Finansijsko planiranje za posebne potrebe: Pametni saveti za porodice koje se suočavaju sa invaliditetom

Kada se 2005. bližila diplomiranju na Univerzitetu Rutgers, Melisa Vajs razmišljala je da postane socijalni radnik. Ali kao matematički štreber koji je stekao diplopmu u finansijama, njena karijera je na kraju izvesnijim putem – postala je finansijski analitičar, a zatim i finansijski planer.

Danas, nakon 18 godina odraslog života i izazova (majka joj je umrla od raka, a najstariji sin je u autističnom spektru), Vajs se oseća kao da se vratila onome što je želela da radi – samo sa dodatkom mnogo simbola dolara i pravnih izazova.

Vajs je deo rastućeg broja finansijskih profesionalaca koji su specijalizovani za rad sa porodicama čija deca imaju posebne potrebe. „Razumem pritisak na porodice, iskusila sam to“, kaže Vajs, pridružena partnerka u CI RegentAtlantic u Moristaunu, u Nju Džersiju, jedinici kompanije za menadžment bogatstva CI Prajvet Velta (CI Private Wealth) čija je imovina 95 milijardi dolara. „Moj posao kao njihovog planera je da integrišem – lično je finansijsko.“

Postoje dobri razlozi zašto je ovo područje rasta za finansijske planere. Broj dece sa smetnjama u razvoju raste – prema podacima američkog statističkog zavoda, 4,3 odsto dece mlađe od 18 godina identifikovano je kao lice sa invaliditetom u 2019, u odnosu na 3,9 odsto u 2008.

U međuvremenu, sve stariji roditelji shvataju da bi njihova odrasla deca sa posebnim potrebama mogla da ih nadžive; primera radi, prosečan životni vek osobe sa Daunovim sindromom sada je oko 60 godina, u poređenju sa 28 godina pre četiri decenije.

A sa sve većom digitalizacijom alokacije i upravljanja aktive, finansijski savetnici sve više se fokusiraju na oblasti planiranja, posebno one komplikovane, gde ljudi mogu da dokažu svoju vrednost. Planiranje za dete sa posebnim potrebama je sve samo ne jednostavno.

Nije iznenađujuće da su mnogi finansijski profesionalci koji su gravitirali ovoj oblasti takođe motivisani sopstvenim iskustvima. Čejs Elston Filips, viši potpredsednik u komapniji „Merril Lynch“, u Vašingtonu, skoro 15 godina je usredsređen na planiranje za osobe sa posebnim potrebama i dugotrajnim invaliditetom. Filips, 38, rođen je sa deformitetom „otvorene kičme“ (spina bifida) i predvodi tim od osam planera „Merrill Lyncha“ koji rade sa porodicama sa posebnim potrebama.

„Lično iskustvo u ovoj oblasti daje vam tu strast, jer budimo iskreni, haotično je“, kaže Vajs. U poređenju sa Filipsom, ona je relativni novajlija, ali je tipičan slučaj onih koji se preorijentišu ka posebnim potrebama. Dok je brinula o svojoj majci (kojoj je rak bubrega dijagnostikovan 2015, a umrla je 2019), počela je da radi sa starijim osobama.

Tada ju je zamolila koleginica da pomogne porodici čije odraslo dete ima posebne potrebe. Otkrila je da su joj njeno poznavanje „Medicaida“ (javnog zdravstvenog osiguranja za osobe sa niskim primanjima u SAD, koji je faktor pri planiranju za starije i osobe sa posebnim potrebama); njene veze sa advokatima koji rade u obe oblasti; i njene godine iskustva sa specijalnim službama zbog sopstvenog sina, dale veliku startnu prednost.

Nedavno je završila onlajn studije, testiranje i program sertifikacije za ovlašćenog konsultanta za osobe sa posebnim potrebama (ChSNC). Do sada je 800 planera steklo ChSNC akreditaciju, iako je više njih pohađalo barem jedan od kurseva, navodi se u izveštaju Američkog koledža za finansijsko planiranje, koji vodi program.

Osim što traže one sa ChSNC sertifikacijom, porodice sve više mogu dobiti pomoć i preporuke neprofitnih organizacija koje su specijalizovane za određena oboljenja. Velike kompanije za upravljanje investicijama i banke takođe uglavnom imaju stručnjake u ovoj oblasti, dok advokati koji se bave posebnim potrebama, zakonom o invalidnosti i starim zakonima, imaju svoju organizaciju, Savez za posebne potrebe, čiji članovi imaju najmanje pet godina iskustva u ovom polju.

Ovo, međutim, nije svet sa lakim, univerzalno primenjivim rešenjima. „Budite oprezni kada sledite ’standardne’ savete jer vam možda neće uspeti – svaka situacija je drugačija“, upozorava Martin Šenkman, advokat za nekretnine i saradnik Forbesa koji je napisao knjigu o planiranju posebnih potreba.

Pristupi će se razlikovati ne samo u zavisnosti od porodičnih resursa i lokacije, već i, naravno, od prirode i težine invaliditeta. Ipak, finansijski profesionalci i advokati porodicama nude neke opšte početne savete – šta treba, a šta ne treba činiti.

