Dok rastu šanse za mir u Ukrajini: Čeka li nas egzodus Rusa iz Srbije ili više nismo tranzitna tačka – njihova svedočenja

Ovako je svoju priču započeo 40-godišnji Anton koji je o odlasku iz rodne Rusije počeo da razmišlja u februaru 2022. godine. Na samom početku, nije bio tako odlučan. Nije mogao da shvati gde odlazi i čime će se baviti. U svojoj domovini imao je kompaniju. Prilično uspešan i značajan biznis. I ne, nije bilo načina da ga premesti u inostranstvo. Osim toga, nije govorio nijedan strani jezik. Zbog toga je dugo oklevao.

„Ali kada je u Rusiji počela mobilizacija, u septembru 2022. godine, prodao sam sve što sam mogao u jednom danu i iskoristio novac da odem… u Indiju. Bio je to neočekivan izbor zemlje. Nikada nisam bio tamo, ali prijatelji koji su tamo živeli već šest meseci pozvali su me i obećali da će me dočekati i pomoći mi da se adaptiram. Pre dolaska u Srbiju u 2023. godini, živeo sam godinu dana u Indiji i to je bilo zanimljivo i prijatno iskustvo. Tamo su bile visoke planine prekrivene snegom, zelene džungle i topli Indijski okean“, priseća se.

Tokom te godine nastavio je da radi na daljinu i da upravlja svojom kompanijom. Ipak, nekoliko faktora podstaklo je Antona da se iz Indije preseli u Srbiju.

Prve prepreke

Prve prepreke života u Indiji došle su brzo. Shvatio je da je tamo nemoguće legalno živeti. Drugi faktor je široko rasprostranjena korupcija i nedostatak jasnih zakonskih prava.

„U Indiji će bela osoba uvek biti smatrana čovekom drugog reda, sa diskriminisanim pravima. Indijske vlasti su mi više puta govorile da imam samo jedno pravo: da platim“.

Treći razlog zbog koga je odlučio da napusti Indiju jeste taj što je njegova kompanija „pukla zbog rata“ i trebalo je da započne neki novi posao.

„Tada sam počeo sam da tražim zemlju u koju bih mogao trajno da se preselim. Svi ruski emigranti su na mreži razgovarali o najboljim varijantama za emigraciju i delili informacije o posebnostima različitih zemalja. Najpopularnije destinacije bile su Argentina, Gruzija, Turska i Srbija“.

Tako je razgovarao sa ljudima koji su već godinu dana živeli u Srbiji. Njihove priče su mu se dopale i tada je odlučio da se preseli.

„Ovo je bio svestan potez, ne ishitren, panično vođen, već dobro osmišljen“, ističe.

Preseljenje u Srbiju

Prvi utisci o Srbiji bili su pozitivni.

„Gradovi i sela su bili čisti i civilizovani, hrana je bila ukusna, a srpski mentalitet razumljiv i poznat. Odmah sam osetio bratski stav. Čak i bez znanja srpskog, registrovao sam se kao preduzetnik i dobio boravišnu dozvolu bez ikakvih problema. Ljubazan i human odnos u svim državnim agencijama me je zaista iznenadio i dirnuo u srce“, priseća se.

U Rusiji, ipak, nisu tako ljubazni i odgovorni.

„U psihologiji se to naziva ‘profesionalna deformacija’. Osoba koja radi u državnoj službi sa ljudima počinje da ih mrzi iz nekog razloga i postaje zlobni sociopata koji razmišlja samo o tome kako da demonstrira svoju moć i ponizi posetioce. U Srbiji nisam to primetio. I pri komunikaciji sa komšijama i novim poznanicima, svuda sam nailazio na gostoprimstvo i društvenost, što je veoma neobično za zatvorenog, ruskog čoveka“, kaže.

U Rusiji je, priča, narod veoma polarizovan, podeljen i nepovezan, naročito poslednjih godina.

„Princip ‘zavadi pa vladaj’ se u Rusiji manifestovao u punom sjaju. Kao rezultat toga, ljudi su se navikli da budu zatvoreni, da ostanu u svojim ‘informativnim mehurićima’ i da ne govore ništa nepotrebno nepoznatim ljudima. Otvaranje strancima je postalo opasno“, objašnjava.

Najteže je pričati o ratu

Najteža tema za Antona u komunikaciji sa Srbima je rusko-ukrajinski rat.

