Prazan kalendar, slobodno vreme i manja primanja: Kako se u Srbiji pripremiti za odlazak u penziju

Gorica F. je željno iščekivala datum koji će značiti da može da ide u zasluženu penziju.

Privatizacija preduzeća u jednom malom gradu u centralnoj Srbiji u kome je radila od svoje 26. godine promenila je dotadašnji način funkcionisanja i rada.

Otpremnine su dobijali i u penzije su odlazili ljudi sa kojima je počinjala da radi i od kojih je učila posao. Dolazili su mlađi.

Neiskusni, a i ne baš tako željni znanja nisu joj sasvim pomagali u onome što je bio cilj – da ih obuči i pripremi kako bi period njenog odlaska u penziju bio lakše prevaziđen.

Do tada, posao je spadao na nju. Prekovremeni rad, često i vikendom, a kod kuće su je čekale obaveze oko starijih članova porodice… Sve to dovelo je do sagorevanja.

Radovala se odlasku u penziju jer neće morati da se budi pre pet, putuje na posao, razmišlja kada će uveče stići kući i što će konačno moći da se posveti samo porodici, ali i radu na selu, poljoprivrednoj proizvodnji za koju do tada nije imala vremena.

Odlazak u penziju – umesto radosti tuga

Ipak, desilo se nešto što nije očekivala. Veliku promenu u dotadašnjem načinu života neočekivano teško je podnela.

Umesto rasterećenja i radosti, kada je otišla u penziju nastupili su praznina i tuga. Bilo je potrebno pola godine da se privikne na novi stil života i reši se faze koja je pretila da pređe u depresiju. Na sve to zdravstveno stanje majke postajalo je sve teže i odvlačilo je od drugih obaveza kojima je mislila da se posveti.

Gorica nije jedina. Mnogima odlazak u penziju isto tako teško padne.

Penzionisanje ne deluje isto na sve. Za neke donosi rasterećenje od stresa i bolji kvalitet sna. Za druge gubitak svrhe, socijalnih kontakata i porast depresivnih simptoma, potvrđuju i stručnjaci.

Povećan rizik od depresije

Psiholozi sa kojima smo razgovarali kažu da upravo ovaj period života (odlazak u penziju) nosi povećani rizik za nastanak depresije. O tome se u Srbiji nedovoljno priča.

„Stariji stanovnici imaju povišen rizik od depresije u odnosu na opštu populaciju“, ukazuje psihoterapeut Jelena Stanimirović.

Kako objašnjava, reč je o razvojnoj fazi života koja pogađa veliki broj ljudi.

Značajna je učestalost depresivnih simptoma kod populacije 65+ kažu i ostali sagovornici Forbes Srbija.

Imaju osećaj da život koji su do tada živeli počinje da gubi svrhu, imaju više vremena za razmišljanje. Pojavljuju se novi strahovi – od starosti, bolesti…

To je ujedno i razlog zašto naš drugi sagovornik, Jova, kaže da će raditi sve dok bude mogao i zdravlje ga bude služilo.

„Penzija mala- gde si bio, šta si radio…“

„Penzija mi je mala…pitaš se nekad gde si bio, šta si radio ceo radni vek… Sada, vremenom, sa povećanjima, primanja jesu viša u odnosu na prvo rešenje koje sam dobio pre pet godina, ali takođe nedovoljna za normalan život“, priča naš sagovornik. Posao komercijaliste mu, kaže, odgovara.

„Radio sam ga godinama, volim dinamiku, kontakte sa ljudima, kolege i vlasnik firme su mi za poželeti. To je osnovni razlog što sam odlučio da nastavim da radim. Zdravstvena situacija mi to i dozvoljava, a nadam se da će me dobro zdravlje poslužiti i dalje“, priča.

Jova ipak ima i strahove. Plaši se da će rutina koju sada ima kada i zvanično zakorači u „penzionerski režim“ biti narušena. Osim toga, ostaće mu i mala primanja. Boji se, kaže, i starosti i svime što ona nosi.

„Pre penzije za rođendan sam dobijao čestitke i želje da se što pre penzionišem i odmorim jer važim za osobu koja je stalno u poslu. Na to sam odgovarao: nemojte, molim vas, penzija je za mene jednako starost, ja to teško podnosim. Želje da sam zdrav su dovoljne“, šaljivo kaže ovaj uskoro 69-godišnjak.

U penziju pa opet na posao kao stil života

Stiče se utisak da mu rad pred osmom decenijom ne pada teško. Svestan je kaže da treba ceniti i priliku.

Mnogi njegovi „ispisnici“ zbog zdravstvene situacije i zato što nemaju mogućnosti i priliku, nisu u poziciji da zarade više od onog što im penzijom sleduje.

Priseća se da je nakon jedne rutinske intervencije rekao doktoru da mu ne zakazuje kontrole popodne jer je tada na poslu na šta ga je hirurg značajno pogledao.