Planirajte na vreme

Porodice često čekaju predugo. Roditelji koji samostalno brinu o detetu sa smetnjama u razvoju kod kuće, često nisu svesni vremena i posla potrebnog za pravljenje dugoročnog plana za život i staranje o njihovoj deci, nakon što njih više ne bude, posebno ako žele da budu sigurni da će njihovo dete imati najpotpuniji mogući život. Što je još gore, može doći do nepredviđenih posledica u slučaju iznenadne smrti roditelja, a da planovi prethodno nisu napravljeni.

Na primer, testamentom tipične bake ili deke može se diretkno ostaviti novac unucima, ako je roditelj te dece (tj. njihovo sopstveno dete), već preminuo. Ali ako to unuče ima posebne potrebe, direktno nasleđe može biti skupa greška.

To je zato što niz državnih beneficija za odrasle sa invaliditetom, uključujući „Medicaid“, usluge kućne nege od strane „Medicaida“ (čime se pomaže ljudima da ostanu u zajednici) i socijalna pomoć za osobe sa invaliditetom (SSI), na različte načine utiču na procene o podobnosti.

U slučaju SSI (socijalna pomoć u SAD za osobe sa invaliditetom koje nisu radili dovoljno dugo da bi se kvalifikovale za redovno socijalno osgiguranje osoba sa invaliditetom), posedovanje više od 2.000 dolara finansijske imovine može biti diskvalifikujuće.

Ali postoje zakonska rešenja koja omogućavaju porodicama da ulože novac u fond za posebne potrebe (SNT), ili na federalno ovlašćeni nalog ABLE sa poreskim olakšicama, ili grupni trust koji vodi neprofitna organizacija. Ta sredstva se zatim mogu koristiti za poboljšanje načina života korisnika, bez ugrožavanja pomoći države za koju bi inače mogli da se kvalifikuju. „To je složenost višegeneracijskog planiranja sa dodatnim šta ako“ primećuje Vajs.

Ulov državnih beneficija je nešto o čemu čak i boljestojeće porodice treba da razmišljaju, kaže njujorški advokat za planiranje imovine Bernard A. Kruks, bivši predsednik Saveza za posebne potrebe. „Troškovi brige o pojedincu sa posebnim potrebama tokom njegovog ili njenog života mogu biti katastrofalni“, kaže on.

„Čak i bogate porodice moraju da se pozabave ovim problemima, u idealnom slučaju postavljanjem plana za nepredviđene slučajeve kako bi vladine beneficije mogle da se aktiviraju ako i kada je potrebno.“ Čejs Filips iz „Merril Lyncha“ napominje da se posebno „pismo o namerama“ koje se odnosi na brigu o detetu takođe može koristiti u planiranju imovinom, kako bi se obezbedila potrebna fleksibilnost ako se okolnosti promene.

Roditelji često čekaju predugo, potcenjujući vreme i trud koji su potrebni da bi odrasla osoba sa posebnim potrebama mogla da živi svoj najbolji život — nakon što mama i tata više ne budu tu.

Novi izveštaj Kongresne kancelarije za odgovornost vlade ukazuje tek na delić troškova o kojima govorimo. Razmatra se šest država čiji su „Medicaid“ programi pružali usluge kod kuće (sve od zdravstvene zaštite do pomoći u ishrani, oblačenju i kupanju do zaposlenja uz podršku) za korisnike uzrasta od 21 do 64 godine koji imaju intelektualne smetnje ili zastoje u razvoju; Državna potrošnja na ove primaoce iznosila je u proseku između 51.000 i 71.000 dolara godišnje – iznos koji su povećali oni sa dodatnim fizičkim problemima, problemima sa mentalnim zdravljem i problemima sa zloupotrebom supstanci.

Imajte na umu da te usluge „Medicaida“ imaju (pored ograničenja podobnosti) duge liste čekanja, zbog čega bi porodice koje imaju dovoljno finansijskih sredstava trebalo da sve pripreme koje mogu, obave same.

Još jedna stvar koju treba imati na umu: pravila podobnosti za „Medicaid“ beneficije ne samo da su se menjala tokom vremena, već se razlikuju od države do države. „Važno je tražiti stručnjake posvećene planiranju posebnih potreba u državi u kojoj se nalazite“, kaže Kruks.

Potreban je tim

„Holističko, široko finansijsko planiranje može zaista biti od ključne važnosti“, kaže Šenkman. Drugim rečima, čak i advokat kaže da sam odlazak kod advokata i uspostavljanje SNT-a nisu dovoljni. Finansijski planeri priznaju da ni oni ne mogu sami.

„Izgradnja pravog tima profesionalaca je neverovatno važna: problem je u tome što traženje samo jedne osobe koja će rešavati probleme i odgovarati na pitanja zapravo ne funkcioniše“, kaže savetnik UBS-a Kevin MekGrat, koji sa svojom ćerkom vodi praksu finansijskog planiranja u Atlanti, sa fokusom na posebne potrebe (oboje imaju ChSNC sertifikat).