„Nažalost, sreo sam dosta Srba kojima je nedostajalo kritičko razmišljanje. Ovi ljudi su verovali političkoj propagandi koja se emituje na televiziji i odbijali su da slučaju informacije od izvora. Govorili su mi da sam izdajnik domovine i da treba da idem da se borim u Ukrajini. Objasniti im svoj stav, da invaziju na susednu, suverenu zemlju ne smatram odbranom domovine, bilo je teško“.

O toj temi teško je govoriti i u Rusiji.

„Neke osobe ne razumeju razliku između ‘odbrana’ i ‘napad’. Još teže je objasniti da su domovina i država dve različite stvari. Ne razumeju da neko može voleti domovinu, a mrzeti ljude koji su tamo došli na vlast. Svaka osoba takođe drugačije procenjuje razloge i ciljeve ovog rata“.

Uglavnom je, ipak, sretao, kako kaže, „pametne Srbe“, koji su razumeli da je svaki rat loš i koji su ga „podržali u odluci da ne učestvuje u ubijanju ljudi“.

Naravno, sretao je i one druge, „uskogrude i podle Srbe“ koji su mu govorili ružne stvari:„Izlazi iz moje Srbije“. Ili, „idi u rat i crkni u oklopu“. Doduše, ne tako često.

U svojoj domovini sretao je i podjednako „glupe Ruse“, kao i u Indiji.

„Verujem da glupost uvek ide ruku pod ruku sa besom. Ako je čovek glup, češće je zao nego dobronameran. Nažalost, čovečanstvo trenutno ide silaznom putanjom, a broj glupih i zlih ljudi raste. To je opšti trend. Ljudi postaju ogorčeni i ljuti. To je stanje sveta danas. Ali, čini mi se, Srbija se ovoj pošasti bolje odupire od mnogih zemalja“.

Srbiji nisu potrebni direktori

Kada je reč o poslu, u Srbiji nije imao mnogo sreće.

„Naravno, nikome nisam bio potreban kao direktor, pa sam morao da počnem da radim fizički posao. Živeo sam u Srbiji dve godine i radio sve što sam mogao: okušao sam se u električarskim poslovima, radio u građevinarstvu, naučio da održavam kanalizacione sisteme. Da, i to sam radio. Moram reći da Srbi mrze rad u septičkim jamama, tako da sam ovde normalno zarađivao“, priseća se.

Za dve godine, naučio je srpski jezik. Kaže, toliko se dobro prilagodio da je ponekad čak i razmišljao na srpskom. Vremenom je prestao da razmišlja o povratku u Rusiju. Nadao se da će dobiti srpsko državljanstvo i da će u Srbiji dočekati starost.

„Onda se 2024-2025. pojavio trend usporavanja izdavanja državljanstva ruskim emigrantima. Mnogi moji prijatelji koji su godinama živeli u Srbiji podneli su zahtev za srpsko državljanstvo, dobili potvrdu o prijemu od Srbije, zatim se odrekli svojih ruskih pasoša (što je zakonom propisano) i čekali da dobiju srpske pasoše. Onda se dogodilo nešto u političkim kuloarima i proces izdavanja pasoša je obustavljen. Jedan moj prijatelj je čekao više od godinu i po dana bez državljanstva ili pasoša. Nije mogao čak ni da putuje u susednu Crnu Goru da bi se kupao u moru“.

Ali, dođavola more! Nema pasoša, nema prava, nema državljanstva.

„Ne pripadaš nikome i nigde. A onda sam shvatio da smo, Rusi, ovde u Srbiji, podbacili. Nećemo postati Srbi, ali nećemo biti ni Rusi. Ostaćemo kao beskućnici, izbeglice bez prava i dokumenata. To sam već video u Indiji i više ne želim, hvala“.

Povratak u Rusiju

Tako je Anton nedavno odlučio da odustane od svega i vrati se u svoju domovinu.

„Dok u Rusiji ima toliko budala (koje misle da brane svoju domovinu u inostranstvu) i toliko nitkova (koji idu u rat za novac), prisilna mobilizacija je obustavljena. Gomila dobrovoljaca ide na front. To znači da je verovatnoća da ću biti primoran da idem i ubijam ljude – mala“.

A kakva je Rusija danas? „Nemirna“.

