Država određuje kamate, država određuje cene, kuda plovi naš ekonomski brod: Nikud, ima rupu na trupu

Sasvim moguće već danas, eventualno u narednih nekoliko dana, znaće se koje će to proizvode trgovci ponuditi građanima Srbije po povoljnijim cenama. To je rezultat dogovora premijera i ministara sa predstavnicima trgovinskih lanaca. Nije doduše još sasvim poznat mehanizam koji će istopiti cene pojedinih osnovnih životnih namirnica. Istovremeno, Narodna banka Srbije obećava da će zakonski ograničiti bankarske marže, pa tako i cene kredita.

Forbes Srbija pitao je ekonomiste kuda se kreće naša ekonomija još većim mešanjem države u funkcionisanje ovih tržišta, ali i da li će mere dati rezultat. Da li je to jedini način da se ograniče profiti nauštrb standarda potrošača.

Reklo bi se da nije problem u mešanju države, već više u momentu, kao i načinu na koji to radi. Tako Branimir Jovanović, stručnjak za Zapadni Balkan u Bečkom institutu za međunarodne studije veruje da bi obuzdavanje cena i kamata imalo više smisla ranije, dok je inflacija buktala.

„Ukratko, za mene su ovo populističke mere, koje neće imati nekih većih efekata, jer dolaze relativno kasno, kada su kamate i cene već znatno skočile. Ako pričamo o kamatama, one su čak počele da padaju i sva očekivanja su da će taj trend produžiti. Ako su vlasti htele da spreče rast kamata, trebalo je da reaguju mnogo ranije. Osim toga, maksimalni nivo kamata koji se predviđa je viši od trenutnog nivoa, tako da, on ustvari i neće smanjiti kamate“, smatra Branimir Jovanović.

Od limitiranja bankarskih marži, koristi bi mogli da imaju korisnici kreditnih kartica i dozvoljenog minusa.

„Ali i to smanjenje će biti premalo i kamate će, ipak, ostati prilično visoke – blizu ili više od 20 odsto, što neće puno pomoći“, uveren je Jovanović. „Slično je i sa cenama. Njihov rast je usporio, inflacija se već stabilizovala na oko četiri odsto, i očekivanja su da će još usporiti. Tako da, potencijalno ograničenje marži, opet, dolazi prekasno, kada se stanje smirilo i kada su cene već visoke. Osim toga, iskustvo iz regiona, pre svega iz Makedonije, pokazuje da ograničavanje marži nije tako efektivna mera kao ograničavanje cena, jer se teško kontroliše“.

Mešanje nije problem

Za Branimira Jovanovića nije problem što se država meša u funkcionisanje tržišta. Ali ponavlja da je najvažniji momenat u kome interveniše.

„Nije problem što se država meša. Država ima pravo, pa čak i obavezu, da reguliše tržišta. U ekonomskoj nauci je dobro poznato da postoje tržišni neuspesi, i u takvim situacijama država ima potpuno pravo da interveniše kako bi korigovala ove neuspehe. Pitanje je samo kada se treba umešati i na koji način. Mislim da ova regulacija kamata i cena dolazi prekasno, kada je kriza prošla i stanje se već smirilo, a i da sami način regulacije nije najbolji, jer su maksimalni iznosi kamata postavljeni previsoko, i jer iskustva iz drugih zemalja pokazuju da regulacija marži nije baš efektivna mera“, podvlači Jovanović.

Bečki institut je radio nedavno analizu efektivnosti ovih mera, i zaključili su da zamrzavanje cena može da kontroliše inflaciju, ali je neophodno da bude dugo na snazi i da se doslovno primenjuje, sa visokim kaznama za kršenje.

„S druge strane, da bi ustanovili da li neki supermarket poštuje ograničenje marže, treba otići u inspekciju, otvoriti sve knjige i fakture, pogledati kolike su nabavne cene i ostali troškovi, a to prosto zahteva puno vremena, posebno ako se radi o više proizvoda. Osim toga, firme mogu praviti manipulacije, štimati nabavne cene i slično, što se teško utvrđuje“, objašnjava Branimir Jovanović.

