Od tablete do ciljane terapije: Zašto pacijenti u Srbiji godinama trpe hroničan bol ako postoji rešenje
Istraživanja pokazuju da u Evropi od hroničnog bola pati oko 20% odrasle populacije.
To praktično znači da svaka peta odrasla osoba živi sa umerenim ili jakim hroničnim bolom.
Bol je najčešći simptom brojnih povreda i stanja tokom života. Takođe može biti rezultat poremećaja rada nerava, njihovog oštećenja ili upale. Kod nekih pacijenata bol traje kratko. Kod nekih može potrajati mesecima ili godinama, kada postaje hronični.
Tada postaje stanje koje ozbiljno narušava kvalitet života.
Za one koji se sa takvim problemom sretnu u Srbiji put od izabranog lekara do specijalizovane službe za terapiju bola može biti dug i komplikovan, kažu stručnjaci specijalizovani za ovu oblast medicine.
Problem nije nužno u tome da li određena metoda lečenja postoji jer savremena medicina raspolaže lekovima, procedurama koje pacijentima mogu značajno da smanje bol i vrate funkcionalnost, već u tome da pacijent i njegov lekar možda ne znaju gde se ona primenjuje.
U Srbiji postoje centri za terapiju bola i stručnjaci koji se ovom oblašću bave. Ipak, sagovornici ukazuju da je mreža još u razvoju i da nisu sve intervencije dostupne u svim ustanovama. Problem je i manjak stručnjaka za ovu granu medicine.
Za pacijenta koji već godinama živi sa bolom, upravo taj put do odgovarajuće pomoći može biti presudan.
Između mogućnosti koje medicina ima i pacijenta koji trpi stoje informisanost, organizacija zdravstvenog sistema, broj obučenih lekara i dostupnost procedura.
Iako savremena medicina danas raspolaže brojnim mogućnostima za lečenje bola, građani često ne znaju da postoji posebna oblast medicine za to.
Mnogi pacijenti godinama odlažu da zatraže pomoć. Ili ne znaju da postoje specijalizovane mogućnosti lečenja ili zato što bol pripisuju godinama, načinu života ili nekoj ranijoj dijagnozi.
Kod pojedinih pacijenata tako prođu godine pre nego što stignu do lekara koji se posebno bavi terapijom bola.
Bol simptom koji zahteva posebnu pažnju
Kako ukazuje dr Predrag Stevanović, specijalista anesteziologije, reanimatologije i intenzivne terapije i specijalista medicine bola, hronični bol se i dalje često posmatra samo kao simptom, iako je reč o bolesti koja zahteva posebnu pažnju.
Problem dodatno komplikuje činjenica da se o terapiji bola, kako navodi, nedovoljno uči tokom osnovnog obrazovanja lekara, dok se mali broj njih kasnije profesionalno usmerava ka ovoj oblasti.
Njegov kolega anesteziolog dr Nebojša Mitić, sa druge strane, opisuje situaciju koja se dešava u njegovoj ordinaciji i pacijente uglavnom starije životne dobi koji do njega dolaze tek nakon što su mesecima ili godinama obilazili različite zdravstvene ustanove, često u veoma teškom stanju.
Prema njegovom iskustvu, među njima su i ljudi koji su se na bol jednostavno navikli ili su poverovali da je on posledica starenja i da moraju da ga trpe.
Tu se otvara i šire pitanje – dostupnosti terapije. U Srbiji postoje centri i odeljenja za terapiju bola u većim zdravstvenim ustanovama (kliničkim centrima), ali nema dovoljno obučenog kadra da sve dostupne metode budu primenjene svuda, kažu sagovornici Forbes Srbija.
Dr Stevanović navodi da se praktično sve interventne procedure za terapiju bola trenutno izvode samo u jednom većem kliničkom centru dok se u drugim ustanovama primenjuju određene metode.
Nedovoljan broj specijalista za ovu oblast medicine
Ono na šta još ukazuje je da se o bolu nedovoljno uči i tokom osnovne edukacije lekara na medicinskim fakultetima.
„Kada se lekari kasnije usmere na različite specijalizovane oblasti, o bolu se u suštini samo informišu. Nedovoljan broj lekara se opredeljuje u svom profesionalnom životu da se bavi bolom“.
Takođe i lekari primarne zdravstvene zaštite nisu dovoljno upoznati šta, gde i kada se može uraditi od ovih procedura. „To se, po mom dubokom uverenju odnosi i na većinu specijalista kod kojih dolaze pacijenti sa hroničnim bolom“, dodaje Stevanović.
U takvoj situaciji i građani nemaju dovoljno informacija o bolu kao posebnom medicinskom problemu. Uobičajeno ga doživljavaju kao simptom, a hronični bol je mnogo više od toga, kaže.