„Dronovi lete oko Moskve, ponekad padaju na zgrade i eksplodiraju. Strašno je. Ali još strašnije je što ne mogu ništa da kažem protiv ovog rata i vlade. Zakoni su svakog dana sve stroži. Svaki protest se kažnjava zatvorom. Internet je praktično mrtav u Rusiji. Ne možete posećivati inostrane veb stranice, ne možete gledati Jutjub, društvene mreže i WhatsApp su zabranjene“.

Ipak, u Rusiji ima pasoš i državljanstvo. Ta prava iskoristio je da ode u Kambodžu. I pita se šta dalje.

„Nemam gde da pobegnem. Nikome nismo potrebni. Da li se nadam da će se sve smiriti i postati kao pre i da ću moći mirno da živim u Rusiji i uživam u njoj? Sumnjam. To je malo verovatno“.

Razgovor koji smo obavili sa Antonom završio se lepim željama.

„Želim Vam mirno nebo i jednostavnu ljudsku sreću da se osećate kao kod kuće“.

Mali broj Rusa razmišlja o povratku

Prema podacima kojima raspolaže NVO Ruska dijaspora u Srbiji, a koja su dobili iz MUP-a, posle 2022. godine u Srbiju je ušlo gotovo pola miliona Rusa. Ministarstvo unutrašnjih poslova zabeležilo je 492.393 jedinstvena pasoša, pri 1.472.188 graničnih provera. Neki su, kažu, bili u tranzitu, ali većina je ostala.

Leonid Stecenko, predsednik ove nevladine organizacije i urednik ruskog portala Uglavnom.rs za Forbes Srbija kaže da je od tog broja oko 105.000 osoba dobilo zvanično odobrenje za boravak. Ostali su ili otišli ili su u nekom trenutku bili u zemlji bez legalnog statusa.

„Većinu čine stručnjaci, porodice s decom, preduzetnici, kao i oni koji principijelno ne dele naglo promenjeni unutrašnji i spoljnopolitički kurs svoje zemlje. Koliko je zaista ostalo, niko ne zna, ali u Novom Sadu, ako prošetate gradom, svaki peti do deseti prolaznik je rusofonski“, kaže Leonid.

Prema podacima istraživanja istraživačkog projekta pri Evropskom univerzitetskom institutu outrush.io i NEWHR, HR agencije specijalizovane za pronalaženje kandidata za produktne IT kompanije, predstavljenim na konferenciji Ruske dijaspore u Srbiji 2024. godine – 72.6% želi da ostane.

Oni koji se i odluče na preseljenje, razmatraju odlazak u Španiju, Portugaliju i Nemačku.

„Među onima koji su dobili privremeni boravak i koji sada dobijaju stalni boravak, verovatno će većina ostati u Srbiji. U svakom slučaju, one koji govore o odlasku možete izbrojati na prste jedne ruke. U mom okruženju je, kao i ranije, ostalo svega par osoba koje su sanjale o preseljenju – čas u Paragvaj, čas u Argentinu, čas negde drugo – ali do danas nikuda nisu otišli”, objašnjava Leonid.

Nacrti amandmana kao korak ka konstruktivnom dijalogu

U slučaju stabilizacije situacije u Ukrajini, Leonid kaže da je teško dati tačnu procenu koliko bi ljudi zaista moglo da napusti Srbiju.

„Udruženje Ruska dijaspora u Srbiji dostavilo je Vladi Republike Srbije nacrt amandmana kao korak ka konstruktivnom dijalogu sa predstavnicima vlasti koji mogu stvoriti uslove za bolju integraciju ruskih emigranata u srpsko društvo. Radi harmonizacije procesa sticanja državljanstva, predlaže se ukidanje obaveze odricanja od prethodnog državljanstva. Proces odricanja od ruskog državljanstva je dugotrajan, složen i često besmislen, s obzirom na to da ruski državljani mogu ponovo dobiti ruski pasoš nakon sticanja srpskog državljanstva.

Osim toga, to bi uskladilo srpsko zakonodavstvo o sticanju državljanstva, jer važeći zakon već predviđa mogućnost sticanja državljanstva bez odricanja od prethodnog za lica koja sklapaju brak sa srpskim državljanima ili za lica od vrednosti za Srbiju“.

Dobijanje državljanstva spor proces

Udruženje je predlagalo i predlaže proširenje ove mogućnosti na sve kategorije podnosilaca zahteva, kako bi se otklonila nelogičnost i zakonodavstvo učinilo konzistentnijim.