Pavle Medić, zamenik glavnog ekonomiste u Centru za visoke ekonomske studije (CEVES), smatra da uticaj države na cene osnovnih namirnica ima smisla kao zaštita ugroženog dela stanovništva. Pre svega jer je hrana u Srbiji za poslednje tri godine porasla 47% i cene su se skoro izjednačile sa onima u EU – na 95% su evropskog proseka.

„Imajući u vidu da hrana čini gotovo polovinu (47,6%) minimalne potrošačke korpe, odnosno 40% prosečne, možemo zaključiti da će smanjivanje cena osnovnih prehrambenih proizvoda imati pozitivan uticaj na njihovo blagostanje. S druge strane, nema besplatnog ručka – trgovci će pokušati da smanjenje ovih cena prevale na proizvođače, kao što će pokušati i da povećaju cene komplementarnih proizvoda“, smatra Medić.

Deo problema, veruje, leži u samoj prehrambenoj industriji, jer se ne razvija dovoljno brzo, prerađivačka ne povećava produktivnost, dok primarna poljoprivredna proizvodnja beleži dosta slabe rezultate.

„Sve su to dubinski strukturni razlozi kojima se ne bavimo, a kojima ovakve mere nikako ne pomažu“, dodaje Medić. „Ako prihvatite argumentaciju da su prodajni lanci krivi za visoke cene, onda je logično da se postavi pitanje istraživanja uzroka toga, a tu nadležnost ima Komisija za zaštitu konkurencije. Rekordno visoki profiti i prinosi u trgovini, najviši od svih sektora, u inflatornoj godini, kao i lakoća sa kojom lanci pristaju na ograničavanja cena svakako daje prostora za sumnju da postoje određeni vidovi netržišnog ponašanja“.

Ukratko, Medić veruje da regulacija cena, kao mera koja trenutno „ublažava bol“ sa socijalnog aspekta jeste poželjna. Problem je što ne tražimo prave uzroke tako visokih cena osnovnih prehrambenih proizvoda u Srbiji, samim tim i mera koje bi bile dugoročno usmerene na stvarno rešavanje ovog problema.

Konkurencija i koncentracija

Kada se pomene sumnja u netržišno ponašanje, oči su uprte u Komisiju za zaštitu konkurencije.

„Ona bi morala to da ispita u svojim sektorskim analizama i predstavi stvarnu sliku“, kaže Medić. „Konkurencija je jedini ispravni način za suzbijanje zarada koje su stečene zloupotrebom tržišta. Ni maloprodaja ni proizvodnja hrane ni banke nisu prirodni monopoli kojima je potrebno ograničavati profitnu stopu ili cene, ili na bilo koji drugi način uticati na njihove zarađivačke sposobnosti. Ukoliko neumerene zarade postoje, potrebno je ispitati fundament, naročito ukoliko nemate nove igrače koji privučeni visokim zaradama ulaze u određenu granu. Tu je potrebna volja države, odnosno Komisije za zaštitu konkurencije, da otkrije i reši problem“.

Branimir Jovanović sa Bečkog instituta ne veruje da srpska privreda funkcioniše drugačije od oslatlih, ali veruje da je karakteriše – mala konkurencija.

„Sve privrede u principu funkcionišu na sličan način, nije Srbija nikakav izuzetak. To je suština kapitalizma, u njemu firme gledaju da povećaju svoj profit, poštujući zakone i pravila igre“, odgovara Jovanović. „Razlika između Srbije i nekih razvijenijih zapadnoevropskih privreda je što je u Srbiji konkurencija manja, pa je koncentracija tržišta veća, zbog čega velike firme imaju veću moć. Druga razlika je što su agencije zadužene za zaštitu konkurencije i kontrolu firmi puno slabije nego u Zapadnoj Evropi. U Evropskoj uniji stalno ima primera kada se čak i najveće svetske firme kažnjavaju, ponekad i samo da bi se pokazalo da niko nije iznad države. U Srbiji političari verovatno garantuju velikim firmama da se to nikad neće desiti“.