Pacijenti bol trpe godinama
Podaci iz velikih svetskih i evropskih istraživanja o postojanju, lečenju i uticaju bola na svakodnevni život pacijenta su upozoravajući.
Jedan od pet ljudi u Evropi pati od bola. U proseku, pacijenti žive sa hroničnim bolom oko sedam godina. Petina pacijenata živi sa bolom više od 20 godina.
Neposredni i posredni troškovi lečenja bola su veći od ukupnih troškova lečenja malignih, kardiovaskularnih bolesti i dijabetesa, zajedno. Ukupna cena posledica hroničnog bola u Evropi se procenjuje na oko 300 milijardi evra godišnje.
Najčešći artritis i bol u leđima
Najčešće se pacijenti leče od bola usled artritisa/osteoartritisa (34%), a najčešća bolest je bol u leđima usled hernijacije diska (15%).
Do 85% populacije bar jednom u životu ima bol u leđima. Kod oko 10% njih bol prelazi u hroničnu bolest. Oko dva do pet odsto populacije je onemogućeno da radi usled bola u leđima, dodaje dr Stevanović.
To je drugi najčešći razlog javljanja lekaru opšte prakse, a peti najčešći razlog odsustvovanja sa posla.
Treba pomenuti da je čest hroničan bol usled reumatskih bolesti, glavobolje, nervnih oštećenja…
Kad ne pomogne lek tu su specifične terapije
U Srbiji je 2013. sprovedena epidemiološka studija, koja je utvrdila učestalost bola od oko 48% u opštoj populaciji. Oko 32% obolelih je imalo umeren do jak bol.
Najveći procenat bolnih stanja se leči lekovima. Kada je takvo lečenje nedovoljno, na raspolaganju su interventne procedure.
To su specijalizovani načini davanja lekova u ciljno mesto, baš tamo gde je uzrok bola.
Neke od tih procedura su transforaminalne epiduralne steroidne blokade, blokade medijalnih grana, radiofrekventna ablacija, perkutana epiduroliza, implantacija uređaja za stimulaciju kičmene moždine i konačno, implantacija pumpi za bol, kao periferno, tako i u sam kičmeni kanal, intratekalno. Ovakve procedure zahtevaju obučenost i uslove za rad.
Neki lekovi nisu bezazleni
Hroničnim bolom se smatra bol koji traje duže od tri meseca, ili duže od zaceljenja uzroka koji je do njega doveo. Uobičajeno se pacijenti prvo javljaju izabranom lekaru i prva linija terapije su analgetici.
Postoji više grupa lekova koji se koriste. Ipak doktor Stevanović upozorava da je problem što su neki od njih dostupni u slobodnoj prodaji, a nisu ni malo bezazleni.
„Svi lekovi za bol imaju nuspojave, ali su one minimalne kada se lekovi koriste za pravu indikaciju i na pravi način. Često je potrebno kombinovati lekove iz različitih grupa“, objašnjava sagovornik.
Kada posle četiri do šest nedelja medikamentozne terapije nema značajnog poboljšanja (smanjenje bola preko 50%) pacijenta treba uputiti u specijalizovanu ustanovu, najbolje tamo gde postoji specijalista za bol.
Cilj lečenja hroničnog bola je umanjenje bola za više od 50% uz poboljšanje kvaliteta života.
„Ipak ima stanja kada to nismo u mogućnosti. Interventne procedure imaju više uloga. Prvo, da brzo i efikasno uklone bol (obično neposredno po izvođenju), ili ga bar umanje do mere podnošljivosti. Time i pacijenti dobiju nadu i uverenje da postoji spas i u najtežim situacijama, što olakšava dalje lečenje i menja iz osnova njihov kvalitet života“.
Samo u jednoj zdravstvenoj ustanovi se izvode sve procedure
Osim specijalista za bol, neke procedure sprovode i drugi specijalisti – neurolozi, ortopedi, neurohirurzi i specijalisti fizikalne medicine.
Danas u Srbiji centri za bol postoje u nekoliko zdravstvenih ustanova – KBC Dragiša Mišović-Dedinje, Klinički centar Srbije, Klinički centar Novi Sad, klinički centri u Kragujevcu i Nišu.
Odeljenja za lečenje bola se otvaraju i u regionalnim bolnicama.
U većini centara lekari su obučeni za izvođenje pojedinih procedura, ali još uvek se samo u KBC Dr Dragiša Mišović izvode praktično sve interventne procedure iako tamo nema mnogo lekara koji se bave ovim poslom, kaže naš sagovornik.
