Prečke koje se još tresu: Lista najvećih trauma zbog fudbalske reprezentacije i kako su obarale produktivnost

Večeras će Englezi ili Španci slaviti titulu evropskog prvaka u fudbalu. Za jedne biće to noć neizmerne sreće, za druge tuga koja će ponedeljak učiniti veoma teškim danom (a i nešto duži period).

Za navijače reprezentacije Srbije ovo prvenstvo je još jedno u nizu razočaranja koje se (srećom) ne ističe po nekom posebno nesrećnom obrtu na odigranim utakmicama (ako ne računamo „zalaganje“ Sergeja Milinkovića Savića da sustigne slovenačkog igrača prilikom postizanja gola) zbog kojeg bi ostalo u sećanju i predmet dužeg žaljenja. Ne kao neki drugi mečevi u prošlosti.

Da neuspesi voljenog fudbalskog tima ostavljaju posledice na produktivnost radnika čak je i naučno dokazano. Još pre osam godina dve naučnice i trojica naučnika iz Grčke, Holandije i Kipra napisali su rad „Povezivanje rezultata fudbalskog tima sa angažovanjem navijača na poslu i radnim učinkom: Test modela prelivanja“. Objavilo ga je Britansko društvo psihologa.

Nalazi su jasni, navijačima poraženog tima se ne radi i njihova produktivnost pada sa svakim porazom.

Zašto je tako? Gledanje utakmice voljenog tima je veoma važan događaj za navijače. Naučnici su tvrdili da ishod takve utakmice podiže nivo testosterona i može da izazove i kardiovaskularne probleme, a do takve situacije dolazi zbog afektivne reakcije na pozitivan ili negativan rezultat meča. Teorija prelivanja tvrdi da se psihološka stanja prenose iz jednog domena života (npr. utakmica) na drugi (npr. posao). U ovom slučaju je reč o indirektnom prelivanju.

„Utvrdili smo da kada su fudbalski navijači nezadovoljni rezultatom njihovog tima, oni će iskusiti negativan afekat koji ih čini manje angažovanim na poslu, a što dovodi do manjeg radnog učinka“, navodi se u dokumentu i dodaje da su uloga navijača i uloga radnika u konfliktu.

Nasuprot tome, na iznenađenje naučnika, pobeda ne donosi veće angažovanje na radnom mestu, a to objašnjavaju činjenicom da negativni događaji i povezano afektivno stanje imaju znatno duži efekat i teže posledice nego pozitivni događaji.

Autori sugerišu menadžerima da obrate posebnu pažnju na zaposlene koji su fudbalski navijači i koji dolaze na posao posle poraza. Jedan od jednostavnih načina je da tim zaposlenima odlože izazovne zadatke za koji dan. Takođe, trebalo bi da pokažu empatiju pogotovo ako ih neko iz suparničkog navijačkog tabora zadirkuje, ali i da obrate pažnju na svoje ponašanje i učinak ako su i sami navijači nezadovoljni rezultatom omiljenog tima. Jedan od načina da pomognu svojim zaposlenima je i da izbegnu razgovor o utakmici odnosno da probaju da im skrenu pažnju pričom o poslu.

Da li nam je onda naša reprezentacija (u paru sa lošim rezultatima Partizana i Zvezde na evropskoj sceni) decenijama umanjivala BDP? Šalu na stranu, niko se time nije ozbiljno zabavio i neko će reći da to ne može da ima veliki efekat, ali neuspeha je toliko mnogo da se možda treba zapitati. Autori studije posebno naglašavaju značaj fudbala kao globalno najpopularnijeg sporta i broja navijača koji prati ovaj sport.

Fudbalske traume navijača Srbije

U svetlu ovih nalaza, a i povodom još jednog lošeg rezultata reprezentacije na međunarodnoj sceni, pokušali smo da napravimo listu 10 najvećih neuspeha.