„Ukoliko bi takva odluka bila doneta, svi bi ostali u Srbiji. Ali za sada problema ima. Srećom, uz učešće Ombudsmana i drugih organizacija, uspeli smo da obezbedimo državljanstvo za više od 30 apatrida koji su se odrekli ruskog državljanstva, Međutim, sada su u neizvesnosti ruski državljani koji čekaju državljanstvo po osnovu braka. Sudeći po broju ruskih državljana koji bivaju primljeni u srpsko državljanstvo, čini se kao da je uspostavljena kvota od oko 200 osoba godišnje. Ako bi 100.000 osoba sa privremenim ili stalnim boravkom želelo da dobije državljanstvo, to bi, pri sadašnjem tempu, potrajalo 500 godina.

A nema nikakvih zvaničnih ograničenja. Uostalom, oko 10.000 državljana Bosne dobija srpsko državljanstvo svake godine. To znači da je pitanje ipak političko. Ali jasno je da niko neće čekati 500 godina“.

Imućni Rusi dobijaju državljanstvo „preko reda“

Takođe, van ove kvote, kako nam je Leonid objasnio, posebno stoje ruski državljani koji uopšte ne nameravaju da dolaze u Srbiju. To su imućni Rusi koji državljanstvo dobijaju za svega nekoliko dana po postupku „posebnog interesa“, koji je predviđen zakonom i nije kršenje propisa.

„Jedan od najpoznatijih iznenada-Srba postao je Jakub Zakriev – jedan od milijardera u Rusiji. Doduše, nakon što je slučaj dobio publicitеt, državljanstvo mu je oduzeto jednako brzo kao što mu je i dato, kao licu koje predstavlja pretnju nacionalnoj bezbednosti – što svakako ne uliva poverenje u buduću politiku zemlje prema emigrantima. Ispada, dakle, da što je ‘klasičniji’ put do državljanstva – kroz boravak, jezik, porodicu i integraciju – to su manji izgledi za dobijanje srpskog državljanstva i duže traje razmatranje. To stvara efekat obrnute motivacije“.

U sistemu gde integracija ne ubrzava put do državljanstva, podnosioci zahteva neizbežno razvijaju osećaj neizvesnosti. Formalni uslovi, kaže, postoje, ali ne garantuju ni ishod ni rokove. Na kraju, javlja se ključno pitanje: da li je državljanstvo rezultat integracije čoveka u društvo ili instrument koji se primenjuje po sasvim drugim kriterijumima?

„Jer kada ljudi koji žive u zemlji i grade ovde svoj život godinama čekaju odluku, a značajan deo državljanstava se dodeljuje van te logike, nastaje jaz između formalnih kriterijuma i stvarne prakse. Upravo taj jaz danas postaje centralno pitanje“.

U slučaju stvarne stabilizacije situacije u Rusiji, Leonid kaže da bi između 25 i 30 procenata onih koji se nalaze u Srbiji bez državljanstva, moglo da ode.

Raspoloženja su se značajno promenila

Raspoloženja su se u odnosu na 2022. godinu među ruskim državljanima značajno promenila, kada je reč o preseljenju.

„Ako je 2022. godine većina smatrala preseljenje privremenim rešenjem, četiri godine kasnije samo mali broj razmatra povratak. Svi čekaju kraj borbi jedino kako bi mogli slobodno da posećuju rodbinu u Rusiji. To se vidi kroz aktivan proces prodaje nekretnina u Rusiji, učenje srpskog jezika i planiranje školovanja dece. Obrazovanje u Srbiji je skupo i nepredvidivo, pa većina planira da deca nakon završetka škole studiraju na fakultetima u Austriji, Nemačkoj i Francuskoj“.

Mir za većinu onih koji su otišli ne znači automatski povratak.

U Srbiji se dobro postupa prema deci

„Srbija za mnoge više nije ‘tranzitna tačka’. To je pre svega povezano sa posebnim karakterom ljudi koji žive u Srbiji, naročito u multikulturalnoj i multinacionalnoj Vojvodini. Takvog dobrog odnosa prema Rusima nema nigde na svetu – čak ni u samoj Rusiji. Posebno se ističe odnos prema deci. Gledajući kako se ovde postupa prema deci, nemoguće je razmišljati o preseljenju u drugu zemlju. Ovo je jedinstveno mesto. Preseljenje u druge zemlje ili povratak u Rusiju uglavnom razmatraju parovi bez dece i ljudi koji su izgubili posao i nemaju dovoljnu profesionalnu tražnju. Pri tome znam mnogo ljudi koji su izgubili posao i ne odlaze u Rusiju, već traže i nalaze posao u svojoj struci i ostaju u Srbiji“, navodi Leonid.