„Nisam srećan zbog toga, ali sam svestan da je medicina bola kod nas mlada grana. Sve će biti bolje kada se vremenom uveća pul lekara koji se interesuju za ovu tešku oblast rada. Lekari dolaze kod nas na obuku i mi odlazimo u druge ustanove, kako bi im pomogli da počnu da rade ovakve specijalizovane zahvate“, kaže dr Stevanović koji je rukovodilac Klinike za anesteziologiju i reanimatologiju u ovom bolničkom centru.
Dok čekaju operaciju mogu se rešiti bola
Često pacijenti ne znaju da postoji mogućnost da im se bol umanji. Na primer, pacijenti koji imaju bolove u kolenima i teško se kreću. Dok čekaju operaciju kolena ili ako nisu kandidati za operaciju iz brojnih razloga ili pak oni sami ne žele operaciju, mogu im se umanjiti bolovi da ne pate, procedurom koja se već rutinski radi, radiofrekventnom ablacijom genikularnih nerava, dodaje sagovornik Forbes.
Jednostavna procedura za obučenog lekara izvodi se kao jednodnevna, pacijenti se ne zadržavaju u bolnici, a može da im neverovatno promeni kvalitet života na bolje, objašnjava dr Stevanović.
Takav je slučaj i sa brojnim drugi bolnim stanjima, poput neuralgija pojedinih nerava, bolnim rameno, bolovima u vratu, pojedinim vrstama glavobolja, trigeminalnim neuralgijama, postherpetičnim bolovima …
Dr Nebojša Mitić ukazuje i da pitanje terapije hroničnog bola nije samo pitanje toga šta medicina danas može da uradi, već i koliko brzo pacijent može da dođe do lekara koji zna koje su mu mogućnosti, gde se odgovarajuća procedura radi i da li za nju postoje uslovi.
Jedan od važnih problema nije samo dostupnost terapije već i informisanost pacijenata. Dr Mitić navodi da u njegovu ordinaciju za lečenje bola dolaze ljudi koji su prethodno mesecima ili godinama tražili rešenje u različitim državnim ustanovama.
Problem organizacije rada odnosno da u državnim ustanovama koje primenjuju neke od procedura nema dovoljno osoblja koje može da se posveti samo ovoj oblasti. Anesteziolozi i drugo osoblje mora da se posveti i operacijama, i ostalim intervencijama koje inače obavlja, a onda im malo vremena preostaje isključivo za terapiju bola.
Tako se uglavnom lečenje bola u državnim zdravstvenim ustanovama svelo na fizikalnu medicinu i davanje analgetika.
Pratiti pacijenta i kombinovati terapiju kad je potrebno
Prema iskustvu dr Mitića, oko 70 odsto pacijenata koji dolaze kod njega ima bolove povezane sa kičmom i oštećenjima struktura kičmenog stuba, nogama. Tu su i pacijenti sa kancerskim bolom, specifičnim neuralgijama i glavoboljama.
Kod pacijenata sa dugotrajnim bolom terapija često nije jednokratna. Potrebno je pratiti odgovor organizma, menjati terapiju i, kada je potrebno, kombinovati različite pristupe.
Kada je reč o tome koliko dugo se ovaj problem leči, dr Mitić navodi da terapija kod pojedinih pacijenata traje 10 do 15 dana. Kod drugih može trajati kraće ili duže, u zavisnosti od uzroka i stepena oštećenja.
Češće kontrole
Dr Mitić ukazuje na još jedan problem – pacijentima sa hroničnim bolom često su potrebne češće kontrole i prilagođavanje terapije. U državnom sistemu, prema njegovom iskustvu i saznanju koje mu prenose pacijenti, kontrole ponekad budu zakazane u razmacima od nekoliko meseci zbog zauzetosti kadra.
Bol može imati više uzroka, a kod složenih pacijenata često nije dovoljno uključiti samo jednu medicinsku oblast.
Postoje stanja kod kojih nije moguće potpuno ukloniti osnovni uzrok. To, međutim, ne znači da pacijent mora da živi sa nepodnošljivim bolom.
Posebno kod teških i malignih bolesti cilj je kontrolisati bol i omogućiti pacijentu što dostojniji i funkcionalniji život.
U poslednjoj fazi bolesti 60-80% njih ima bol i to umeren do jak kod 40-50%, a veoma jak bol se javlja kod 25-30%, pokazuju istraživanja.
Kod takvih pacijenata je potrebno sagledati njihovo funkcionalno stanje, fazu u kojoj se bolest nalazi i na osnovu brojnih parametara doneti pravi plan lečenja.
Dr Mitić navodi da ima i pacijenata koji se izleče ili im se značajno smanji bol, ali se desi da ipak osete bolove usled promene vremena.
„Njima nekad savetujemo dodatnu terapiju tada. Najčešće infuzije i injekcije jer je cilj da hranimo nerv koji je oštećen“, dodaje Mitić.