Kako nije reč o konkretnoj utakmici, rad Fudbalskog saveza nije se našao na listi, ali bi verovatno bez premca bio na prvom mestu jednog ovakvog rangiranja pre svega zbog lutanja pri odabiru selektora.

Niz imena bez ikakvih ili skromnih trenerskih rezultata poput Milana Živadinovića, Milovana Đorića, Pižona, Krstajića, a na kraju i Dragana Stojkovića Piksija, vrhunskog fudbalera, ali trenerskog anonimusa koji je pre reprezentacije vodio jedan japanski i jedan kineski klub, pa avanture sa strancima poput Havijera Klementea i Dika Advokata, uz burne rastanke sa onima koji su pokazali karakter i znanje (Muslin i Antić), ne idu u prilog sadašnjim i pređašnjim rukovodiocima FSS-a.

Takođe, ograničili smo se i na rezultate od Svetskog prvenstva u Italiji naovamo jer su ipak daleko prisutniji u pamćenju većine stanovništva nego događaji decenijama pre. Iako je reč o pojedinim mečevima bivše zajedničke države, u kolektivnom sećanju oni su ipak najviše „naši“.

Međutim, najteži zadatak bio je odlučiti se za redosled. Prvo i drugo mesto verovatno bi morale da zauzmu dve prečke – u Italiji 1990. i Francuskoj 1998. I jedna i druga su nesumnjivo najveće traume reprezentativnog fudbala. Za njih se može tvrditi da su ostavile i duboke ožiljke na šire društvo, pogotovo ako se stave u širi istorijski kontekst i događaje koji su ih pratili. Zato ovu listu i ne treba posmatrati kao rangiranje već kao popis.

Piksijeva prečka protiv Argentine

Iako je ovo istorijski najdalji događaj iz današnje perspektive, Piksijeva prečka kod pucanja penala (mada nije jedini promašio) možda je i najveća trauma za fudbalski svet na ovim prostorima jer je ipak reč o četvrtfinalu Svetskog prvenstva gde je Jugoslavija mogla da baci na noge aktuelnog svetskog prvaka Argentinu, predvođenu Maradonom u zenitu svoje karijere. Mnogi se i danas pitaju da li bi ulazak u polufinale uticao na tadašnju političku situaciju u Jugoslaviji. Utakmica je posebno tragična i zato što je u zenitu karijere bio današnji selektor, koji je prethodno, u osmini finala uništio Španiju fenomenalnim slobodnim udarcem i jednim „slanjem po burek“.

Mijatovićeva prečka protiv Holandije

Druga prečka zaustavila je reprezentaciju Jugoslavije u osmini finala Svetskog prvenstva. Tragična je jer je usledila posle jednog od boljih ciklusa kvalifikacija, solidnih rezultata u grupi, a potom i mogućnosti potpunog preokreta protiv jednog od tri najmoćnija sastava Holandije u istoriji njihovog reprezentativnog fudbala. Ipak, najviše je tragična jer je trebalo da bude kruna jedne velike generacije.

Izbacivanje sa Evropskog prvenstva u Švedskoj

Iako nismo uvrstili rezultate FSS na listu, ovaj događaj nismo mogli da izbegnemo iako nije vezan za konkretnu utakmicu. Nema evropskog prvenstva koje ne prati podsećanje na nepravdu koja je tada učinjena jugoslovenskoj reprezentaciji. Možda bi i rane iz Italije bile zaceljene da je ovom, možda i kvalitetnijem timu, bilo dozvoljeno da proba da uradi ono što je uradila Danska umesto nas.

Tužne šestice

Porazi protiv Holandije i Argentine sa po šest primljenih golova jesu ozbiljne fudbalske traume. Iako smo verovali da na oba prvenstva imamo dobre reprezentacije, posebno na Evropskom prvenstvu u Holandiji i Belgiji 2000, ova dva poraza su nas postavila na mesto kada je reč o realnom kvalitetu. Međutim, iz toga nisu izvučene pouke kako to fudbaleri vole da kažu posle bolnih poraza.

