Ante Lučić nakon veslačkog poduhvata od 700 km za Forbes: Reka Sava je bogatstvo koje nimalo ne čuvamo

Mediji u regionu ovog leta izvestili su o nesvakidašnjem poduhvatu na koji se odlučio Ante Lučić iz Zagreba. Preveslao je distancu od oko 700 kilometara rekom Savom od Zagreba do Beograda.

Ovaj poduhvat Ante je nazvao“Rutom mira“ jer mu je, kako je najavio kada je kretao, krajnji cilj bio da spajajući „dve metropole opterećene teškom istorijom pošalje poruku mira“.

To nije jedini smisao ovog nimalo jednostavnog puta. Takođe je želeo da reku Savu sagleda kao prirodno bogatstvo. Ono je, kako se uverio, zapostavljeno i devastirano u nekim delovima, naročito duž toka kroz Srbiju. Želeo je i da javnosti ispriča priču o tome kako žive ljudi duž reke Save.

Deset dana

Ništa manje važan nije mu bio ni fizički poduhvat kojim je takođe želeo da skrene pažnju na važnost kretanja, treninga i psihofizičkog zdravlja. Za Forbes Srbija priča o svemu što je video tih dana.

„Ovo je nezaboravno iskustvo i za 11 dana mnogo sam naučio, obogatio svoju perspektivu, spoznao važne stvari, upoznao samog sebe, ali i to kakav je zapravo život na reci“, kaže na početku razgovora.

Iskustva sa proputovanja Ante je dokumentovao i na društvenim mrežama, pre svega Fejsbuku. Rutu mira počeo 14. juna rano ujutru u Zagrebu, a u Beogradu je bio 24. juna.

Kako je opisao još tokom puta, ploveći je pevušio pesmu „Nearer my God to Thee“. „Iako je mnogi zbog filma povezuju s potonućem Titanika, meni je prikladna zbog duhovne komponente Rute mira na kojoj, hvala Bogu, nisam doživeo brodolom“, šaljivo je prepričao.

Sada sa ove distance svedoči da su od same prirode ipak „lepši i bolji“ bili samo ljudi koje je usput sretao. Interesantno je da osim monaha na prvom stajalištu u Sisku nikoga do samog kraja rute nije prethodno poznavao.

Gostoljubivost

U svakom mestu bio je kaže oduševljen time kako su ga dočekali i ugostili.

„I pojedinci i lokalne organizacije kojima sam se javljao u fazi paniranja rute svaki bi me put ponudili hranom, davali smeštaj i logističku podršku“, priča.

Osim toga, jedan od ciljeva Rute mira bio je da se poveže sa lokalnim udruženjima duž reke Save.

Iako u u nezahvalnim okolnostima i s nedostajućim sredstvima trude se da svoje zajednice čine boljima.

Život uz reku

Na pitanje kako žive ljudi duž reke Ante Lučić priča:

„Na prvi pogled sve izgleda funkcionalno i idilično, ali siguran sam da i ti ljudi, kao i svi drugi, imaju i više nego dovoljno svojih problema i izazova. Ipak, teško je ne primetiti kako tamo vreme kao da teče sporije i živi se s manje stresa“, dodaje.

Ubeđen je, kaže, da bi se mnogi ljudi iz velikih gradova odmah menjali sa ljudima iz ruralnih područja, kao i duž reka.

Percepcija većine ljudi (pogotovo Zagrepčana) ili je u potpunosti pogrešna ili ljudi nisu svesni o kakvom bogatstvu se radi, ističe.

Dodaje da svi pamte poplave i neretko u razgovoru imali su običaj da ih spomenu. Kako je tada, kada su se dešavale poplave u regionu, Ante Lučić studirao u Nemačkoj, s prijateljima je pokrenuo humanitarnu akciju. Prikupljali su novac i potrepštine za ugrožene u Hrvatskoj, BiH i Srbiji.

Nakon desetak godina posebno mu je bilo važno i zanimljivo da upravo poseti ta područja.

Oporavili se od poplava, ali ima dosta problema

Kaže da iako su se od poplava uglavnom oporavili, čekaju ih brojni drugi infrastrukturni izazovi u tom pogledu.

Interesantno mu je bilo da su mnogi za njega već znali. Iznenađen je bio kada su ga prilikom susreta pitali da li je on „čovek sa portala koji vesla do Beograda“.

„Nakon što bih odgovorio da jesam, iste sekunde ponudili bi hranu, pivo, vodu ili kafu“, priča.

U pauzama Ante je razgovarao i sa ribarima.

„Ista, dobra iskustva imao sam i u Srbiji, doduše u manjoj meri, jer svega jedna četvrtina rute prolazi kroz Srbiju. U svakom slučaju ni Srbi nisu ostali dužni oduševljenja i pozitivnog fidbeka“, kaže.

Dok je pripremao ekspediciju tražio je i kontaktirao ljude i organizacije duž Save kako bi ih zamolio da dobije dva kvadratna metra prostora, mesto gde može da legne, odmori se i da ima prostor za ličnu higijenu, kao i utičnicu za punjenje mobilnog telefona.

Dobio je, kako kaže, tretman i brigu na takvom nivou da mu bi mu mnogi pozavideli.

Ante kaže da su i njegovi prijatelji duž rute bili prisutni na različitim punktovima na obali kao ispomoć.

Pomogli su mu i brojni drugi ljudi koji su mu pozajmili nešto opreme.

A kakva je reka Sava?

Ono čime je čini se (osim ljudi) Ante Lučić posebno fasciniran bio je da su neki delovi Save toliko čisti da tamo ima i rečnih rakova. Oni su, inače jedan od najboljih indikatora čistoće vode.

