Zašto je ljudima dovoljno samo sedam sati sna, manje nego svim drugim primatima

Sedam sati zvuči kao razumna, čak i velikodušna količina noćnog sna. Brojka koju bi lekar verovatno odobrio, a umoran roditelj možda poželeo.

Ali među primatima, ljudi imaju najoskudniju „dozu“ sna na svetu. A ne neku udobnu sredinu kako se na prvi pogled čini.

Model zasnovan na veličini tela, veličini mozga i ishrani – istim faktorima koji prilično pouzdano predviđaju koliko je sna potrebno određenoj vrsti primata – pokazuje da bi vrsta građena poput nas trebalo da spava oko 9,5 sati dnevno.

Stvarni prosek kod ljudi je bliži sedam sati. Ta razlika između predviđanja i stvarnosti ima i svoj naziv u naučnoj literaturi. To je paradoks ljudskog sna. U direktnoj suprotnosti sa očekivanjem da bi veći i metabolički zahtevniji mozak trebalo da zahteva više sna kako bi se održavao.

Paradoks ljudskog sna – da li je dovoljno sedam sati

Od približno 30 vrsta primata koje su dovoljno detaljno proučavane za poređenje, ljudi se nalaze na poslednjem mestu po ukupnom vremenu spavanja.

Pavijani, lemuri i različite vrste majmuna – životinje koje imaju znatno manje mozgove od našeg i koje često spavaju u mnogo nesigurnijim i izloženijim uslovima – sve spavaju duže nego mi. Ponekad i znatno duže.

Ako bi veći mozak jednostavno zahtevao više sna za izgradnju i održavanje, kao što pretpostavlja standardna teorija, ljudi bi trebalo da spavaju najviše od svih primata na toj listi, a ne najmanje.

Upravo to čini ovu pojavu pravom zagonetkom, a ne jednostavnom potvrdom onoga što bismo očekivali na prvi pogled.

Očigledno postoji nešto drugo osim same veličine mozga što određuje koliko ljudi spavaju. Upravo je zato ovo pitanje dobilo svoje ime i postalo predmet posebnog pravca istraživanja.

Zašto ljudi spavaju manje, a ne više

Vodeće objašnjenje na koje se istraživači najčešće pozivaju zapravo nema mnogo veze sa veličinom mozga. Umesto toga, ono se odnosi na bezbednost i zaštitu. Detaljnije je predstavljeno u studiji iz 2018. objavljenoj u časopisu American Journal of Physical Anthropology.

Većina primata spava na mestima koja su zaista rizična. Na drveću, duž grana, izloženi tokom cele noći svemu što ih može loviti u mraku.

Taj rizik utiče na to koliko ukupnog sna neka vrsta može bezbedno da priušti i pomalo paradoksalno, često ograničava mogućnost dužeg spavanja umesto da je povećava.

Mnogi primati koji spavaju na opasnim mestima odmaraju se često, ali isprekidano, upravo zato što im je ostanak delimično budnim tokom noći važniji za preživljavanje nego jedan dug, dubok i potpuno okrepljujući period sna.

Kako mirno da spavamo

Ljudi su krenuli potpuno drugačijim putem u rešavanju istog problema. Spavajući prvo u grupama, a kasnije u zaklonjenim prostorima i uz vatru, naši preci su dostigli nivo bezbednosti koji većina drugih primata nikada nije imala priliku da iskusi.

Ta sigurnost je omogućila da san postane koncentrisan. Takođe, dubok i efikasan na način koji nije bio moguć dok se spavalo izloženo na granama.

Vremenom se san pretvorio u čvrst, neprekinut period odmora kakav danas poznajemo. To je umesto kao niz kratkih, rasutih, opreznih i budnih dremki raspoređenih tokom noći, način odmora na koji se većina drugih primata i dalje oslanja.

Teorija ide dalje od same tvrdnje da nam je bezbednost omogućila da mirno spavamo. Ona tvrdi da je upravo ta ista sigurnost omogućila ljudskom snu da postane toliko efikasan da smo mogli da se zadovoljimo manjom ukupnom količinom sna, a da i dalje dobijemo sav oporavak koji nam je potreban za normalno funkcionisanje.

Šta su pokazale studije

Studija iz 2008. godine, objavljena u časopisu Evolution, koja je analizirala više od 100 vrsta sisara u različitim ekološkim uslovima, pokazala je da se isti široki obrazac ponavlja. Struktura sna povezana je sa rizikom i metaboličkim zahtevima podjednako snažno kao i sa veličinom mozga. U nekim slučajevima čak i snažnije.

