekomerna sila koja se prilikom hapšenja neprimereno i neosnovano primenjuje. Mnogi ljudi žive sami i nisu u prilici da u grupi posete skup. S tim u vezi teška srca odlučuju da ostanu u svom domu gde se neće izložiti riziku. Strah nije prisutan samo povodom prekomerne sile i potencijalnih povreda, već i od gubitka kontrole nad ishodom potencijalnih incidenata“, ističe Mina.

S obzirom na to da su blokade nepredvidive, decentralizovane, bez jasne forme i strukture, Mina ističe da se pojedinci zbog toga mogu obeshrabriti i ostati kod kuće.

„Preporuka studenata i jeste da se ljudi kreću u grupi što daje psihološki osećaj forme i strukture. Ne znamo gde tačno idemo, koliko ćemo dugo biti na ulici, ali znamo sa kim idemo i da ćemo voditi računa jedni o drugima“, navodi Mina.

Brojnost utiče na osećaj sigurnosti

Osećaj lične kontrole i sigurnosti se donekle menja kada običan čovek proceni da na blokadi „nema dovoljno ljudi“.

„Brojnost učesnika direktno utiče na osećaj sigurnosti i manjoj izloženosti potencijalnim rizicima. Što veći broj ljudi na određenom mestu to je i veća želja za pripadanjem grupi. Brojnost pozitivno utiče na sve ljude. Oni koji su na ulicama imaju osećaj ispunjenosti i zadovoljstva jer nisu sami, a pojedinci koji se boje imaju veću podršku grupe da se odvaže i pojave“, kaže Mina.

Mina je dodala i da kod građana može postojati osećaj da njihovo prisustvo ne pravi razliku. Naročito kada se osećaju smireno, imaju poverenja u druge ili prepuštaju drugima da „odrade posao“.

„Međutim, kada se dogodi incident povodom koga se uznemire, u tom trenutku nema razmišljanja o tome da li pravi razliku ili ne. Kada su moralna i životna načela, vrednosti, principi ispravog i pogrešnog narušeni, osoba ima potrebu da to iskaže, zato se pojavljuje na ulici i protestuje“, ističe Mina.

Žene u prvim redovima

Na protestima i blokadama svedočili smo različitim prizorima. Ipak, čini se da u javnosti i dalje, kao najupečatljivija slika, ostaje slika žena i devojaka koje stoje ispred kordona policije. Niko od njih, kaže Mina, nije delovao kao da nije svestan rizika. Naprotiv. U njima se videla herojska hrabrost koja se može sagledati iz dva ugla.

„Prvi, nemaju šta da izgube. Nezadovoljni su finansijskom situacijom, smanjenim mogućnostima za posao, opšti napredak, nezadovoljni su zdravstvenom i socijalnom zaštitom države i iskazuju potrebu za promenom. Drugi motivator u učestvovanju na blokadama je prostor za izražavanje nezadovoljstva povodom ideološkog neslaganja sa režimom. Postupci koji narušavaju osnovne moralne norme u narodu bude ljutnju, bes, revolt, i naravno želju i volju za promenom“, kaže Mina.

„Nije ni poenta da uopšte nema straha“

Mina dodaje da je važno ostati smiren, kao i u svakoj drugoj stresnoj situaciji.

„Ukoliko primetite da ste se uznemirili, obratite pažnju da li ste na sigurnom. Ako jeste, pokušajte da se bar na kratko distancirate od teme koja vas uznemirava kako biste se odmorili. Ako niste na sigurnom, aktiviraće se autonomni nervni sistem. Reakcija će biti borba ili bežanje. Za tu reakciju zadužena je amigdala, koja nas štiti u opasnim sitacijama. Nije poenta da uopšte nema straha. Važno je da uprkos strahu donesemo odluku kako želimo da se postavmo u određenoj situaciji i da možemo to da ispratimo, u skladu sa okolnim uslovima“, zaključuje ona.

Psihološkinja sa Instituta za digitalnu komunikaciju Ana Mirković veruje da ljudi koji podržavaju proteste, ali se ne uključuju, najčešće kalkulišu onim što bi mogli da dobiju i izgube.