I Lazar Ivanović, istraživač ekonomista CEVES-a, siguran je da o kontroli cena ne bismo govorili da je Srbija zemlja sa jakim institucijama i da postoji fer i poštena tržišna utakmica.

„Da se vratimo na realnost, institucije se jako teško i sporo grade, a vrlo lako urušavaju i nije realno očekivati da će situacija na tom polju bitno da se promeni u bliskoj budućnosti“, smatra Ivanović. „Prema zakonu, ovim pitanjem u Srbiji bi trebalo da se bavi Komisija za zaštitu konkurencije. Međutim, kako možemo videti, Komisija je trenutno okupirana esencijalnim pitanjima kao što su cene kafe i nekonkurentnim delovanjem softverskih kompanija, pa nema vremena da se bavi marginalnim temama kao što su osnovne životne namirnice“.

Da znamo pravi uzrok, znali bismo i terapiju. Ivanović smatra da je odgovornost, dobrim delom, na trgovcima.

„Da je u pitanju samo eksterni činilac, to bi se odrazilo i na cene hrane u drugim zemljama u regionu. S druge strane, ako pogledamo marže trgovinskih lanaca u Srbiji, jasno nam je da su one glavni uzrok ovako visokih cena hrane“, jasan je Ivanović. „Možemo zaključiti da su određene kontrole cena zaista neophodne. Međutim, Vlada bi prethodno trebalo da sprovede temeljnu analizu kojom će da utvrdi koje cene je potrebno ograničiti i koliko kako ne bi napravila veću štetu od koristi“.

Gde škripi sa kamatama

Na visinu bankarskih kamata ne utiče uvek samo tržišna utakmica.

„U slučaju bankarskog sektora moramo biti svesni da su naše kamatne stope više usled više percepcije rizika Srbije – koja i dalje nema investicioni kreditni rejting“, sugeriše Pavle Medić. „Primarni razlog jeste slaba vladavina prava i kvalitet institucija, odnosno prisustvo korupcije. Ekonomskim fundamentima, sa druge strane, Srbija zaslužuje investicioni kreditni rejting“.

Ni kamate, međutim, nisu jedini izvor prihoda bankara. Na to ukazuje Branimir Jovanović.

„Osim kamata, treba da se regulišu i ostale njihove aktivnosti. Oko trećina prihoda srpskih banaka dolazi od nekamatnih izvora – razne provizije za održavanje računa, za plaćanja. Te provizije u Evropskoj uniji su znatno niže, i to je nešto na šta Srbija treba ubuduće da radi“, kaže on.

Plitko tržište kapitala razlog je što su nekretnine u Srbiji najtraženije investicione jedinice. Lazar Ivanović tako upozorava da bi eventualni pad kamata mogao da poveća tražnju za kvadratima, a oni ponovo da poskupe. Predlaže zato kontrolu cena nekretnina.

„Iako će ograničavanje kamatnih stopa na stambene kredite u teoriji pomoći prosečnoj porodici da lakše priušti stan, ono će u isto vreme i povećati tražnju koja je već jako visoka, a zbog nedovoljne ponude, veoma je moguće da će cene nekretnina nastaviti da rastu“, upozorava Ivanović. „Smatram da je potrebno ograničenje kamatnih stopa targetirati tako da se pre svega odnosi na kupovinu pristupačnijih stanova, a ne luksuznih koji se posmatraju kao investicija. Kao prateću meru treba uvesti kontrolu cene nekretnina i kontrolu renti. Ovo bi bilo kratkoročno rešenje dok bi dugoročno država trebalo da utiče na značajniji rast ponude i da kroz različite instrumente finansira izgradnju pristupačnih stanova, koji bi bili dostupni prosečnom čoveku“.