„U očima sam mu video iznenađenje. Prišao je medicinskoj sestri i rekao tiho, verovatno da ne čujem: zamisli ovaj pacijent još radi, a ima skoro 70. Gledaj da mu izađeš u susret i nađeš termin sledeće nedelje rano ujutru, da stigne čovek na posao na vreme“, sa osmehom priča sagovornik.

Priznaje da ne zna kako bi izgledao njegov dan da ne ide na posao. Olakšavajuća okolnost za njega je što supruga vodi računa o domaćinstvu jer je kod kuće. Zato mu je lakše da se posveti poslu u ovim godinama jednako kao kada mu je bilo 35 ili 40.

Obrazovanje i visina primanja kada se ode u penziju važan faktor

Profesorka Ivana Stepanović Ilić, sa departmana za psihologiju na Filozofskom fakultetu, ukazuje za Forbes da u Srbiji ne postoje istraživanja, ali da na primer, analize naučnika iz Italije pokazuju da prirodu povezanosti odlaska u penziju sa parametrima mentalnog i fizičkog zdravlja pre svega određuje socio-ekonomski status osobe. Drugim rečima – nivo obrazovanja i visina prihoda.

Ukoliko je osoba višeg nivoa obrazovanja i ima više prihode odlazak u penziju je povezan sa pokazateljima dobrobiti. „Takve osobe se angažuju u pogledu očuvanja fizičkog zdravlja i ostaju mentalno aktivne“, kaže sagovornica.

Sa druge strane, osobe sa nižim primanjima i niskog obrazovnog statusa se pasiviziraju, muškarci posebno. To često vodi pogoršanju fizičkog zdravlja i depresivnim ishodima.

Navodi da je zato važno osmisliti život nakon odlaska u penziju i ostati aktivan.

Ima onih koji slave odlazak u penziju

Upravo je to možda objašnjenje zašto je sestra naše sagovornice sa početka teksta u drugačijem raspoloženju otišla u penziju. Organizovala je i proslavu sa kolegama.

Beneficirani radni staž koji je imala u jednom preduzeću značio je da u penziju može već sa 57.

Nije joj teško palo i penziju je prihvatila kao odmor od smenskog, često noćnog rada, koji joj je sve teže padao. Njena penzija, za razliku od sestre, ali i drugog sagovornika, može da garantuje i pristojan život, mogućnost da putuje, bude aktivna, posveti se sebi….

Zato u penzionerskim danima nastoji da uživa, baš kako se i nadala. Kako je po prirodi avanturista, nedavno je počela i da planinari.

Psiholozi ukazuju da osobe koje imaju široka interesovanja, koje čitaju, bave se nekim hobijem, istražuju, druže se, imaju kvalitetniju starost, duže žive i imaju očuvane intelektualne sposobnosti.

„Ženama je nešto lakše, budući da su one u velikom broju slučajeva i dalje posvećene brizi o porodici, koju su obavljale svakodnevno uz svoj posao. To im na neki način produžava kontinuitet aktivnosti i povezuje ih sa drugim ljudima“, kaže profesorka Ivana.

Ipak, ima i nekih izuzetaka.

Problem nastaje kod osoba koje su svoje životne ciljeve i vrednovanje sebe u velikoj meri izjednačile sa karijerom i poslovnim rezultatima. Pogotovo ukoliko su imali važan položaj u hijerarhiji neke organizacije.

Oni ako ne nađu neku drugu vrstu aktivnosti ili ukoliko ne prilagode svoj dalji radni angažman novim uslovima, mogu osećati prazninu i nezadovoljstvo, dodaje profesorka Stepanović Ilić.

Mnogi ne potraže pomoć

Nekim ljudima je potrebna pomoć u tom periodu i to je prirodno, kaže sagovornica. Ipak ne javljaju se svi kojima je potrebna.

Ukazuje da je inače u Srbiji zdravstvena kultura na veoma niskom nivou, a kultura mentalnog zdravlja u još većem zapećku. Zato mnogi ne traže pomoć psihologa.

Navodi da je u Srbiji veliki broj starijih ljudi iscrpljen, ali nastavlja da radi zbog malih primanja. „Na svakom koraku u u mnogim gradovima vidite umorne ljude u prodavnicama, poštama… Rade kao čuvari objekata“, priča sagovornica. U selima je problem što nema ni prilike za dodatnom zaradom.

Rad osobu čini mentalno aktivnom

Na pitanje da li je rad nekada i lekovit sagovornica kaže da je radno angažovanje izraz težnje da se nastavi sa aktivnim životom. On je dobrodošao jer osobu čini mentalno aktivnom.

Time se često čuvaju i tako važni socijalni kontakti.

Mnogi nastavljaju da rade, kako kod poslodavca tako i kao zanatlije. Registruju i svoje radnje.

