Zašto plačemo za Duletom: Psiholozi objašnjavaju zbog čega nas boli smrt poznate ličnosti

Jedna vest o smrti javne ličnosti bila je dovoljna da se internet pretvori u zajednički prostor žaljenja i tuge. Crno-bele fotografije, oproštajne poruke i lične ispovesti obeležili su odlazak legendarnog košarkaškog trenera Duška Vujoševića.

Ta vest izazvala je snažne emocije daleko izvan sportskih krugova. I dok se jedni nisu obazirali, drugi su reagovali kao da su izgubili nekog bliskog. Iako ga nikada lično nisu poznavali. Na prvi pogled, takva vrsta tuge može delovati neobično. Kako to da žalimo za osobom koju nismo poznavali?

Psiholog Zoran Lazić objašnjava da se taj fenomen u psihologiji naziva „parasocijalni odnos“.

„To je psihološki doživljaj bliskosti sa osobom sa kojom nemamo nikakvu interakciju. Iako je ovakav odnos jednosmeran i asimetričan, tu se razvijaju stvarni osećaji bliskosti, naklonosti, poverenja i poznanstva. Kada takva osoba premine, mi osećamo iskrenu tugu za odnosom koji smo izgradili u svojoj glavi i iskustvu. Prosto rečeno, mozak ne pravi oštru razliku između tog odnosa i stvarnog poznanstva“, ističe Lazić.

On dodaje i da u našem unutrašnjem svetu postoji mnogo više osoba koje doživljavamo kao bliske nego što to zaista postoji u realnom svetu. I to je normalno. Naš psihički život bi, objašnjava on, bio siromašniji kada ne bismo imali uzore ili znali za upečatljive karaktere iz istorije, literature ili javnog života.

Vremenom nastaje osećaj „poznajem ovog čoveka“

A kako uopšte nastaje osećaj bliskosti sa javnim ličnostima?

Prvi uslov je, kako ističe Lazić, vreme.

„Neke javne ličnosti viđamo redovno i često tokom niza godina. Što ih češće i duže gledamo, veći je osećaj bliskosti“, navodi.

Drugi je – mehanizam emocionalne otvorenosti.

„One pokazuju autentične emocije. Ukoliko se te emocije podudaraju sa našima, mi se identifikujemo sa njima. Vidimo u njima neke od vrednosti, stremljenja koje i sami zastupamo ili bismo makar želeli da ih posedujemo. Vremenom nastaje osećaj:’Poznajem ovog čoveka’“, kaže Lazić.

Veliku ulogu ima i evociranje slojeva sopstvenog identiteta povezivanjem sa poznatom ličnošću.

„Javne ličnosti su čuvari uspomena za određene periode našeg života. One mogu biti simboli epohe ili značajnih događaja kroz koje je društvo prošlo. To mogu biti detinjstvo kada nas je otac vodio na utakmice, period studija i uklapanja u nove grupe, zajedničko preživljavanje ‘dramatičnih’ događaja, putovanja širom sveta u kojima smo učestvovali makar putem televizije. Kada ta osoba umre ne gubimo samo nju, nego i deo sopstvene biografije. Tuga je žal i za mlađim sobom, ali i za ‘jasnijim vemenima’ kada su zajedništvo, drugarstvo i borba imali smisao“, navodi Lazić.

Vujošević kao simbol uspeha kroz težak rad

Neke osobe imaju simboličnu vrednost i predstavljaju „nešto veće od sebe“.

„Vujošević je bio snažan simbol predanosti, discipline, uspeha kroz težak rad, pa i borbe Davida protiv Golijata: tipično je predvodio siromašniji klub i mlađe igrače protiv bogatijih i politički moćnijih evropskih klubova. On simboliše jednu epohu u kojoj je sa manje novca, a više srčanosti bilo moguće postići svetski uspeh“, objašnjava Lazić.

Lazić dodaje i da je Duško Vujošević umeo bez dlake na jeziku da kritikuje i osuđuje rđave društvene pojave koje nas okružuju i ljudi su prepoznavali njegov integritet.

„Većina sportskih radnika iz komfora izbegava da se upliće u političko-društvena zbivanja, to nije važilo za Duška. On je imao stav, često na svoju štetu i stoga je i posle odlaska u sportsku penziju bio slušan“, priča Lazić.

Imamo žudnju za priznanjem „velikog sveta“

Sport je, kako ističe, jedno od malobrojnih polja gde kao narod dobijamo potvrdu svojih vrednosti.

„Deo našeg identiteta je da smo mali narod, sa mnogo nedaća, ali sa velikim potencijalom i vrlinama koje ‘veliki svet’ tek treba da uoči. Mi taj potencijal pokazujemo tek tu i tamo, ali zato nam je još važniji. Mi slavimo pojedinačne uspehe kao dokaz talenta, kvaliteta i snage nacije. Kolektivna krhkost i istorijska nesigurnost rađaju žudnju za ubedljivim priznanjem od strane ‘velikog sveta’“, kaže Lazić.