„Odveslavši Rutu mira hteo sam promovisati lepote reke Save i motivisati ljude da je posete. Tim više jer sam 90% vremena na vodi bio sam-samcat, bez žive duše igde oko mene, pitajući se zašto više ljudi ne uživa u ovom čudu. Jer ako više ljudi shvati što je zapravo Sava, više će je vrednovati i čuvati“.

S druge strane, svojim „eko-video“ istupima pokušao je da upozori na rastuću devastaciju Save usled odlaganja otpada, lošeg ili nedovoljnog upravljanja otpadnim vodama, direktnog hemijskog zagađenja.

U drugim pak delovima, kaže, osetio je smrad otpadnih voda, nailazio je i na plutajuće smeće. Neretko i čitave olupine automobila delimično zatrpane muljem, što su veliki problemi za one koji žive u tim područjima.

Upozorava da devastacija reke Save mora da prestane i nada se da će njegove reči i poruke imati odjeka.

„Reku nimalo ne čuvamo i mogu reći da u upravljanju rekom Savom imamo više sreće nego pameti“, kategoričan je Ante.

Uprkos mestimičnim zagađenjima i ružnim prizorima, raduje ga, kaže, da su veliki delovi Save – pogotovo između Siska i Slavonskog Broda – čisti.

Najgori utisak kod Obrenovca

Lokalci čak spominju povremeno pojavljivanje pastrve koja takođe obitava isključivo u čistoj vodi.

Što se tiče životinjskih vrsta, uz čaplje, rode, srne i raznovrsnu ribu, redovno je viđao nutrije, dabrove.

„Ako me oči nisu prevarile, mislim da sam u jednom trenutku naišao i na vidru“, priseća se Ante.

Kaže da je „loš zadah Save“ osetio na izlasku iz Zagreba. To ga ne čudi budući da se tamo u reku ulivaju otpadne vode koje prethodno prođu kroz pročistač.

Ipak, iskreno kaže da je najgori utisak na njega ostavilo područje kod Obrenovca, neposredno pre Beograda – pogotovo u krugu termoelektrana.

„Rastužila su me saznanja o nepostupanju institucija vezano za poslovanje multinacionalnih kompanija na području Šapca koje, prema tvrdnjama lokalnih aktivista, u Savu ispuštaju ogromne količine otpadnih voda i toksičnih stvari, a za svoje poslovanje najčešće nemaju ni najosnovnije dozvole“, upozorava.

Važno i psihofizičko zdravlje

Ante kaže da je tokom ove, 700 rečnih kilometara duge rute, težio i jačanju svog unutrašnjeg mira.

Budući da je od početka pa do kraja veslao sam, pored svega ostalog Ruta mira bila je, kako kaže, i njegovo „lično hodočašće“.

Naposletku, veslanjem Rute mira nastojao je da stavi naglasak i na psihofizičko zdravlje, važnost sporta i kretanja.

Ovu distancu ipak ne bi mogao da odvesla da se mesecima, kako navodi, nije „vojnički pripremao“.

„Sam sebi isplanirao sam treninge. Sve je to deo moje generalne transformacije unazad godinu dana otkako sam prestao da pušim, smanjio prežderavanje i podigao nivo samodiscipline i fizičke spremnosti“, priča.

„Tema mira je veoma važna za naša društva“

Cilj mu je da ovakvu rutu učini tradicionalnom. Iako bi moglo da izgleda da je profesionalni veslač, Ante skromno kaže da nije profesionalac i da sebe više smatra rekreativnim avanturistom nego sportistom u užem smislu.

Ante ukazuje da je važno da damo prioritet i nametnemo temu mira odnosno da je mirno rešavanje sukoba jedini ispravan put.

Odlučio je, kaže, da zato poveže Zagreb i Beograd. Dva glavna grada koji su u političkom smislu obeleženi teškom istorijom.

„Kao supruga, oca i preduzetnika sve me više brinu aktelni ratovi i smeta mi normalizacija zveckanja oružjem, romantiziranje nasilja i agresivna politička komunikacija – od lokalnog do globalnog nivoa. Iako se čovek u takvim situacijama oseća bespomoćno, pitao sam se šta mogu učiniti kako bi na najbolji način adresirao navedene probleme i tako sam se odlučio na ovaj korak“, poručuje na kraju razgovora.

Ko je Ante Lučić?

Ante Lučić odrastao je u Siriji, potom završio studije u Nemačkoj. Najpre je diplomirao istoriju i međunarodne odnose u Bremenu, a nakon toga magistrirao pravo i poslovno upravljanje u Hamburgu. U međuvremenu stažirao je u SAD-u. Nakon dugogodišnjeg iskustva života, rada i studiranja u inostranstvu 2014. vratio se u Hrvatsku i osniva A-Link, kompaniju specijalizovanu za strateško upravljanje ljudskim resursima te karijerno i obrazovno savetovanje. Predavač je u nekoliko škola i fakulteta i sarađuje s obrazovnim institucijama kojima pomaže da vode i razvijaju centre za razvoj karijere. Sa kolegama iz Srbije angažovan je u razvoju „The Walnut Fund“ – agritech projekat investiranja u poljoprivredi. Angažovan je i na programu praktične nastave preduzetništva za osnovne i srednje škole u Hrvatskoj. Učenici rade u timovima koji funkcionišu kao male kompanije, razvijaju svoje proizvode ili usluge, uče da istražuju tržište, definišu i poslovni model, izrade prototip, osmisle marketing i na kraju predstave svoj projekat pred žirijem koji se sastoji od pravih preduzetnika i investitora. „Roditeljima znači što deca razvijaju kreativnost, inicijativu i sposobnost rešavanja problema – veštine koje će im biti potrebne u svakoj životnoj i profesionalnoj situaciji“, dodaje.