Drugi put za bolje cene

Nameće se pitanje može li se drugim putem stići do podnošljivijih cena hrane, ali i kredita.

Kada je akutna faza ove inflatorne krize prošla, Branimir Jovanović poručuje da treba raditi na strani ponude, odnosno, povećati domaću proizvodnju kritičnih proizvoda, kako bi se izbegle, ili bar ublažile, inflatorne krize u budućnosti. Mogući način je – ekstraprofit.

„Druga stvar koja se može uraditi je uvesti poreze na ekstra profite. To možda neće sprečiti da pojedine firme i dalje ostvaruju velike profite, ali će bar preraspodeliti deo tih profita svim ostalima. Sve članice Evropske unije su uvele takav porez krajem 2022, iz regiona je to uradila i Makedonija, ali Srbija nije htela“, kaže Jovanović.

I drugi su išli sličnim putem

Kontrola cena je velika i stara tema u ekonomskoj nauci, koja je zadnjih par godina ponovo postala aktuelna. U SAD je, podseća nas Branimir Jovanović, pre 50 godina postojala državna agencija koja se bavila kontrolom cena. Ekonomisti su podeljeni koliko je ona bila efikasna, ali je činjenica da je takva agencija postojala u najvećoj kapitalističkoj državi dugi niz godina.

„Kada je počela ova trenutna inflatorna kriza, jedna nemačka ekonomistkinja, Izabela Veber, je objavila članak u britanskom Gardijanu u kom je argumentovala da države opet treba da pribegnu kontroli cena, kako bi ublažile inflaciju. To je napravilo svojevrsnu buru među ekonomistima, pa su i najpoznatija imena, kao Pol Krugman, reagovali. Poslednji primer je Kamala Haris, kandidatkinja demokrata za predsedničku funkciju u Americi, koja je predstavljajući svoj ekonomski program nedavno izjavila kako će stati na kraj pumpanju cena od strane korporacija. Nije navela detalje kako to misli da uradi, ali je tema svakako aktuelna čak i u izbornoj kampanji u SAD“.

Kada je reč o ograničenju kamata, Jovanović ističe da je studija Svetske banke od pre desetak godina utvrdila da oko 80 zemalja u svetu ima neki vid kontrole, ali i da je taj broj manji nego što je bio u prošlosti. Druga studija je došla do podatka da dvadesetak zemalja u Evropskoj uniji ima određene kontrole kamata, ali se one odnose uglavnom na siromašne i ranjive grupe.

Kontrola cena osnovnih proizvoda se na različite načine sprovodila u velikom broju evropskih zemalja – u Mađarskoj, Hrvatskoj, Litvaniji, Grčkoj, Rumuniji, nešto drugačije u Francuskoj.

„Za razliku od ovih zemalja koje su ograničenja uvela kako bi usporila inflaciju i zaštitila stanovništvo, Srbija, u kojoj je inflacija usporila, meru pre svega uvodi kao deo socijalne politike. Ukoliko ostane samo na tome, bez istraživanja i rešavanja uzroka, onda to neće imati nikakve dugoročno poželjne efekte“, upozorava Pavle Medić.

Cenovne kontrole su se sprovodile i sprovode se u velikom broju privreda. Negde su dovele do ozbiljnih tržišnih distorzija, pojave crnog tržišta i ozbiljnog zaduživanja države koja je morala da subvencioniše proizvođače, pa Lazar Ivanović podseća na slučaj Argentine. U Španiji, Velikoj Britaniji, Francuskoj, targetirana politika kontrole cena je obuzdala inflaciju.

„Šta god mislili o uspešnosti ovih politika, samu činjenicu da se pitanje kontrole cena, koje već decenijama predstavlja svojevrstan tabu, ponovo vratila u mejnstrim ekonomski diskurs, možemo oceniti kao pozitivnu“, veruje Lazar Ivanović.