„Praktično svako od nas tada radi ono što smo navikli da radimo u biznisu, a to je SWOT analiza. Snage, slabosti, pretnje i prilike. Ako mi to nije dobro za posao, za bezbednost moje porodice, moju bezbednost, možda je bolje da ćutim i trpim. Svejedno ću na izborima reći šta mislim. To može da bude prvi cilj. Drugo, živimo u vremenu u kom se koriste snažna oruđa za psihološki rat, da bi se ljudi zastrašili, uplašili, inhibirali, doveli u stanje apatije, letagije i pasivnosti. Sve su to medijske manipulacije koje dolaze iz njihove mašinerije“, objašnjava Ana.

Kampanja zastrašivanja

Uoči protesta „Vidimo se na Vidovdan“, kao i posle njega, Ana ističe da smo mogli da primetimo „ozbiljnu kampanju zastrašivanja ljudi“. U tu kampanju su, kaže, uključene pretnje batinama, hapšenjima, isticanjem da „više neće biti pomilovanih“.

„On (Aleksandar Vučić) zapravo igra na tu komponentu straha. I neki ljudi se boje. Neki ljudi takođe nemaju visok stepen medijske pismenosti i ne mogu da sagledaju stvari iz drugog ugla. Tako poruke koje do njih dođu preko kontrolisanih medija smatraju relevantnim. Ima tu mnogo razloga. U suštini, ima nedostatka hrabrosti, odnosno potreba da se sedi i gleda sa strane dok se promena ne desi, a kada se promena desi, tada se čovek aktivira“, ističe Ana.

Takvi ljudi, objašnjava, zapravo ne doprinose promenama.

„Na primer, nama sada u ovom trenutku ne znači ništa što će takva osoba glasati, ako se borimo da glasanja bude. Trenutno je potreban što veći pritisak jer on jedino tako funkcioniše. Pod pritiskom“, navodi.

Niko nije kriv što je uplašen

Razlozi za neučestvovanje su brojni. Ana ističe da ima ličnih, društvenih i karijernih razloga i da je veoma važno da te ljude ne osuđujemo.

„Ja imam puno razumevanja. Na društvenim mrežama često pišu kako su neutralni najgori. Niko ne može biti kriv što je uplašen i niko ne treba da bude osuđivan zato što nema hrabrosti. Verujem da oni sami sa sobom vode taj razgovor na nekom internom nivou i voleli bi da imaju više hrabrosti, ali to nije samo pitanje odluke. Neki ljudi prosto mogu, neki ne“, ističe Ana.

Ana dodaje i da je promena neminovna, da će se desiti i da u tom smislu nema potrebe osuđivati one koji se guše u sopstvenom osećaju bespomoćnosti.

„Važno je da imamo razumevanja jedni za druge jer ono što vlast radi 13 godina je da deli društvo, stalno inicira nove konflikte, stalno ima potrebu da na nekog upire prstom, a mislim da je ovo vreme za jednu veliku solidarnost i razumevanje. Ako je neko umoran nek se odmori. Ako se neko plaši, nemoj da bude tu“, kaže Ana.

Ljudi su spremni da se bore za slobodu

U nedelju, kada su se barikade pojavile, Ana je stekla utisak da vlada „opšte narodno veselje“. I sama je, kaže, bila preplavljena radošću kakve se ne seća još od tinejdžerskih dana kada je išla na Egzit.

„Mi smo svaki put iznenađeni koliko su ljudi spremni da se bore za slobodu i pravdu i koliko su se zapravo oslobodili straha. Kada krene neki trend, ljudi imaju potrebu da u tome učestvuju jer je to nešto što je lepo, vanredno, nesvakidašnje. Propuštanje toga je kao da pravite crne rupe u našim dušama. Imate osećaj kao da ćete biti osujećeni za neka drastična sećanja ili makar osećaj da ste učestvovali u nečemu jako važnom“, ističe ona.

Predviđa da će se u zemlji ovaj trend sve više širiti kao „domino efekat“ i da će sve više ljudi učestvovati u protestima.

„Prvo su se pojavile te neke blokade u Zemunu. U istom danu, bilo ih je još 95 u Srbiji. Ponedeljak je obilovao buntom kakav nije viđen u poslednjih šest, sedam meseci, iako smo stalno u nekom stanju pobune. Na primer, srednjoškolci u Čačku koji ne žele da se pozdrave sa gradonačelnikom. Pružaju mu krvavu šaku, skaču pred njim uz parolu ‘ko ne skače taj je ćaci’. Narod koji na temperaturi od 40 stepeni 12 sati prelazi pešački prelaz tamo-vamo. I tu su i bakice i ljudi sa štakama. To govori o jednoj potrebi da damo i više nego što smo mislili da možemo“, ističe Ana.

