Zemlje koje su dosad najviše zagađivale planetu: Kinezi ubedljivi u jednom segmentu

Kina je trenutno ubedljivo vodeći zagađivač planete posmatrano kroz emisije ugljen-dioksida. Međutim, praćenje emisije ugljen-dioksida samo kroz metričke tone možda neće u potpunosti osvetliti problem zagađenja. Važan je kontekst, poručuje hemijski inženjer Robert Rejpijer u tekstu za Forbes.

On sugeriše da bi trebalo posmatrati emisije po glavi stanovnika i produktivnost u emisiji ugljen-dioksida odnosno kakva im je ekonomska proizvodnja od svake tone emitovanog ekvivalenta CO₂

Ko je u Top 10

Rejpijer podseća da je istih 10 zemalja prednjačilo na listi najvećih svetskih emitera CO₂ u 2024. Jedino su Kanada i Južna Koreja zamenile mesta na dnu tabele.

Ovih 10 zemalja odgovorno je za skoro 70% ukupnih globalnih emisija ugljen-dioksida. Ali nisu sve njihove emisije iste. Od toga, udeo Kine je čak 30,7%.

„Kina je odgovorna za više emisija nego naredne četiri zemlje zajedno. I uprkos značajnim ulaganjima u obnovljive izvore energije, emisije u Kini i dalje rastu, prosečno za 1,8% godišnje u poslednjih deset godina“, navodi Rejpijer.

Takođe, Kina ostvaruje samo 1,5 dolar po kilogramu emitovanog ugljen-dioksida. Mnogo manje u odnosu na SAD i Japan, ali i druge razvijene odnosno efikasnije ekonomije. S druge strane, Kina emituje 8,9 tona po glavi stanovnika što je mnogo manje nego razvijeniji konkurenti. Ali, i daleko više od drugih zemalja u razvoju.

Bitne razlike

SAD je drugi najveći zagađivač sa udelom od 12,5% u globalnoj emisiji. Ipak, Rejpijer zaključuje da je pozitivno to što godišnje ova država umanjuje emisije za jedan procenat. Uz to je i veoma efikasna kada se posmatra ostvareni BDP u odnosu na kilogram emitovanog CO₂. Ipak, nepovoljna je i statistika posmatrana po glavi stanovnika sa 15 tona koje prosečni Amerikanac pošalje u vazduh.

Na učinak trećeplasirane Indije se pre svega odražava to što je zemlja u razvoju, ima veliku populaciju, industrijalizuje se i želi da milione izvuče iz siromaštva. Zato u klimatskim pregovorima traže fleksibilnije ciljeve.

Rejpijer ističe i primer Saudijske Arabije sa najvećom emisijom po glavi stanovnika na listi – 20,9 tona – iako proizvodi samo 1,8% globalnih emisija. Ima i nisu efikasnost, a visoke emisije potiču od subvencija za energiju, oslanjanja na naftu i energetski intenzivnog načina života.

Iako su neke razvijene zemlje veoma efikasne u proizvodnji u odnosu na to koliko emituju gasova, analitičari smatraju da se s pravom na njih najviše odnose klimatski sporazumi i obaveze jer su dosad najviše i doprinele zagađenju. Isto tako, od njih se najviše očekuju da finansijski pomognu zemljama u razvoju da se izbore s klimatskim promenama.

Ko je najviše zagađivao od 19. veka

Primera radi, SAD su od 19. veka do sada odgovorne za 24% svih emisija CO₂ u atmosferu.

I one su ubedljivo prve. Iako Kina sada najviše zagađuje planetu, tek od 2023. je izbila na drugo mesto liste najvećih emitera CO₂ posmatrano u odnosu na početak industrijalizacije u 19. veku.

Brzina kineskog sustizanja Evrope je takođe zanimljiva. Početkom devedesetih Kina je bila na oko 40% količine koje su do tog trenutka emitovale sadašnje članice EU. Do 2015. stigla je na 80% da bi sada bila ispred.

EU je sada treća po istorijskom „doprinosu“. Daleko iza su Rusija, Brazil, Indija i Velika Britanija.

Istorijski doprinos Kine zagrevanju Zemlje ipak je u ovom trenutku dosta niži od američkog. Količine koje su SAD emitovale i dalje su oko 70% veće nego kineske. Procene analitičara su da će Kina i tokom ovog veka nastaviti da bude najveći zagađivač planete.

Ko će pre do cilja

Ali, ako se ovim tempom bude nastavilo smanjenje emisija i uvođenje obnovljivih izvora energije, Kina do kraja ovog veka možda neće preteći Ameriku. Dok su SAD i EU počele da obaraju emisije u prvoj deceniji ovog veka i nalaze se na silaznom trendu, Kina će takav trend krenuti da ostvaruje tek sada. Procene su i da će biti brža. Do nulte emisije iz fosilnih goriva, cementa, upotrebe zemlje i šuma, EU bi trebalo da stigne tokom šezdesetih godina ovog veka, a SAD i Kina tokom osamdesetih.

A Rejprijer je pokušao da izračuna koliki je bio doprinos SAD. Ako bi celokupni američki „doprinos“ ugljen-dioksida nekim čudom nestao iz atmosfere, on procenjuje da bi se nivo zagađenosti Zemlje vratio na nivo s kraja devedesetih.

„To je snažan podsetnik da ugljen-dioksid ne nestaje sam od sebe. On se vremenom akumulira, stvarajući nasleđeni efekat s kojim se današnje klimatske politike moraju suočiti. I dodatno naglašava zašto je istorijska odgovornost — pored trenutnih emisija — ključna tema u međunarodnim klimatskim razgovorima“, ističe Rejpijer.