Cena nafte po barelu od 100 dolara je lako dostižna: Zašto je besmisleno pozivati da se ne gomilaju zalihe

Ako bi zbog zatvaranja Ormuskog moreuza bilo izgubljeno između 10 i 20 miliona barela dnevno u snabdevanju naftom, kupci bi mogli da krenu u panične kupovine. Oni koji nisu direktno pogođeni mogli bi da počnu da gomilaju zalihe. Neizvesnost u vezi sa trajanjem prekida dodatno bi pojačala paniku i gomilanje. Skočila bi cena nafte. Možda i iznad 100 dolara po barelu na određeni period.

Nije iznenađenje što je komentatorska scena preplavljena pokušajima da se objasni uticaj novog iranskog sukoba na tržište nafte. Svi očekuju više cene, ali postoje velika neslaganja oko toga koliko bi one mogle da porastu. Neki ukazuju na ogromne količine nafte koje su ugrožene prolaskom kroz Ormuski moreuz. Drugi, predvođeni direktorom Međunarodne agencije za energiju (IEA) Fatihom Birolom, ističu da „IEA aktivno prati događaje na Bliskom istoku i potencijalne implikacije po globalna tržišta nafte i gasa i tokove trgovine. Tržišta su do sada bila dobro snabdevena“.

Šta su „nestali bareli“

Podaci, međutim, deluju kao da to dovode u pitanje, što je poslednjih meseci predmet brojnih rasprava. Sama IEA je, iako je prošle godine registrovala suficit od oko dva miliona barela dnevno, zabeležila povećanje zaliha u zemljama OECD-a od svega oko 0,2 miliona barela dnevno. (OECD obuhvata približno polovinu svetskog tržišta nafte.) Dodatnih 0,7 miliona barela dnevno povećanja zaliha na moru i u plutajućim skladištima i dalje je ostavilo značajnih 1,2 miliona u kategoriji „razno radi bilansiranja“. Drugim rečima, neobračunato. To je isti fenomen koji je 1998. godine Dejvid Knap nazvao „nestalim barelima“.

U novije vreme, IEA je objasnila barem deo neslaganja. Procenjuje se da su globalne zalihe prošle godine porasle za oko 500 miliona barela, ali je oko dve trećine toga otišlo ili u Kinu (uglavnom državne rezerve) ili u „naftu pod sankcijama na vodi“, odnosno neprodate iranske, ruske i venecuelanske barele. Ta nafta trenutno ne bi bila dostupna tržištu, osim ako se sankcije ne ukinu i/ili se ne ponude veći popusti kako bi se privukli kupci.

Zalihe neće sprečiti paničnu kupovinu

Grafikon u nastavku prikazuje prijavljene zalihe OECD-a. One su prošle godine porasle za oko 100 miliona barela i svakako su na adekvatnom nivou. Ipak, ostaje značajna mogućnost da neravnomerna raspodela gubitaka u snabdevanju usled zatvaranja Ormuskog moreuza (ili barem izbegavanja prolaska brodova) znači da te zalihe neće biti dovoljne da spreče paničnu kupovinu, naročito u zemljama koje zavise od nafte iz Persijskog zaliva.

Prošle su četiri decenije od ogromnog povećanja zaliha tokom iranske naftne krize 1979. godine. Tada su zalihe rasle za tri miliona barela dnevno i više tokom više meseci. Vladao je strah da će se Iranska revolucija proširiti na druge zemlje Zaliva i da bi tenzije između Irana i Iraka mogle dovesti do rata. Prvi strah se na kraju pokazao neosnovanim, dok je drugi postao stvarnost. Ali, tek kada je tržište već bilo prezasićeno.

Nakon toga se vodila rasprava da li je nagomilavanje zaliha bilo posledica panike ili želje za profitom, pri čemu se većina analitičara priklonila teoriji panike. Zbog velike neizvesnosti u snabdevanju, naftne kompanije (i potrošači) koristili su analogiju sa čamcem za spasavanje. Kada ste nasukani na moru na neodređeno vreme, strogo racionalizujte zalihe hrane. Kompanije koje su 1979/80 imale višak nafte zadržavale su ga, dok su one kojima su ugovori otkazani podizale cene na tržištu koje je rapidno nestajalo.

Teorija toalet papira

To otvara važnu poentu: gomilanje zaliha je često racionalno. Mnogi se podsmevaju potrošačkoj panici koja dovodi do nestašice toalet papira. Sve dok i sami ne ostanu bez njega. Kada je reč o potrošačima nafte, poruke da ne paniče i ne gomilaju zalihe obično su ili besmislene ili kontraproduktivne. Predsednik Džimi Karter to je naučio 1979. godine kada je pozvao države da ne podižu cene kupovinom na spot tržištu. Istovremeno je naredio američkim kompanijama da pre jeseni povećaju zalihe lož-ulja.

Kratkoročna cena nafte može naglo porasti delom i zbog očekivanja trgovaca. A kada cene krenu naviše, trgovanje zasnovano na momentumu dodatno ih podiže. Sve dok nešto ne pokrene rasprodaju, najverovatnije kraj sukoba, koji zasad ne deluje blizu.

Zašto treba tražiti mir

Fizički ekvivalent povratne sprege koja stoji iza trgovanja po momentumu može se videti u potrošačkom gomilanju. Ljudi žure da napune rezervoare, formiraju se redovi, drugi vide redove i pridružuju im se. Prebacivanje miliona barela benzina u rezervoare potrošača možda ne deluje dramatično, ali ako se to desi u roku od nekoliko dana, opteretiće sposobnost industrije da isporuči dovoljno goriva kako bi smirila paniku. Moguće je da bi oslobađanje nafte iz strateških rezervi imalo umirujući efekat, ali apeli da se ne gomilaju zalihe verovatno će ostati bez odjeka.

Ako rat potraje duže od nekoliko dana, verovatna je uzlazna spirala cena nafte, a 100 dolara po barelu je lako dostižno. Takav nivo ne bi potrajao nakon završetka sukoba, ali bi ekonomske posledice mogle biti ozbiljne u globalnoj ekonomiji koja već pokazuje znake zamora. Uz rast cena benzina od 25 do 50 centi po galonu, poverenje potrošača bi verovatno naglo palo, inflacija porasla, a privredna aktivnost usporila. Još jedan, iako sekundarni, razlog da se priželjkuje mir.

Majkl Linč, saradnik Forbes