Od osvojenih planina do pobeda na sportskim olimpijadama: Za mnoge aktivan život počinje tek odlaskom u penziju

Odlazak u penziju ne mora nužno da znači kraj svih aktivnosti.

I možda je najbolja asocijacija na taj period prelaska iz rada u mirniji period komedija “The Intern” (Mlađi referent) u kojoj glavnu ulogu ima Robert De Niro.

On igra 70-godišnjaka koji shvata da mu je dosadno u penziji i odluči da potraži posao. Nakon što mu se ukaže prilika za stažiranjem, odluči da je iskoristi i zapošljava se u redakciji portala koji se bavi modom.

Uprkos tome što su svi zaposleni tamo znatno mlađi od njega, postaje miljenik i asistent urednice koju igra En Hatavej.

Rad iz penzije, ali prvenstveno zbog niskih primanja, a ne kao u slučaju glavnog aktera ovog filma, već godinama je uobičajena pojava u Srbiji.

U penziju uz nove navike i hobije

Ipak, ima i onih koji su aktivni i koji su odlučili da tako obogate svoj život.

Učenje novih veština, sportske aktivnosti postaju sve popularnije među starijima.

Sportske, umetničke i kulturne sekcije u koje su mnogi od njih uključeni odličan je način da penzioneri ostanu aktivni, kreativni i društveno povezani, kažu nam predstavnici udruženja penzionera i psiholozi.

Kako kaže psihoterapeut Kristina Karanović, penzija ne bi trebalo da predstavlja povlačenje iz života, već novu životnu fazu. U kojoj čovek dobija više vremena za sebe.

Redovna fizička aktivnost pomaže očuvanju kondicije, jača organizam i doprinosi dobrom raspoloženju. Posebno su popularne grupne aktivnosti jer podstiču druženje i međusobnu podršku.

Kojim se aktivnostima bave ljudi kada odu u penziju

Aktivnost u penziji je ključna iz tri glavna razloga: mentalno, fizičko i emotivno zdravlje, dodaje sagovornica.

Ružica Belančević iz Gradske organizacije penzionera na prvi poziv Forbes Srbija nije imala vremena za razgovor.

Spremala se, kako je tada kratko rekla, za olimpijadu penzionera. Nakon ovog takmičenja izvestila nas je da se na nju prijavilo 17 opšinskih i 11 granskih udruženja. Učestvovalo je 300 penzionera koji su se takmičili u šahu, pikadu, košarci…

Kaže da se uvek odaziva više žena i da je većina takmičara starija od 70 godina.

I osamdesetogodišnjaci u sportu

„Ima i starijih, sa 86-87 godina, koji shodno svojim mogućnostima i ako su u dobroj formi učestvuju. Ovo je bila kvalifikaciona olimpijada u Beogradu, a u septembru nas čeka republička u Vrnjačkoj Banji sa oko 1.000 učesnika za koju se ozbiljnije spremamo“, priča.

Ovo, kaže, nisu jedine aktivnosti za penzionere. Organizovano idu na izlete, a reč je o jednodnevnim posetama Fruškoj gori, manastirima i slično. Takođe učestvuju na organizovanim zabavama.

Ružica kaže da je u starosti sve to važno jer oni koji su usamljeni odnosno žive sami mogu da steknu prijateljstva na takvim događajima.

Nekada i udruženja uzvraćaju posetu jedni drugima. Kaže da je zadovoljna kada vidi da sve to raduje najstarije.

Posete, druženja, izleti

Milorad Gajić iz Udruženja penzionera Aranđelovca, koje ove godine obeležava 80 godina rada, kaže da osim poseta drugim udruženjima i izleta, imaju i sportske aktivnosti.

„Veliki broj penzionera učestvuje. U sportskom centru u našem gradu iznajmili smo salu na sat vremena nedeljno gde dolazi profesor fizičke kulture i obučava ih da rade vežbe. Osim toga, i mi se spremamo za republičke sportske igre“, kaže.

Oni koji nisu sportski tipovi imaju horsku i likovnu sekciju. Kaže da ima onih koji nađu vremena i učestvuju u svim tim sekcijama.

Likovne sekcije omogućavaju onima koji su otišli u penziju i imaju vemena da izraze svoju kreativnost kroz crtanje, slikanje, vajanje ili izradu rukotvorina. Mnogi penzioneri kroz likovne radionice otkrivaju talente za koje ranije nisu znali ili imali vremena, dodaje.

Planinarenje kao novi izazov za penzionere

Uključivanje u sekcije i klubove omogućava penzionerima da kvalitetno provedu slobodno vreme, ostanu aktivni i svakodnevno obogaćuju svoj život novim iskustvima, navodi.