S druge strane, priča on, Amerikancima je identitet zasnovan na ličnom uspehu i ekonomskom pragmatizmu. Sportski neuspeh im nije nacionalna rana. Skandinavci se oslanjaju na stabilne institucije i društvenu sigurnost, sport je kod njih razonoda.

„Nama je sport mnogo više od zabave, a pogotovo više od hladnog biznisa. Mi imamo veliki cilj – da pobedimo većeg od sebe. Pobeda nad jačim od sebe izaziva više radosti i ponosa nego pobeda nad jednakim ili slabijim“, objašnjava Lazić.

Moderan svet teži da rastvara identitet i zajedništvo, a svako u dubini čezne za veličanstvenim osećajem zajedničkog identiteta u herojskim poduhvatima.

„Duško pogađa svaku žicu ovog narativa, pogotovo kod navijača Partizana, ali ne samo kod njih. Partizanova zajednica navijača i sportista nije najveća u Srbiji, a pogotovo u Evropi, pa je stoga etos ‘autsajdera’ koji kroz borbu i patnju dohvata pobede široko prihvaćen. Vujošević je bio poznat kao uporni radnik i vaspitač mladih generacija, obrazovan čovek kosmopolitskih pogleda na svet za koji se bojimo da ga je danas sve manje. Pri svemu tome nikada nije eksploatisao negativne nacionalne stereotipe i pravdao se nepovoljnom situacijom“, kaže.

Ljudska duša ne razlikuje gubitak u fizičkom i unutrašnjem svetu

Društvene mreže učestalo podsećaju na gubitak i pojačavaju emocije. One daju i kolektivni okvir za poštovanje i tugovanje nad gubitkom jer nas u kratkom roku približavaju stotinama drugih, nepoznatih osoba koje su takođe gajile poštovanje prema preminuloj osobi ili vrednostima koje je ta osoba zastupala. Svako čezne za osećajem zajedništva koji nastaje iz ispravnih, moralnih razloga.

„Ljudska duša ne razlikuje potpuno gubitak u fizičkom svetu od gubitka u našem unutrašnjem svetu. Trebalo bi da je svakome poznat taj osećaj. Čovek živi u svetu ideja, vrednosti i sećanja jednako kao što živi u fizičkom svetu. Psihička realnost je dakle legitimna realnost“, kaže Lazić.

On dodaje i da u slučaju Duška Vujoševića žalimo u nadi da je moguće sopstvenim trudom i nasuprot spoljašnjih teškoća izvući najbolje iz sebe.

Gubimo deo sopstvenog iskustva koje smo vezali za osobu

Profesor na Filozofskom fakultetu Zoran Pavlović ističe da poznate ličnosti često postaju deo naše svakodnevice kroz medije, umetnost ili sport, i na taj način ulaze u naše emocionalne identitetske strukture.

Smrt poznatih ličnosti, kaže, može da aktivira osećaj gubitka koji je sličan gubitku nekoga iz šireg socijalnog kruga, jer zapravo gubimo deo sopstvenog iskustva i značenja koje smo vezali za tu osobu. Osim toga, takvi ljudi često postaju deo onoga što mi sami o sebi mislimo.

„Kada bi neko od nas tražio da odgovorimo na jedno pitanje: Ko sam ja? Svako od nas bi rekao da je, recimo, Srbin ili Mađar, pravoslavac ili katolik, novinar ili psiholog, „Delija“ ili „Grobar“… Drugim rečima, to ko smo mi, velikim delom određeno je grupama kojima osećamo da pripadamo, a koje za nas imaju važan značaj. Srećni smo kada ‘naš tim’ pobedi, a nesrećni kada izgubi. Kada premine javna ličnost koja simbolizuje neku od tih grupa, gubitak se doživljava kao delimično narušavajne sopstvenog identiteta. Tuga je, dakle, individualna i kolektivna reakcija na (simbolički) gubitak“, objašnjava Pavlović.

Šta su parasocijalni odnosi

Pavlović se takođe osvrće na termin parasocijalnih odnosa. Za Forbes Srbija objašnjava da su to „kvazi socijalni odnosi“ jer nema interakcije, odnosno dvosmerne veze između dvoje ljudi. To su jednosmerne emocionalne veze koje pojedinci formiraju sa medijskim figurama.

„Kroz ponavljano izlaganje – gledanje intervjua, utakmica, filmova ili čitanje tekstova – javna ličnost počinje da deluje pozitivno, predvidivo i ‘blisko’. Počinjemo na sve to da reagujemo kao da je u pitanju stvarni socijalni kontakt, razvija se svojevrsna iluzija ličnog poznanstva. Dodatno, identifikacija koju sam ranije spomenuo, igra ključnu ulogu. Ljudi u tim ličnostima prepoznaju vrednost, aspiracije ili delove sopstvenog identiteta, nekoga ko i njih same predstavlja ili govori i u njihovo ime, što dodatno produbljuje osećaj povezanosti“, navodi Pavlović.

Uloga autobiografskog pamćenja je presudna

Uloga autobiografskog pamćenja je, ističe on, presudna.