Profesorka ukazuje i na još jedan momenat i okolnosti. Konkretno na to da se i politička kriza u Srbiji reflektuje na sve, pa i najstarije. „Može se reći da stara populacija deli strahovito loše uslove života sa ostalim građanima Srbije, a svakako je najteže pogođena“, objašnjava. „Najsiromašniji su nažalost dodatno zloupotrebljeni surovom političkom propagandom koja produbljuje njihovo osećanje nesigurnonosti i čini ih pogodnim za manipulaciju“.

Osećaj bespomoćnosti

I psihoterapeut Jelena Stanimirović kaže da se dešava da se nakon nekog vremena provedenog u penziji kod ljudi javlja pasivnost i dosada te da je bitno nakon penzionisanja zadržati i pojačati socijalne kontakte i aktivnosti. I ona naglašava da ništa manje važna nije ni materijalna situacija u svemu tome.

Za veliki broj penzionera sa vrlo niskim primanjima ispod 30.000 dinara znači da je finansijska nesigurnost realna i da su troškovi za osnovne potrebe ogroman stres u takvoj situaciji.

To direktno može uticati na mentalno zdravlje i dovesti do anksioznosti i depresije, ali i na fizičko zdravlje i dovesti do problema sa lečenjem, hroničnih bolesti…

Ipak, kako im je fokus uglavnom na preživljavanju, da li tako što pronalaze dodatne poslove i izvore prihoda, briga o mentalnom zdravlju nije ni u razmatranju, što je i normalno kad se preživljava, dodaje Stanimirović.

Ukazuje na još jednu bitnu stavku – razlike u primanjima i načinu života.

„Razlika među onima sa „solidnim“ penzijama do onih sa ekstremno niskim može da poveća osećaj nepravde, poniženja, bespomoćnosti, što dodatno opterećuje psihološki status“, precizira Stanimirović.

Prema podacima PIO fonda, prosečna penzija za oktobar 2025. iznosila je 50.686 dinara. Minimalna potrošačka korpa (za jun 2025.) iznosila je 56.217 dinara.

Kada je i kome potrebna psihoterapija?

S obzirom na to da značajan deo penzionera prima ispod ili blizu „minimalnih sredstava za pristojan život“, verovatno je da mnogi od njih ne mogu pristupiti dodatnim uslugama, kaže sagovornica. Neke od njih su terapija, socijalna pomoć, rekreacija, društvene aktivnosti.

Penzioneri sa “solidnim primanjima”, koji su se i ranije bavili svojim mentalnim zdravljem, pripremaju se za odlazak u penziju tako što planiraju određene aktivnosti unapred. Samim tim i psihoterapiju.

Oni se javljaju za stručnu pomoć kako bi sebi olakšali prelazak iz radnog u pasivnije okruženje, ako vide da će im teško pasti, dodaje. Ipak, sveukupno gledano, iako se starija populacija javlja za stručnu pomoć, to čini ređe nego što bi bilo potrebno.

„Razlozi su stigma, nedostupnost takvih vidova pomoći, naročito u manjim mestima. Tu je neinformisanost, često se čuje i uverenje “gde sad u ovim godinama i time da se bavim” i naravno finansije“, objašnjava sagovornica.

Stanimirović ukazuje da su posebno ugroženi oni koji su prinudno penzionisani ili su izgubili posao pre vremena. Takođe i osobe sa lošim finansijama, stariji u ruralnim sredinama i bivši radnici iz fizički zahtevnih zanimanja kod kojih su prisutne hronične povrede i zdravstvena ograničenja.

Faza: „I šta sad?“ i“Ko sam van posla“

Za mnoge ljude posao je više od profesije – to je deo identiteta. Radni dan donosi rutinu, predvidljivost i spoljašnje okvire, ako nema toga osoba gubi strukturu i ritam.

Kada posao prestane nema fiksnog vremena buđenja, nema obaveza i rokova, gubi se osećaj organizovanosti, kaže. Osoba tada može da se oseća prazno, bez ikakve motivacije i ciljeva.

„Često i ne znaju ko su van posla jer „Ja sam lekar/učitelj/pravnik/vozač”. Zatim, gubi se status koji je nekada mukom stican godinama. Zatim stav „nisam vredan i koristan jer ne doprinosim“, objašnjava.

Penzija simbolički označava ulazak u starost – čak i ako je osoba vitalna. Sagovornica navodi da se pojavljuju strah od bolesti, zabrinutost za finansijsku stabilnost, razmišljanje o smrti….

Još jedna od tema koje se pojavljuju u ovom periodu jeste i društvena izolacija, ako osoba nije imala socijalni život van posla. „Rad pruža kolege, saradnju, osećaj pripadnosti. Penzija često donosi smanjenje kontakte, osećaj da ne utiče ni na koga, i usamljenost, a možda čak i izolovanost“, dodaje.

