Američki kongresmeni nisu sebi povećali platu 17 godina: Neki jedva sastavljaju kraj s krajem

Većina ljudi, kada bi dobila priliku, oberučke bi prihvatila mogućnost da sebi poveća platu. Ne i članovi Kongresa. Svake godine od 2009, članovi Kongresa – očigledno prestravljeni reakcijom birača – odlučuju da sebi ne povećaju platu od 174.000 dolara godišnje. Čak i dok inflacija nagriza vrednost dolara. Tokom više od 18 godina, ta uskraćivanja su se nagomilala. Danas članovi Kongresa koji nisu na rukovodećim funkcijama zarađuju manje, kada se plata prilagodi inflaciji, nego u bilo kom trenutku od 1950-ih.

To za većinu Amerikanaca nije problem. Njih 69% smatra da su zakonodavci preplaćeni. Među kritičarima su i sami članovi Kongresa. „Da Kongres sebi sada poveća plate bilo bi suludo“, rekla je 2024. poslanica Marija Glusenkamp Perez, demokrata iz države Vašington, kada se razmatralo jedno takvo povećanje.

„Moramo da gledamo rezultate“, kaže Demijan Brejdi, potpredsednik za istraživanja u Nacionalnoj fondaciji sindikata poreskih obveznika. Većinu godina članovi Kongresa ne uspevaju čak ni da usvoje budžet na vreme. Zato su blokade rada savezne vlade i rezolucije kojima se rokovi samo odlažu postale godišnja tradicija dok nacionalni dug nezaustavljivo raste do iznosa koji je teško i pojmiti. Osim toga, članovi Kongresa i dalje zarađuju gotovo tri puta više od medijalne godišnje zarade zaposlenog sa punim radnim vremenom. „Ljudi se svuda suočavaju sa finansijskim teškoćama“, dodaje Brejdi. „To izgleda loše“.

Ali i stagnacija plata stvara probleme. Nepromenjena primanja znače da kvalifikovani ljudi koji bi mogli biti zainteresovani za rad u javnoj službi odlaze drugim putem. „Ovo ionako nije veliki deo budžeta, ali bi moglo imati ogroman uticaj na mogućnost ljudi da služe javnosti“, kaže Maja Kornberg, viša istraživačka saradnica u Brenan centru za pravosuđe.

Kršenje Ustava?

Neki bivši članovi Kongresa, koji se, za razliku od aktuelnih članova, više ne suočavaju sa rizikom da izgube na izborima, sada tuže državu kako bi dobili više novca. Ova dvostranačka grupa, u kojoj se nalazi i nekoliko aktuelnih poslanika, tvrdi da se rutinskim odbijanjem povećanja plata krši 27. amandman Ustava SAD. On propisuje da Kongres ne može menjati svoje plate pre nego što se održe izbori. To nije baš ono što su tvorci tog amandmana verovatno imali na umu. Džejms Medison je želeo da spreči Kongres da povećava sopstvene plate bez demokratske odgovornosti, a ne da spreči njihovo automatsko povećavanje i tako ih zadrži nepromenjenim. Savezni sudija je u maju doneo povoljnu početnu odluku.

U zavisnosti od ishoda postupka, svi članovi Kongresa mogli bi potencijalno da dobiju povećanje plate od više desetina hiljada dolara, uz isplatu zaostalih primanja. Najbolji deo: politički opasan neočekivani dobitak bio bi im dodeljen odozgo, od strane sudske vlasti. A ne rezultat njihovog sopstvenog glasanja.

Teško do povišica u XIX veku

Prvi američki kongresmeni rano su naučili da je glasanje za povećanje plata pouzdan način da izgube posao. Počev od 1789. godine, dobijali su samo šest dolara za svaki dan koji bi proveli na funkciji. To bi danas bilo nešto više od 160 dolara. Nakon rata 1812. godine, Kongres je 1816. pokušao da to promeni na 1.500 dolara godišnje (oko 28.000 dolara danas), ali je taj potez bio toliko nepopularan da je na izborima te godine dve trećine članova Predstavničkog doma izgubilo mandate ili se povuklo.

Sledeći saziv Kongresa vratio se na dnevnu naknadu od osam dolara, a javnost nije uspeo da ubedi u prednosti modela sa godišnjom platom sve do 1856. godine. Tada su članovi odredili svoje plate na 3.000 dolara godišnje, što bi danas bilo nešto više od 100.000 dolara. Poslanik Džejms Or, demokrata iz Južne Karoline, tvrdio je da bi niske plate dovele do toga da Kongres čine „ljudi velikog privatnog bogatstva“ i da bi „isključile ljude sposobne i časne“. Ili bi dovele do toga da članovi Kongresa „prodaju svoje glasove i prava svojih birača za zlato“. Predlog je u Predstavničkom domu prošao sa 100 glasova prema 99.

Kongres je kasnije povećao plate na 5.000 dolara nakon što je Građanski rat izazvao nagli rast cena. To bi danas odgovaralo iznosu od oko 110.000 dolara. Činilo se da su birači to razumeli. Ali naknadno povećanje od 50% iz 1873. godine, usvojeno poslednjeg dana zasedanja i primenjeno retroaktivno na prethodne dve godine, postalo je poznato kao „prevara sa zaostalim platama“. To je učinilo Kongres približno popularnim kao što je tuberkuloza. „Iz velikog glasa naroda došao je jedan jasan, sve snažniji, bezuslovan i neprekinut ton nepodeljene osude“, pisao je tada list Atlanta Constitution. Kongres je ubrzo poništio povećanje i ostavio plate nepromenjenim sve do početka novog veka.