„Poznate ličnosti često postaju ‘sidra’ za određene periode života – muzika koju smo slušali, utakmice koje smo pratili, filmovi koje smo gledali. Pamtimo prve poljupce uz albume omiljenih bendova, promašene penale ili „trojke“ pogođene u poslednjoj sekundi utakmice i to povezujemo sa nekim poznatim ličnostima. Kada takva osoba premine, ne gubimo samo nju kao simbol, već dolazi do aktivacije čitavog sklopa uspomena. Tuga se tada često prepliće sa nostalgijom i implicitnim žaljenjem za prošlim verzijama sebe. U tom smislu, deo tuge jeste usmeren ka sopstvenoj prolaznosti, mladosti i vremenu koje se ne može vratiti, ali to ne umanjuje njenu autentičnost. Naprotiv, čini je složenijom i dubljom“, ističe Pavlović.

Emocije se, po principu „zaraze“ šire kroz društvene mreže, pojačavajući subjektivni osećaj tuge. Istovremeno, javno iskazivanje žalosti pruža osećaj pripadnosti i validacije.

„Pojedinac vidi da nije sam u svom doživljaju što dodatno legitimiše i produbljuje emociju. Korisnici ne samo da dele emocije već i aktivno učestvuju u reafirmaciji grupne pripadnosti, kroz poruke tipa ‘izgubili smo jednog od naših’. Na taj način se individualna tuga pretvara u kolektivni ritual“, objašnjava.

Neočekivana ili tragična smrt pojačava emotivni odgovor

Intenzitet reakcije, objašnjava on, zavisi od više faktora: simboličkog značaja ličnosti, širine njenog uticaja, narativa koji je prati, kao i konteksta u kojem se smrt dogodila.

„Ličnosti koje su percipirane kao „veće od života“, koje su obeležile čitave generacije ili predstavljale određene vrednosti, izazivaju snažnije reakcije. Takođe, neočekivana ili tragična smrt pojačava emotivni odgovor. Mediji dodatno oblikuju percepciju važnosti kroz obim i ton izveštavanja, čime utiču na to da li će neki događaj postati kolektivni simbol gubitka ili ostati na marginama pažnje“, objašnjava.

Često se, kaže on, nečija smrt medijski instrumentalizuje, što svakako utiče i na značaj koji će ona u javnosti imati.

„Javne ličnosti koje su, iz ovog ili onog razloga, u nemilosti vladajućeg režima dobiće sasvim drugačiji ‘tretman’, nego onoga ko je opažen kao ‘jedan od njih’. U psihološkom smislu, ključna razlika verovatno leži u stepenu u kojem je određena ličnost integrisana u kolektivni identitet. One koje postaju simboli – nacionalni, kulturni ili generacijski – imaju veću ‘identitetsku težinu’. Njihova smrt ne predstavlja samo gubitak pojedinca, već i simbolički udar na grupu kao celinu. Nasuprot tome, ličnosti koje nisu percipirane kao reprezentativne za neku širu zajednicu ostaju na nivou individualne ili ograničene grupne relevantnosti, pa su i reakcije slabije. Ne smemo, naravno, zaboraviti da uvek postoje, makar u malobrojnom krugu posvećenika, porodice ili prijatelja“, navodi Pavlović.

Nacionalni i grupni identitet imaju snažnu ulogu

Nacionalni i grupni identitet imaju snažnu ulogu u oblikovanju emocionalnih reakcija. Kada javna ličnost simbolizuje određenu zajednicu, bilo da je reč o naciji, sportskom klubu ili kulturnom krugu, njena smrt se doživljava kao gubitak za celu grupu. U slučaju sportskih figura, dodatno je prisutna dimenzija kolektivnih iskustava: pobede, porazi i emocije koje su ljudi zajedno proživljavali, ističe Pavlović.

„Osoba poput Duška Vujoševića nije samo pojedinac, već simbol određenog sportskog i kulturnog narativa. Za mnoge ljude, posebno navijače i one koji se identifikuju sa tim segmentom društva, njegova uloga prevazilazi profesionalne okvire i ulazi u domen kolektivnog ponosa i pripadnosti. Kada takva figura premine, reakcija je intenzivna jer se doživljava kao gubitak dela zajedničke istorije i identiteta grupe, prevazilazi individualni nivo i poprima oblik zajedničkog tugovanja“, objašnjava.

„Tuga za javnom ličnošću nije lažna ili površna“

Pavlović naglašava da emocionalne veze ne moraju biti recipročne i uzajamne da bi bile validne. Ljudski um funkcioniše kroz značenja i simboličke odnose, a ne isključivo kroz neposredne kontakte.

„Tuga za javnom ličnošću nije ‘lažna’ ili površna (makar to nije nužno), već predstavlja odgovor na gubitak nečega što je imalo psihološku vrednost za pojedinca – bilo da je to inspiracija, identifikacija ili deo lične ili kolektivne istorije. Ljudi ne tuguju samo za osobama, već i za onim što te osobe predstavljaju u okviru njihovog ‘ja’ i, posebno, ‘mi’. Drugim rečima, tuga je legitimna jer proizlazi iz stvarnog psihološkog ulaganja u grupne identitete i značenja koja on sa sobom nosi“, zaključuje Pavlović.