Deo te efikasnosti vidi se u jednoj posebnoj fazi sna. Ljudi provode primetno veći deo ukupnog vremena spavanja u REM fazi (fazi brzih pokreta očiju). Ona je najviše povezana sa sanjanjem i obradom emocionalnog pamćenja, nego bilo koji drugi proučavani primat.

Dakle, iako ukupno spavamo manje od svojih srodnika, nesrazmerno veliki deo sna koji ipak dobijamo posvećen je upravo ovoj fazi ciklusa koja zahteva intenzivnu obradu informacija.

Taj detalj se dobro uklapa u širu ideju da se ljudski san nije razvio tako da bude dug i lagodan, već kratak i koncentrisan. Odnosno da u manjem broju sati pruži veću korist, umesto da jednostavno radi manje iste stvari.

Zašto je obrazac ljudskog sna jedinstven

Ovo i dalje ostaje oblast nauke koja nije u potpunosti razjašnjena, a jedna važna komplikacija zaslužuje ozbiljno razmatranje. Kako je evoluciona ekološkinja Izabela Kapelini rekla u intervjuu za Smitsonijan Magazin 2022. godine, većina onoga što danas znamo o snu primata potiče od životinja koje žive u zoološkim vrtovima ili istraživačkim ustanovama.

U takvim okruženjima stvarna opasnost od predatora potpuno je uklonjena. Ipak, obrasci spavanja ne moraju se nužno promeniti kako bi odražavali tu novu i neuobičajenu bezbednost.

Ta nepodudarnost otežava da se sa sigurnošću utvrdi koliko izmereno vreme spavanja neke vrste odražava duboku evolutivnu istoriju, oblikovanu tokom miliona godina, a koliko je posledica veštačkih uslova zatočeništva.

Upravo to predstavlja stvarno ograničenje koje se nalazi u osnovi velikog dela ovog istraživanja.

Veličina tela i metabolizam dodatno komplikuju ovu sliku, i to na načine koji se takođe ne mogu jednostavno razrešiti.

Koliko životinje imaju potrebe za snom

Veće životinje uglavnom imaju potrebu za proporcionalno manjom količinom sna nego manje životinje. Taj odnos je detaljno prikazan u studiji iz 2007. objavljenoj u časopisu Proceedings of the National Academy of Sciences. Tu je kao jedan primer tog obrasca, pokazano da miš spava otprilike četiri puta duže tokom dana nego slon.

Ni ljudi se ne uklapaju savršeno u taj obrazac zasnovan na veličini tela. Mi spadamo među kratke spavače. Bez obzira što bi naša telesna građa predviđala nešto bliže sredini u poređenju sa drugim vrstama.

Upravo zato se složenost mozga često predlaže kao dodatni faktor koji se nadovezuje na bezbednost i metabolizam. Međutim, koliko ona zaista doprinosi toj pojavi i dalje ostaje otvoreno naučno pitanje, a ne nešto što je definitivno potvrđeno u literaturi.

Na kraju, paradoks nije u tome da ljudi spavaju previše. Niti čak u tome da spavamo nerazumno malo prema svakodnevnim standardima. Suština je u tome što spavamo značajno manje nego što bi mozak naše veličine i složenosti, prema očekivanjima zasnovanim na podacima, trebalo da zahteva.

Sedam sati sna, zašto je važno

Izgleda da nam to uspeva zato što je ljudski san neobično bezbedan i neobično efikasan. Skoncentrisan je u jedan blok, izuzetno dubok, sa neuobičajeno velikim udelom REM faze i bez prekida. Na način koji većina drugih primata koji dele planetu sa nama nikada ne doživi tokom čitavog svog života.

Posmatrano na ovaj način, sedam sati sna nije razdoblje preteranog ili raskošnog odmora, kako bi moglo izgledati kada ga uporedimo sa popodnevnim dremanjem kućne mačke ili opreznim, polubudnim snom pavijana.

Zapravo, bliže je suprotnoj krajnosti. Mozak koji je toliko metabolički zahtevan pronašao je način da zahteva manje sna, zato što je po prvi put u istoriji primata mogao sebi da priušti da spava kvalitetno, a ne samo dugo.

Drugim rečima, ljudska posebnost nije u tome što smo pronašli način da provedemo više vremena spavajući, već u tome što smo evolucijom uspeli da iz kraćeg perioda sna izvučemo veću korist.

Skot Travers, saradnik Forbes