Povratku u Rusiju stoje na putu mnogi faktori. Pre svega, promena kulturno-moralnih vrednosti.

„Kada se brišu knjige, cenzuriše film, veličaju kriminalci i briše sećanje na represije i GULAG – to podseća na mračna vremena sovjetskih represija. Svi pamte emigrante iz 1921. godine i znaju da su oni koji su se vratili svejedno završili loše. U očima onih koji su ostali, oni su izdajnici, nepouzdani i tako dalje. Tu su i čisto praktična pitanja. U Srbiji su dostupni svi servisi – može se slušati Spotify, gledati YouTube, raditi u Claude-u, ChatGPT-u, Cursor-u, AutoCAD-u, Photoshop-u, Canvi, Figmi i drugima. U Rusiji ovi servisi nisu dostupni. Postoje neki suvereni pandani, ali jasno je da se kvalitet znatno razlikuje“.

Zato većina planira da ostane, ali to u mnogome zavisi i od politike srpskih vlasti. Kaže, saradnja sa srpskim vlastima je, za sada, prijatna. Izlaze im u susret i uključuju se u rešavanju složenih pitanja na njihov zahtev. Kako će u budućnosti biti, ne mogu sa sigurnošću da kažu.

Čime se Rusi bave

Svi koji imaju privremeni ili stalni boravak, kaže, izgradili su čvrste veze sa Srbijom. Otvorili su kompanije, upisali decu u srpske škole, kupili nekretnine.

„Preduzetništvo ili d.o.o. postalo je standardni alat za legalizaciju boravka i rada, a veliki deo zaista radi na lokalnom tržištu. Na primer u oblasti kozmetologije – manikir, friziranje. Cene kod Rusa su znatno više, ali je teško dobiti termin, a dolaze čak i iz Nemačke. Isto važi i u medicini“.

Posebno treba istaći IT sektor.

„Upravo dolaskom ruskih IT stručnjaka Srbija je postala lider u tehnologiji. Prema podacima Privredne komore Srbije, obim industrije igara iznosi oko 222 miliona evra za 2025. godinu, a projekti razvijeni u zemlji preuzeti su više od 300 miliona puta širom sveta. Upravo od 2022. godine Srbija je napravila značajan iskorak u razvoju izvozno orijentisanog IT sektora i učvrstila svoju poziciju na međunarodnom tržištu”.

Kako su se menjali odnosi sa lokalnim stanovništvom tokom vremena

U prvim godinama rata, kada su Rusi počeli da dolaze u Srbiju, bila je primetna opreznost sa ruske strane.

„Srbi su, kao i uvek, reagovali sa maksimalnom dobronamernošću. Postoji mala grupa slabije obrazovanih Srba koji žive u selima na jugu zemlje i u Republici Srpskoj, koji su izrazili nezadovoljstvo – u celini takvih je malo“.

Odnose sa lokalnim stanovništvom ocenjuje kao stabilne.

„Oni koji su naučili srpski nalaze se u znatno boljem položaju od onih koji su ostali u ‘ruskom balonu’. Važno je napomenuti, međutim, da se slučajevi stigmatizacije u medijima ipak beleže – deo srpskih glasila navodi nacionalnost u naslovima kriminalnih vesti bez konteksta“.

Motivi za dolazak u Srbiju se nisu mnogo promenili

Prema podacima iz istraživanja Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, „Ne-maligni uticaj: Šta misli i radi ruska zajednica u Srbiji“, za preiod od 2022. do 2024. godine, može se pretpostaviti da se motivi za dolazak u Srbiju i nisu mnogo promenili.

Prema rezultatima navedenog istraživanja, kao osnovni razlog za napuštanje Rusije 57,4% navodi bezbednost, 47,7% političke razloge, tj. neslaganje sa režimom u Rusiji, a nešto manje 42% ekonomske razloge.

Kao glavne razloge zašto su baš izabrali Srbiju, 64% ispitanika navodi pogodnosti viznog rečima, 58% sličnost jezika i kulture, a 47% pozitivan odnos prema Rusima.

Srđan Cvijić iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku ističe da 56,5% ispitanika ostavlja mogućnost povratka u Rusiju, 13,5% odgovara da bi se vratilo, dok 30% nema nameru da se vrati.