I nerazrešeni životni konflikti izranjaju u ovom periodu. „Kada tempo uspori, unutrašnje teme se aktiviraju: nerešeni bračni problemi, potisnute emocije, osećaj da se život mogao živeti drugačije, žaljenje, krivica, tuga…“, kaže Stanimirović.

Kako im pomoći

Najčešće je potrebna emocionalna pomoć. Prevencija depresije i anksioznosti, jačanje socijalnih veština, suočavanje sa osećajem usamljenosti i gubicima. Potrebno je da se pomogne osobi da napravi nekakvu strukturu dana.

„Da izgradi rutinu i planira svoje aktivnosti, da se uključi ako je to ikako moguće u neke klubove, radionice ili zajednice“, savetuje Jelena Stanimirović.

Muškarci teže podnose penzionisanje

Muškarci teže podnose penziju, jednoglasno kažu svi sagovornici Forbes. Uglavnom zbog toga što im je posao centralni deo identiteta, za razliku od žena. To je uglavnom zato što se češće definišu kroz profesiju i status. Žene u proseku imaju više prijatelja, češće socijalne kontakte i druženja, čvršće porodične veze.

„Muškarci ređe odlaze kod terapeuta i lekara te se problemi nakupljaju. Više se oslanjaju na partnerku. Treba imati u vidu da ako partnerka umre ili se razboli – rizik za depresiju dramatično raste“, kaže Jelena Stanimirović.

Žene teže podnose druge aspekte penzije – materijalnu nesigurnost, porodično preopterećenje, čuvanje unuka, briga o starijim članovima….

Ali, u celini se psihološki bolje adaptiraju, jer bolje mentalno obrađuju emocije i traže podršku, dodaje sagovornica.

Lakše je kad se radi

Nadežda Satarić iz organizacije Amiti (Amity) primećuje isto. Kaže da je njeno dosadašnje iskustvo i viđenje stvari pokazalo da je odlazak u penziju rizičniji za muškarce.

Posebno za one koji su imali neku moć na svojim pozicijama i radnim mestima, jer sada ostaju bez tih poluga moći i bili su fokusirani maksimalno na posao, dodaje.

Ženama je uglavnom lakše jer one samo budu rasterećene poslovnih obaveza, a ostaje im idalje posao u kući domaćice, majke, supruge, bake…

„Lakše je onima koji odmah nastavljaju da rade bilo na istom ili na drugom poslu. Posebno ako su to i hteli da bi nadomestili male penzije da koliko-toliko zadrže isti standard porodice i lični“, dodaje.

Destruktivnost koja vodi ka porocima

Satarić kaže da zna muškarce koji su preminuli već u prvoj godini u penziji, jer su nesnađeni i nisu se prilagodili na nove okolnosti. To je svakako uticalo na njihovo zdravlje, kako fizičko, a još više mentalno, dodaje.

I Jovana Stojković, psiholog i psihoterapeut ukazuje da joj se žene za pomoć obraćaju češće za razliku od muškaraca. Ipak, svedoči da muškarci više pate.

„Često ulaze i u destruktivan način života. Mnogi su posegli za alkoholom kad su otišli u penziju jer percipiraju kao da je deo njihovog života gotov“, objašnjava.

Ovaj problem, kako kaže, veoma je izražen. Navodi da kod nas ne postoji „kultura pripreme za odlazak u penziju“ i započinjanje jednog novog životnog doba, što je poseban problem.

Neke profesije treba da se pripreme za odlazak u penziju

Smatra da određene profesije poput vojske i policije, vaspitača, lekara treba posebno da se pripreme na taj period.

U Vojsci Srbije u poslednje vreme praksa je da psiholog razgovara češće upravo sa populacijom koja odlazi u penziju sa već 53 godine (zbog beneficiranog radnog staža).

Razlog je da se pripreme i ukažu ako im rani odlazak iz radnog okruženja zadaje problem po bilo kom osnovu jer su mnogi do sada to teško podnosili.

U Ministarstvu odbrane nisu želeli detaljnije da govore o tome, ali psiholozi sagovornici Forbes Srbija ukazuju da je to veoma važna praksa i dobar model.

„To je važno i korisno jer su imali svoj identitet i ulogu kroz posao. Pogotovo ako su bili uspešni javlja im se doživljavaj kao gubitak kontrole nad svojim životom“, dodaje Jovana Stojković.

Na pitanje savetuje li penzionerima da nastave da rade ako imaju mogućnost, ona kaže da to može biti jedan od načina da se osete bolje. Ipak, u radu sa nekima od nih primećuje dilemu „kome će u ovim godinama da se dokazuju“. Zatim, kažu i da su premoreni da eksperimentišu i menjaju nešto u tim godinama, dodaje sagovornica.