Za barikadu potreban jedan školski razred

Brojnost, ističe Ana, itekako utiče na to da se ljudi osećaju bezbednije. Samim tim, što je grupa veća čovek se oseća bezbednije.

„Žandarmi ne napadaju grupe građana gde ima više ljudi. Kada se brojnost malo ospe, tada napadaju i u tom smislu je važno da ima više prisutnih. Međutim, mislim da su zapravo taj kontinuitet i ta odlučnost da to istraje mnogo važniji. Studenti nas instruišu da budemo na ulici. Kada se žandarmi pojave da se sklonimo, kada odu, da se vratimo. Za takvu vrstu blokade dovoljno je da nas bude 30, 40. Psihološki, što je grupa veća, to pojedinac u grupi oseća veću snagu. A sa aspekta efikasnosti samog protesta i barikade, uopšte ne mora biti mnogo ljudi. Dovoljan je jedan razred u školi i barikada već radi“, ističe Mirković.

Godinama smo otuđivani, a sada nam se vraća osećaj zajedništva

Velike promene kreću od pojedinca, a ovaj sistem nas, kaže, 13 godina uči da „nemamo nikakvu moć u donošenju bilo kakvih promena u društvu“.

„To možemo da primetimo i u našem okruženju. ‘Nikada ništa neće biti bolje’,’Sve će uvek biti isto’, ‘Od mene ništa ne zavisi’, ‘Neko drugi se pita. Amerika, Rusija, Kina, Evropa…’. To prosto nije tačno. Od nas kreće velika promena i kada smo mi tu, to je za nas velika promena, jer osećamo da smo okruženi ljudima koji misle kao mi, dele iste vrednosti, osećamo da smo u toj grupi važni“, kaže Ana.

Ljudi kao društvena bića treba da imaju osećaj zajedništva i pripadanja društvenoj grupi. Učestvovanjem u protestima, podseća Ana, taj osećaj koji je veoma duboko u našoj prirodi se polako vraća.

„Ljudi kažu da ih ova vremena vraćaju u detinjstvo. Kada smo se svi družili, podržavali, kada nismo bili anonimni u nekom gradu, kada smo se poznavali, bodrili jedni druge. I prisustvo na svakoj od tih barikada, protesta, pobuna je zapravo baš to – gubljenje osećaja depersonalizovanosti i anonimnosti“, objašnjava.

„Udariti ženu bila bi kap koja bi prelila čašu“

Na naše pitanje, kako objašnjava što su se žene našle u prvim redovima na protestima, Ana ističe da smo se kao narod oslobodili straha.

„Žene su nosile i borbe u Drugom svetskom ratu. Imamo mnogo žena i devojaka koje su bile odvažne. One dosta vremena provode na društvenim mrežama prateći druge hrabre i odvažne ljude koji su se oslobodili straha. Ta promena dešava se i u digitalnom svetu. S druge strane, žene osećaju negde i tu vrstu nadmoći u odnosu na pripadnike sile, jer je nezamislivo da mogu da udare ženu ili budu grubi prema njoj“, kaže ona.

Samo jake žene su, ističe, nosile ovu revoluciju.

„Na primer, tužiteljka Bojana Savović, Ivanka Popović, Seka Sablić, Svetlana Bojković, Jelena Stupljanin. To su sve hrabre i odvažne žene i onda kada vidimo to, shvatimo da to tako može i to se širi i među građanstvom. Mislim da su žene zaista slobodne. Drugo, mislim da je stvarno nezamislivo da, koliko god vlast bila diktatorska i koliko god da su to neki nabaždareni ljudi iza tih uniformi i pancira, udariti ženu, to bi zaista bila kap koja bi prelila čašu“, navodi Ana.

U razgovoru za Forbes Srbija zaključuje da je u ovom trenutku mnogo više onih koji se ne boje i koji pokazuju jak stav.

„Ono na šta apelujem jeste da ne trošimo energiju osuđujući one koji nemaju hrabrosti u ovom trenutku i ne mogu da iskažu stav, već da se borimo i za njih. I ja želim društvo u kome će i oni moći slobodno da pokažu ono što misle“, zaključuje Ana.