Bilioni organizama žive na vašoj koži: Šta tamo rade
Biolozi procenjuju da se na ljudskoj koži u svakom trenutku nalazi oko bilion (hiljadu milijardi) bakterijskih ćelija. To je podatak koji jedna studija objavljena 2016. u časopisu PLOS Biology povezuje sa ranijim popisom bakterija na celom ljudskom telu. U tu procenu nisu uključene gljivice, mikroskopske grinje i virusi koji inficiraju same bakterije. Procene variraju u zavisnosti od načina uzorkovanja, jer je ovo zaista veoma teško izmeriti. Pouzdani rasponi se kreću u bilionima.
Ta populacija nije kontaminacija. Većina tih organizama nije tu samo privremeno, već je posebno prilagođena ljudskoj koži. Neki od njih ne mogu da žive nigde drugde. Korisnije pitanje je šta rade kada se nađu na koži.
Koža je skup različitih staništa koja podržavaju različite organizme
Koža odrasle osobe pokriva oko dva kvadratna metra, mada ta brojka potcenjuje prostor koji je organizmima zapravo dostupan. Svaki folikul dlake, pora kroz koju izlazi znoj i lojna žlezda povećavaju površinu. Folikuli posebno obezbeđuju zaštićen unutrašnji prostor koji izložena površina kože nema.
Mikrobiolozi kožu uglavnom dele na tri tipa staništa. Lojne ili masne delove, poput čela, nosa i gornjeg dela leđa. Vlažne delove, poput pazuha, unutrašnje strane lakta i prostora između prstiju na nogama. I suve delove, poput podlaktice i potkolenice. Svaki od njih podržava različitu zajednicu organizama.
Jedan od trajnijih nalaza, iz studije objavljene 2009. u časopisu Science, koja je analizirala bakterijske zajednice na 20 delova kože zdravih ispitanika, jeste da zajednica na čelu jedne osobe često više liči na zajednicu na čelu nepoznate osobe nego na zajednicu na podlaktici te iste osobe. Lokalni uslovi važniji su od identiteta domaćina.
Dominantni stanovnici kože su specijalisti prilagođeni tim uslovima. Bakterija akni se koncentriše u masnim folikulima, gde razgrađuje sebum – prirodnu masnoću kože – i kao nusproizvod oslobađa masne kiseline. Epidermalni stafilokok češći je na vlažnoj koži. Kvasci roda Malasezija, najzastupljenije gljivice na ljudskom telu, izgubili su sposobnost da sami sintetišu masne kiseline. Moraju da uzimaju lipide od svog domaćina, što objašnjava zašto se grupišu tamo gde ima mnogo sebuma.
Na koži žive i veći organizmi. Dve vrste grinja roda Demodeks čitav život provode glavom nadole unutar ljudskih folikula dlake, uglavnom na licu. Hrane se sebumom i odbačenim ćelijama kože. Dugačke su svega delić milimetra i do srednjih godina prisutne su kod velike većine odraslih ljudi.
Šta ovi organizmi koji žive na našoj koži rade
Najbolje potvrđena funkcija jeste otpornost na kolonizaciju. Postojeća zajednica zauzima raspoloživ prostor i troši dostupne hranljive materije. Ostavljaju malo toga organizmima koji pokušavaju da se nasele. Neke bakterije kože idu i korak dalje i proizvode antimikrobna jedinjenja koja direktno potiskuju konkurenciju. Studija objavljena 2017. u časopisu Science Translational Medicine identifikovala je sojeve sa zdrave kože koji mogu direktno da inhibiraju zlatni stafilokok, čest uzročnik infekcija kože.
Mikrobi koji žive na koži takođe pomažu u održavanju hemijskih uslova na njenoj površini. Njihov metabolizam sebuma i znoja doprinosi onome što dermatolozi nazivaju kiselim omotačem kože, čiji se površinski pH kreće otprilike između četiri i šest i stoga je kiseliji od unutrašnjosti tela. Mnogi patogeni se u tom rasponu slabo razmnožavaju.
Treća važna uloga je imunološka. Studija objavljena 2012. u časopisu Science pokazala je da, kod miševa, bakterije koje prirodno žive na koži utiču na ponašanje lokalnih imunskih ćelija. Praktično ih „uče“ koje organizme treba tolerisati, a koje tretirati kao pretnju. Ovo je nalaz dobijen na modelu miša, ali se uklapa u širu ideju, ponekad nazivanu hipotezom starih prijatelja ili higijenskom hipotezom. Prema njoj se imuni sistem normalno razvija samo uz prisustvo uobičajene izloženosti mikroorganizmima. Opšti pravac dokaza je dosledan, iako se mehanizmi specifični za ljude još intenzivno istražuju.
Jedna njihova uloga primetna je svakodnevno. Sekreti apokrinih žlezda u pazuhu gotovo da nemaju miris kada dospeju na površinu kože. Studija objavljena 2015. u časopisu Microbiome pokazala je da je sastav bakterija u pazuhu usko povezan sa intenzitetom telesnog mirisa. To je u skladu sa mehanizmom: bakterije na koži razgrađuju te početne molekule u isparljiva sumporna jedinjenja. A upravo ta jedinjenja stvaraju telesni miris. To je i razlog zbog kojeg su dezodoransi koji deluju na bakterije efikasni.
Šta još ne znamo o ovim organizmima
Kod ekcema su pogoršanja snažno povezana sa tim da zlatni stafilokok postane dominantan u inače uravnoteženoj zajednici, što se opisuje kao disbioza. I dalje se vodi rasprava o tome da li poremećaj mikrobioma izaziva pogoršanje ili pogoršanje stvara uslove koji pogoduju tom poremećaju, a odnos je verovatno uzajaman. Slično pitanje postoji i u vezi sa grinjama Demodeks i rozaceom, kod koje je velika gustina grinja povezana sa bolešću, ali se uzrok i posledica teško mogu razdvojiti.
Ono što je jasno jeste da potpuno uklanjanje ove zajednice nije ni moguće ni poželjno. Pranjem se uklanjaju masnoće, nečistoće i organizmi koji su privremeno prisutni, ali se stalna populacija ponovo uspostavlja u roku od nekoliko sati iz folikula i žlezda do kojih sapun ne dopire.
Najpreciznije je na ovo gledati iz ekološke perspektive. Ljudsko telo funkcioniše kao stanište na koje se tokom dugog perioda prilagodio veliki broj drugih vrsta. Neke od njih obavljaju svojevrsne poslove održavanja čiji bi se izostanak vrlo brzo primetio.
Skot Travers, saradnik Forbes