Neki su se opredelili za nešto složenije i izazovnije aktivnosti.

Milena Petrović odlučila je da se nekoliko godina od penzionisanja posveti planinarenju.

„Kada čovek posle 35 godina rada ode u penziju život se drastično menja. Slobodno vreme mora se nečim ispuniti. U početku sam se bavila svojim prvim unukom i čuvala ga. Kad je on porastao onda sam se posvetila sebi“, kaže.

Želela je da obiđe predele i mesta koja do tada nije, pa se učlanila u Planinarski savez u svom gradu. Kaže da se nije pokajala.

„Prvo zbog divnih druženja, a posle zbog lepote svih mesta koje sam obišla“, priča.

„Planinarenje vraća u život“

U početku nije imala kondicije, ali kako koja nova planina se pojavi kao destinacija za „osvajanje“, sve joj je lakše i lakše padala.

Planine, reke, vodopadi, šume, veličanstveno je iskustvo obići i svakom, i mladom i starom, bi, kako kaže, toplo preporučila planinarenje.

„Planinarenje vraća u život. Druženje i priroda su lek za svaku psihičku i fizičku bol. Tek na vrhu vidiš svrhu. To je planinarski moto, a iskustveno vidim sada da je tako“, priča Milena.

Neki poduhvati nisu joj tako lako pali. Noćni i božićni usponi na Trem, najviši vrh Suve planine, i Rtanj, bili su, priseća se, teški, ali joj je to bilo nemerljivo sa osećajem koji je imala kada se popela. Nagovorila je i svoju prijateljicu koja je nedavno otišla u penziju. Sada su u mnogobrojnim usponima zajedno.

Od smenskog rada do osvojenih vrhova

Kako kaže Dragica, odlaskom u penziju dobila je vreme koje do tada nije imala. Kao smenski radnik vrlo često bila je uskraćena upravo za slobodno vreme, porodična druženja, putovanja, ali i hobije.

„Planinarenje je nekako bilo predodređeno, samo po sebi. Dok sam radila, preko firme sam odlazila na rekreacije i većinom sam se opredeljivala za planinu. Volela sam da istražujem, da vidim nove predele. Posebna užitak oku i duši je kada se popneš na neki vrh“, priča.

Kaže da je njen planinarski staž, za razliku od Milene, kratak, ali da je uspela da obiđe mnoge vrhove.

Rudnik, Hajla, Ahmica, Tara, Divčibare… „Najzahtevniji je bio uspon na Hajlu i Ahmicu sa visinom iznad 2.000 metara. Peli smo se u dva dana. I to je bilo na samom početku planinarenja. Nije bilo lako“, ističe.

Zahvaljujući tome što je aktivna i u pokretu, dosta radi na selu, imala je kondicije za taj napor.

Prlike za poznanstva i druženja

Ovo nije njen jedini hobi. „Od aktivnosti je još zastupljena i bašta. Gajim domaće voće i povrće. Tu je i pletenje, a imam mnogo ideja kojim bih volela da se bavim i nadam se da ću ih realizovati“, priča Dragica.

Planinarenje joj je pomoglo da stvori i prilike za nova poznanstva, druženja i uživanje u prirodi. 

Svakome ko se penzioniše bi preporučila da izabere neki hobi, u zavisnosti od ličnog interesovanja, jer hobi upošljava i ne dozvoljava dosadu i višak negativnih misli.

„Kad smo dokoni umeju da se provuku negativne misli, što baš nije dobro za stare dane. Vrlo je bitno da čovek ima zdravu psihu i da je održava aktivnom za kasnije godine“, priča Dragica. Ona se sa svojim prijateljima iz planinarskog kluba Bukulja sprema za nove planinarske pohode.

Važnost aktivnosti odlaskom u penziju

Kristina Karanović , REBT i KBT psihoterapeut i master psihologije, kaže da istraživanja potvrđuju koliko je aktivnost važna za očuvanje vitalnosti u starijem dobu.

Poznat je eksperiment psihologa sa Harvarda Elen Langer, poznat kao „Counterclockwise study”.

U njemu su stariji muškarci nekoliko dana živeli u okruženju koje ih je podsećalo na period njihove mladosti. Od njih se očekivalo da se ponašaju aktivnije, kao da su mlađi. Nakon eksperimenta pokazali su poboljšanja u raspoloženju, držanju tela, fizičkoj pokretljivosti i nekim kognitivnim funkcijama.

To nam govori koliko način života, mentalna aktivacija i osećaj svrhe utiču na čoveka, dodaje.

Zato je važno da ljudi u penziji ostanu aktivni. Nije presudno čime se bave, već da imaju razlog da ustanu ujutru i osećaj da njihov život i dalje ima sadržaj i vrednost, dodaje.