„Od onih koji bi se vratili, najveći broj (56,9%) bi se u Rusiju vratili tek kada se završi rat, 38,5% samo kada se promeni režim bez obzira na ishod rata, dok bi se 31,3% vratio tek kada bi se zapadne sankcije protiv Ruske Federacije ukinule. Kada smo se tokom razgovora, u kvanitativnom delu istraživanja, malo udubili u ovu temu, potvrđeno nam je da bi mnogi povratak u Rusiju razmotrili samo u izuzetnim okolnostima, kao što su npr. hitan slučaj u porodici, nedostatak sredstava za život ili deportacija iz Srbije. Osim toga, pošto se većina oseća dobro integrisano u srpsko društvo, razmišljali bi o povratku samo ako u Rusiji dođe do drastičnih društveno-političkih promena“, navodi Srđan.

Ima i onih koji planiraju da nastave život negde drugde

Rezultati istraživanja pokazuju i da deo Rusa planira da nastavi život negde drugde, na primer na Zapadu.

Najveći broj, 40,2%, planira da u Srbiji ostane. Tek manji broj (12,2% i 4,6%) planiraju da život nastave u EU ili SAD, Kanadi i drugim razvijenim zemljama. Kada je reč o prilagođavanju životu u Srbiji, većina ruskih doseljenika smatra da su se dobro prilagodili (81,5%), dok samo 19,4% izražava zabrinutost kada je reč o integraciji u srpsko društvo. Takođe, 73,7% ispitanika je navelo da su počeli da uče srpski jezik, a 76,7% da imaju prijatelje ili poznanike koji su Srbi.

„Većina je tokom razgovora primetila da im je lako da upoznaju nove ruske migrante preko zajedničkih poznanika, na zabavnim događajima i na koncertima. Održavaju kontakte i sa Srbima, ali ređe – sa gazdama iznajmljenih stanova u kojima žive, komšijama, prijateljima, kolegama, klijentima, nastavnicima i vaspitačima dece, roditeljima prijatelja koji su Srbi i drugovima dece iz razreda. Kako je naveo jedan od naših sagovornika: ‘Kao većina iseljenika, uglavnom kontaktiramo sa Rusima. Dakle, uglavnom su to ljudi sa kojima radim, oni koje sam poznavao i pre preseljenja, ili ljudi koje smo upoznali na raznim manifestacijama’”, objašnjava Srđan.

Srđan navodi i da je među Rusima veoma izražen strah od političke represije ili mobilizacije u slučaju povratka i da je to jedan od glavnih razloga zašto veliki broj i ne planira da se vrati.

„Interesantan je podatak da se najveći broj njih od odlaska nije nijednom vratio u Rusiju – 64,4%“.

Za određeni broj Rusa, eventualni mir bi automatski značio i normalizaciju života. Ipak, za skoro 40% bi razlog za eventualni povratak bio tek smena sadašnjeg režima.

Teško je napraviti razliku između ekonomskih i političkih emigranata

Srđan kaže da je teško sa preciznošću odrediti ekonomske i političke emigrante. Svi su, kaže on, pomalo i jedno i drugo.

„Većina Rusa u Srbiji se protivi režimu Vladimira Putina i ratu u Ukrajini. Na pitanje da li odobravaju delovanje ruskog predsednika Vladimira Putina, 87% Rusa koji žive u Rusiji je navelo da ga odobrava, dok je u Srbiji to bio slučaj samo sa njih 15,9%. Prilikom našeg istraživanja upotrebili smo identičnu metodologiju kao Levada centar u Rusiji, i postavili identična pitanja pa smo bili u stanju da poredimo. Poređenje sa anketama Centra Levada o pitanjima koja se tiču rata otkriva slične kontraste između Rusa u Srbiji i onih u Rusiji, kao i kada je u pitanju poređenje njihovih političkih stavova uopšte“.

Priličan broj ispitanika (58,1%) je izrazio protivljenje dejstvu ruskih oružanih snaga. Nasuprot tome, istraživanje javnog mnjenja Centra Levada iz septembra 2024. godine pokazalo je da 77% Rusa koji žive u Rusiji podržava dejstva njihovih oružanih snaga u Ukrajini, dok to mišljenje deli samo 9,4% Rusa koji žive u Srbiji. Istovremeno, iako imaju ovakve političke stavove, tek vrlo mali broj se politički angažuje, kako kada je reč o dešavanjima u našoj zemlji, tako u Rusiji.