Kreativna rešenja iz prošlog veka

U 20. veku članovi Kongresa kao da su pronašli recept za opravdavanje povećanja plata. Sačekati period visoke inflacije, a zatim ukazati na opasnost od Kongresa koji bi činili isključivo bogataši ili ljudi nedovoljnih sposobnosti. Nije došlo do povećanja plata nakon Prvog svetskog rata, sa 7.500 na 10.000 dolara. Republikanac iz Njujorka Ogden Mils je 1925. godine tvrdio: „Možda nije daleko vreme kada ćemo za svojih 7.500 dolara dobijati ljude vredne 5.000“. Predlog je usvojen, kao i novo povećanje sa 10.000 na 12.500 dolara nakon Drugog svetskog rata.

Tokom 1950-ih pronašli su drugi mehanizam. Prepustiti prljavi posao nekom drugom. Imenovana Komisija za plate sudija i članova Kongresa preporučila je da Kongres poveća svoje plate na 27.500 dolara. Kongres je ponizno prihvatio manje povećanje – na 22.500 dolara.

Moderna era plata u Kongresu počela je 1989. godine. Tada je Zakon o etičkoj reformi povećao plate sa 89.500 na 125.100 dolara do 1991. godine. Kako bi politički bilo prihvatljivije, zakon je uključio široka poboljšanja pravila o finansijskom objavljivanju podataka, sukobu interesa i prihodima izvan funkcije. Takođe je povećanja plata stavio na svojevrsni „tempomat“, uvođenjem automatskih korekcija troškova života vezanih za godišnju inflaciju.

Savremeno doba

Ali Kongres stalno pritiska kočnicu. Od tada je 23 puta odbio ta povećanja, uključujući svaku godinu od 2009. Neki državni i lokalni funkcioneri sada zarađuju znatno više od onih na Kapitol Hilu. Zohran Mamdani u Njujorku zarađuje 258.750 dolara godišnje. Gradonačelnica Los Anđelesa Karen Bas zarađuje gotovo 320.000 dolara. I nisu u pitanju samo veliki gradovi. Aksios i Majami Nju Tajms su prošle godine analizirali primanja čelnika svih lokalnih samouprava u okrugu Majami-Dejd na jugu Floride. Pronašli su više od dve desetine funkcionera čije su plate bile veće od 174.000 dolara.

Nekim članovima Kongresa teško je da finansijski sastave kraj s krajem, jer često održavaju dva doma, od kojih se jedan nalazi u čuveno skupom glavnom gradu. Neki spavaju u svojim kancelarijama umesto da plaćaju kiriju. Pristupačnost stanovanja – reč koja je 2026. na usnama svakog kandidata – još snažnije pogađa članove Kongresa koji nemaju nezavisne izvore bogatstva. Poslanica Emili Rendal, demokrata iz države Vašington, u početku je bila odbijena kada je pokušala da iznajmi stan u Vašingtonu jer joj je prihod bio prenizak nakon što je 2024. osvojila mesto u Predstavničkom domu. „Morala sam da uzmem pismo od administracije Predstavničkog doma i pošaljem ga kompaniji koja izdaje stanove, kako bih im objasnila da ću… kada u januaru položim zakletvu, zarađivati X iznos“, rekla je za Forbes. „Zanimljivo je u Kongresu. Postoje ljudi koji poseduju sopstvene stanove u Vašingtonu ili koji, kada budu izabrani, iznajme penthaus“, dodaje ona.

Strah od korupcije

Rendal, koja je odrasla u porodici radničke klase, tvrdi da Kongres koji prvenstveno čine bogati ljudi utiče na pitanja o kojima se raspravlja i zakone koji se usvajaju. „Imali smo saslušanja koja su republikanci sazivali zbog prevare sa Medicaid-om. Imala sam i priliku da govorim o tome kako je to zaista izgledalo za moju porodicu kada smo morali da popunjavamo dokumentaciju kako bismo bili sigurni da će oprema koja je mojoj sestri spasavala život biti pokrivena i da je Medicaid neće odbiti“, kaže ona. „To iskustvo nije jedinstveno za ovu zemlju, ali je prilično jedinstveno u Kongresu“.

Skromna primanja izazivaju zabrinutost zbog korupcije. Članovi Kongresa imaju ograničene mogućnosti da ostvaruju prihode izvan svoje funkcije. Ali, mnogi poseduju portfelje akcija. A kada na njima dobro zarade, prirodno se postavljaju pitanja o trgovini akcijama na osnovu insajderskih informacija. Predsedavajući Predstavničkog doma Majk Džonson povezao je ova dva pitanja. On podržava zabranu trgovanja akcijama za članove Kongresa, ali je na konferenciji za novinare 2025. godine ukazao da, pošto Kongres od 2009. nije dobio povećanje plata, neki članovi žele da zadrže mogućnost trgovanja akcijama „kako bi se brinuli o svojim porodicama“.

Kajl Kan-Malins, novinar Forbes