Uključenost da se ne javi osećaj praznine

„Nekome će to biti bašta, nekome putovanje, sport, radionice, volontiranje, pisanje, šivenje, čitanje, čuvanje unuka, kurs jezika ili druženje sa prijateljima. Aktivnost ne mora biti velika niti naporna, ali mora postojati kontinuitet i snažan osećaj uključenosti u život“, kaže.

To je posebno važno jer kada osoba potpuno izgubi dnevnu strukturu i aktivnosti, često dolazi do osećaja praznine, besmisla, usamljenosti, a nekada i do razvoja depresivnih i anksioznih simptoma.

„Kada nemamo sadržaj i obaveze koje nas ispunjavaju, um često počinje da proizvodi više briga, crnih scenarija i osećanje bespomoćnosti“.

Koje aktivnosti najviše doprinose zadovoljstvu, sreći, fizičkom zdravlju i očuvanju kognitivnih funkcija?

Izuzetno je važno da svako pronađe ono što njemu lično prija, kaže Kristina. Ne postoji univerzalna aktivnost koja odgovara svima. Ono što je jednoj osobi veliko zadovoljstvo, drugoj može biti potpuno nezanimljivo.

Aktivnosti kada se ode u penziju koje podstiču mentalne funkcije

„Zato često kažem ljudima: setite se šta ste voleli nekada, pre nego što vas je život „odneo“ u obaveze. Nikada nije kasno da se čovek vrati sebi“, priča sagovornica.

Kako kaže, ima mnogo inspirativnih primera ljudi koji su u poznim godinama završavali fakultete, učili strane jezike, počinjali da slikaju ili sviraju instrumente…

Za očuvanje kognitivnih funkcija veoma su korisne aktivnosti koje podstiču mentalni rad, kao na primer čitanje, učenje stranih jezika, rešavanje ukrštenica i sudokua, memorisanje pesama, igranje šaha, društvene igre, pisanje, razgovor i socijalne interakcije.

Kada je fizičko zdravlje u pitanju, najvažnije je kretanje.

Fizička aktivnost i zdravlje

Aktivnosti treba prilagoditi godinama i zdravstvenom stanju, ali je važno da postoji svakodnevno kretanje – šetnja, lagane vežbe, rad u dvorištu, istezanje, ples, rekreacija ili neki drugi oblik lagane i prijatne fizičke aktivnosti.

Istraživanja pokazuju da fizička aktivnost kod starijih osoba doprinosi boljem raspoloženju, kvalitetnijem snu, očuvanju pamćenja i smanjenju rizika od kognitivnog propadanja.

Čak i lagana svakodnevna šetnja može imati veliki pozitivan uticaj na psihičko i fizičko zdravlje.

Starije osobe često podstiče da, ukoliko vole životinje i imaju mogućnosti za to, razmisle o tome da nabave psa.

„Pas čoveku ne donosi samo društvo i emotivnu povezanost, već i jednu zdravu dnevnu rutinu. Čak i kada nemaju naročitu volju ili motivaciju da izađu iz kuće, zbog psa će otići u šetnju, biti više u pokretu i više vremena provoditi na svežem vazduhu i među ljudima“, kaže Kristina Karanović.

To je korisno za fizičko i mentalno zdravlje. Istovremeno pruža osećaj bliskosti, odgovornosti i prisutnosti živog bića koje svakodnevno unosi radost u život, dodaje.

Često podstiče ljude da putuju, druže se, pecaju, idu na radionice, volontiraju ili pronađu neku novu aktivnost koja ih raduje.

Balans, u skladu sa mogućnostima

Na pitanje koliko činjenica da mnogi nastave da rade posle penzije zbog malih primanja podstiče sve to, kaže da je posebno važno da čovek, bez obzira na godine, oseća da i dalje ima svoje mesto, svoju vrednost i nešto čemu se svakodnevno raduje.

Mislim da je to potpuno u redu, ukoliko je u skladu sa mogućnostima i zdravljem osobe, dodaje.

Mnogi ljudi ne rade samo zbog finansija, već zato što ih posao održava mentalno aktivnim. Daje im rutinu, kontakt sa ljudima i snažan osećaj korisnosti, dodaje.

„Naravno, važno je pronaći balans i ne postoje univerzalna pravila. Neko i u poznim godinama može i želi da radi puno radno vreme, dok je za nekoga veliki uspeh da tog dana ustane iz kreveta i prošeta. Zato je važno da svaka osoba pravilno proceni svoje kapacitete i ne ide preko svojih mogućnosti“, kaže sagovornica Forbes Srbija.