Različiti podaci

Prema podacima kojima raspolaže Beogradski centar za bezbednosnu politiku, u Srbiju se od februara 2022. trajno nastanilo između 80.000 i 110.000 Rusa.

„U javnosti se baratalo sa mnogo većim brojkama, međutim ovde se radilo o pogrešnom čitanju podataka dobijenih od policije jer su broj ulazaka ruskih državljana na našu teritoriju računali kao broj Rusa koji se u Srbiji nalazi. Prema podacima Uprave granične policije Srbije, ukupan broj dolazaka ruskih državljana od 24. februara 2022. do 15. jula 2024. iznosio je 768.244. Međutim, ovo je, da iskoristim žargon koji se koristi u policiji, ‘bruto brojka’, zbog činjenice da im prema zakonu iz 2009. nije potrebna viza da bi došli u Srbiju, i da svoj boravak mogu da produže neodređeno pod uslovom da na svakih 30 dana napuštaju tetiroriju Srbije i u nju se vraćaju, mnogi Rusi u toku godinu dana u Srbiju ulaze čak 12-13 puta“, objašnjava on.

Na ovaj način ako je jedna osoba, recimo, do sada na teritoriju Srbije ušla 15 puta, računaće se kao 15 ulazaka. Broj Rusa prisutnih na našoj teritoriji zapravo je mnogo manji.

„Mnogo veći broj našu zemlju koristi kao usputnu destinaciju, jedno od retkih mesta, koji zbog striktnih viznih režima i ukinutih letova, mogu da posete turistički, ali se Srbija takođe dosta koristi kao mesto sastanka između Rusa koji žive u svetu i Rusiji. Druge značajne tranzitne tačke u Evropi su Istanbul i Tbilisi“, zaključuje Srđan.

Iskustvo Rusa govori da su pravila dobijanja državljanstva netransparentna

Ilja Čičerin-Lukjanenko za Forbes Srbija kaže da je u Srbiju došao novembru 2022. godine. Srbiju je video kao utočište gde može sa svojom porodicom mirno da živi i radi. Voli da igra stoni tenis i svakog vikenda odlazi na buvljak u Pančevu. Tokom svog boravka u Srbiji, posetio je na desetine gradova i sela. Ipak, državljanstvo još nije dobio.

„Da bih vam rekao da li planiram da ostanem, potrebno mi je da razumem pravila igre sa srpskom državom kada je u pitanju dobijanje državljanstva. Trenutno su ta pravila potpuno netransparentna. Izgleda da su promenili zakonodavstvo i da se stalni boravak sada dobija posle tri godine umesto pet (ja sam stalni boravak dobio u martu ove godine). Ali, sada se, zbog promene prakse, bez promene zakona, nakon dobijanja stalnog boravka traži da se živi još tri godine, iako nekima prihvataju zahteve i bez te tri godine. Potpuno je nejasno kakve još prepreke mogu da smisle tokom te tri godine koje su sada, po novim pravilima, navodno potrebne“, kaže Ilja.

Početak života ovde bio je prilično jednostavan. Trebalo je iznajmiti stan i pronaći osnov za legalizaciju boravka. Najteži deo bio je (i dalje jeste) bankarski sistem. Kaže, „to je prava noćna mora kada sve mora da se rešava preko lokalne filijale i gotovo ništa ne može da se uradi onlajn“.

Ipak, olakšavajuća okolnost je ta što je ovde uspeo da nastavi svoj posao. Odnose sa Srbima ocenjuje pozitivno.

Ne vidi uslove za povratak u Rusiju

„Srbi vole decu i kućne ljubimce, dok se u Rusiji, iz naše perspektive, oni često smatraju teretom. Znam o čemu govorim, imam dvoje dece. Generalno, Srbi i Rusi pronalaze zajedničke tačke povezivanja. Mogu odmah da navedem nekoliko primera: postoji xecut – ruskojezična zajednica hakera i IT entuzijasta, koja se udružila sa srpskom Decentralom i sada organizuju zajedničke događaje. Takođe postoji zajednica Aktivni klub koja organizuje sportske aktivnosti poput šaha, stonog tenisa i drugih događaja u kojima učestvuju i Srbi i Rusi“.

O povratku u Rusiju, nije razmišljao i ne vidi nikakve uslove za to. Kaže, oni koji su želeli, već su otišli. I to, ne zato što ne žele da žive u Srbiji, već zbog nestabilne finansijske situacije.