Švajcarska u Rusiji

Ovaj duel početak je traume od susreta sa Švajcarskom i tima u kojem glavnu reč vode igrači poreklom s Kosova. Da je tada Duško Tošić u poslednjem minutu utakmice ispravio grešku s lošim postavljanjem ofsajd zamke i žrtvovao svoje dalje igranje na prvenstvu rušenjem Šaćirija ispred šesnaesterca, ova utakmica se verovatno nikad ne bi našla na listi. Ovako smo od iste reprezentacije dobili još jedan šamar na prvenstvu u Kataru u pokušaju da im se „osvetimo“ za Rusiju.

Remi s Nemcima

Strast prema pobedi nad Nemcima ušla je u DNK fudbala na ovim prostorima, kako zbog njihovog značaja u fudbalu otkako postoji ovaj sport tako i zbog lošeg skora u međusobnim duelima. O remiju 2:2 na prvenstvu u Francuskoj se i danas priča upravo zato što smo ih „imali“. A imali smo ih jer smo teškom mukom stigli do 2:0, a potom sve prosuli u šest minuta.

Ko su ti Australijanci

Duel protiv Australije bio je primer jednog od najvećih problema fudbalske Srbije, a to su već upisane pobede. Ova je sigurno bila jedna od takvih. Ko su Australijanci u fudbalu, zar ne? To je objasnio Tim Kejhil neverovatnim golom glavom. Naši su se teško povratili od šoka posle drugog primljenog gola, ali ovaj poraz mnogo više boli zbog činjenice da je sastav predvođen Radomirom Antićem mogao daleko više na ovom prvenstvu, posebno nakon pobede nad Nemcima. Poraz dodatno dobija na značaju i zbog poraza od Gane nakon penala Kuzmanovića „van pameti“.

Nikako protiv Španaca

Pored Nemaca, verovatno su nam najviše trauma u fudbalskoj istoriji naneli Španci. Dok mi imamo da slavimo gol Katalinskog davnih sedamdesetih, fudbalska javnost na Iberijskom poluostrvu mnogo češće se sladila protiv nas. Utakmica na Evropskom prvenstvu 2000. je jedna od onih gde smo i njih „imali“. Zapravo imali smo ih tri puta jer smo tri puta vodili, ali smo na kraju izgubili 3:4 i to sa dva gola primljena u zaustavnom vremenu. Veću traumu ublažila je samo činjenica da smo ipak prošli dalje (pokazalo se, bolje da nismo).

Azerbejdžan, Jermenija, Kazahstan, Estonija

Danas nije iznenađenje kad neko „prospe“ bodove protiv članica bivšeg SSSR-a, ali kada su Srbija i Srbija i Crna Gora gubile od ovih rivala to je ipak bilo vreme kada je to još bio veliki neuspeh. Najtragičniji deo ove sage jeste dvomeč sa Azerbejdžanom 2003. kada smo najpre ispustili dva gola prednosti u Podgorici, a potom u duelu u Bakuu omogućili rivalu da zabeleži istorijsku prvu pobedu jer je u poslednjim minutima izgubljena dobijena utakmica. S Jermenima smo kiksnuli igrajući nerešeno u kvalifikacijama za Evropska prvenstva 2008. i 2016. dok nas je Kazahstan pobedio u kvalifikacijama za prvenstvo 2008. Na kraju je sve to začinio poraz od Estonije usred Beograda (1:3) u kvalifikacijama za prvenstvo 2012.

Albanski dron u Beogradu

Utakmica koja će zbog političkih okolnosti zauvek ostati u kolektivnom sećanju. Pobeda u revanšu u Albaniji možda je pokazala ko je u tom trenutku bio kvalitetniji, ali u Beogradu je samo trebalo da igrači budu pametniji, ako to već nisu mogli navijači.