Iako je u stalnoj komunikaciji sa Srbima, uspeo je da stekne samo dva do tri poznanstva. Kaže, teško je graditi nova prijateljstva od nule.

Bezbroj razloga za preseljenje

Dimitrij Romanov, emigrant čije smo ime promenili i time zaštitili identitet zbog straha od represije, živi i radi u Srbiji u IT sektoru. On za Forbes Srbija kaže da je bezbroj razloga zbog kojih se odlučio na preseljenje.

„Prvi je bio psihološki. Kada je objavljen rat, ljudi oko nas su iznenada postali veoma ogorčeni i agresivni. Počeli su da šire propagandu u svakoj prilici, gotovo doslovno je citirajući. Pozivali su na ubijanje Ukrajinaca, opravdavali zločine i nasilje. Suprotstaviti se tome bilo je opasno, jer su u Rusiji jake represije i traje progon neistomišljenika. Stvarani su svi uslovi da oni koji se ne slažu deluju kao manjina i da ćute, pretvarali su ih u disidente. Pored policije i službi bezbednosti, bilo je mnogo doušnika, zbog kojih su ljudi završavali u zatvoru čak i zbog privatnog izražavanja ‘pogrešnog’ mišljenja. Zbog natpisa ‘Ne ratu’, pa čak i samo zbog reči ‘Mir’.

Bilo je slučajeva kada su ljude hapsili samo zato što su stajali sa praznim belim papirom na ulici. Ili zbog okupljanja malih grupa ljudi u blizini državnih institucija, što je proglašavano za ‘neodobrene proteste’. Ljude su tukli zbog elemenata odeće plave i žute boje (koje se nalaze na zastavi Ukrajine).

Moglo bi se nabrajati još mnogo apsurdnih stvari, ali suština je u tome da su se ljudi koji se nisu slagali našli okruženi ljudima zatrovanim propagandom i bez zaštite policije, jer je i ona bila duboko pod njenim uticajem. Ljudi su jednostavno bili u opasnosti. U svakom trenutku mogli ste prekršiti neko od brojnih pravila i zabrana koje su se pojavljivale svake nedelje i bile maksimalno nejasno definisane“, kaže Dimitrij.

„Ne slažem se sa tim da polovina poreza ide na ubijanje ljudi“

Drugi razlozi bili su poslovni i principijelni. Kako bi bili sačuvani od mobilizacije, ističe Dimitrij, Rusi su morali da rade u posebno akreditovanim organizacijama koje sarađuju sa državom ili vojskom.

„Kada se ne slažete sa tim da polovina vaših poreza ide na ubijanje ljudi i uništavanje života, uključujući i živote samih Rusa, onda ne želite ni na koji način da učestvujete u tome. Veoma je prijatno plaćati poreze i znati da oni idu u dobre svrhe. U Rusiji je s tim oduvek bilo problema, jer svi porezi prvo odlaze u Moskvu, gde se dalje raspoređuju po njenom nahođenju, dok gradovi u regionima moraju da mole da im se deo novca vrati. Zbog toga su Moskva i ostatak Rusije potpuno različiti po stepenu razvoja. Živeći u regionima Rusije, vi zapravo gradite Moskvu“, navodi.

U Srbiji se ljudi smeju. Mnogo se smeju

Prvi susret sa Srbima, kako kaže, bio je „šokantan“.

„Bilo je sveprisutno osećanje da te ljudi vole jednostavno zato što postojiš. Ljudi ti se smeše na ulici, u prodavnici, rado će ti pomoći i popričati s tobom. To se veoma snažno osećalo u poređenju sa Rusijom. Tada smo shvatili da je sva rusofobija – u Rusiji“.

Primećuje da takav odnos nije proizvod političke propagande, već su Srbi „generalno takvi: iskreni, ne plaše se društva i nisu ogorčeni“.

Dimitrij kaže da nema želju da se vrati u Rusiju. Njegovi prijatelji koji su to morali da urade kažu da je situacija tamo „veoma mračna“.

„Kada izađeš iz aviona u Srbiji, imaš osećaj kao da je posle dugog, tamnog i tmurnog vremena odjednom postalo vedro i lako. Šetajući Srbijom, veoma često ponavljam da je ovde veoma lako biti srećan. Ljudi ovde cene sreću, a ne mučenje. Ovde se ljudi smeju, mnogo se smeju“, zaključuje.