Ipak, planeri imaju tendenciju da budu u centru akcije. „Mi smo često prva pomoć za porodice i volimo da budemo kvoterbek u njihovom tima za zastupanje i podršku“, kaže Filips iz „Merrill Lyncha“. „Mi smo u centru profesionalnih timova ljudi — advokati, lekari i drugi stručnjaci često ne razgovaraju jedni sa drugima, tako da sa pravim savetnikom porodica ne mora da bude sama usred svega ovoga“, dodaje Vajs.

Još jedan razlog zašto su planeri u centru pažnje: roditelji dece sa posebnim potrebama moraju da štede i planiraju svoje penzionisanje, čak i kada obezbeđuju dugotrajnu negu svog deteta nakon što njih više ne bude. Polise osiguranja mogu biti efikasan alat za finansiranje SNT-a, napominje Vajs.

ABLE računi, kreirani 2014. godine, nude poreske olakšice i način na koji roditelji mogu da pomognu izdržavanje odraslog deteta sa invaliditetom, bez ugrožavanja njihove podobnosti za saveznu socijalnu pomoć.

Nekoliko drugih članova ovog timskog rada od ključnog je značaja: osoba (ili institucija) koja će služiti kao poverenik za bilo koji SNT ili drugi fond kada roditelji preminu, kao i potencijalni staratelj, ako je potrebno. „Instinktivna reakcije je da se imenuje ujka Džo ili tetka Džejn, ali pravila oko SNT-a nisu jednostavna“, kaže Šenkman.

On predlaže porodicama da razmotre da imenuju instituciju ili specijalistu kao poverenika ili sustaratelja uz člana porodice, kako bi bili sigurni da ne dođe do nenamerne diskvalifikacije iz javnih davanja. On takođe u mnogim slučajevima vidi potrebu za advokatom koji može pomoći detetu u donošenju odluka o životu i zdravlju, posebno ako ne postoji neko (kao što je brat ili sestra) sa vremenom i kapacitetom da ispuni tu ulogu.

Gledajte dalje od fondova za posebne potrebe

Fond za posebne potrebe (SNT) nije uvek odgovor – ili može biti samo deo plana, dopunjen drugim rešenjima. Na primer, odraslo dete sa posebnim potrebama može imati posao i zarađivati previše da bi primalo socijalnu pomoć, ali nedovoljno da pokrije sve svoje troškove, posebno na duži rok.

U tom slučaju, kaže Šenkman, rešenje može biti potpuno diskreciono poverenje, čime bi se povereniku dala fleksibilnost i diskrecija da raspoređuje sredstva neophodna za podršku pojedinca sa posebnim potrebama (SNT je osmšljen da plati ono što nije pokriveno „Medicaidom.“)

Mnogo toga očigledno zavisi od prirode i izgleda dečjeg invaliditeta. U članku o planiranju za osobe sa Aspergerovim sindromom, na primer, Šenkman je sugerisao da bi neko ko je sposoban da zadrži dobro plaćen posao, mogao da služi kao sopstveni kopoverilac – pod uslovom da ima posebnog kopoverioca ili da je imenovan zaštitnik fonda. Zašto? Iako svako može biti žrtva finansijske prevare, karakteristike Aspergerovog sindroma, koje otežava tumačenje društvene komunikacije, mogu učiniti tu osobu ranjivijom, bez obzira koliko je kompetentna na poslu.

„To nije pristup koji odgovara svima – koju pomoć osoba prima ili koja će joj pomoć biti potrebna u budućnosti, uticaće na odluku da li je to ispravno“, kaže Filips. On ukazuje na ABLE račune kao na nedovoljno iskorišćeno sredstvo za porodice koje štede za decu sa invaliditetom, a koje funkcioniše zajedno sa SNT-om, i nudi neke jedinstvene poreske prednosti.

Novac na ABLE računu (takođe poznatom kao 529A) raste oslobođen poreza, baš kao što novac na štednom računu 529 za studiranje, pod uslovom da se koristi za predviđenu svrhu – u slučaju ABLE-a koristi se za podršku za osobu sa invaliditetom, što široko uključuje stanovanje, hranu, obrazovanje, prevoz, pomoćnu tehnologiju, zdravstvenu zaštitu i lične usluge. Drugim rečima, skoro sve.

„Ključno je da imate nekog svesnog složenosti planiranja ko može da vas uputi u pravom smeru.“

Kada je Kongres kreirao ABLE račune 2014. godine, izričito je predvideo da se do 100.000 dolara u ABLE ne uzima u obzir pri utvrđivanja podobnosti korisnika za socijalnu pomoć SSI. Tako, na primer, umesto da direktno plaćaju stanarinu svom odraslom detetu sa invaliditetom – što bi im se računalo kao prihod i štetilo njihovoj kvalifikovanosti za SSI – roditelj bi mogli da uplaćuju godišnji iznos na račun 529 i stanarina bi se mogla platiti sa tog računa.

U 2023. roditelji ili drugi mogu uplatiti, ukupno, do 17.000 dolara po korisniku, iznos koji se povećava kada se godišnje oslobađanje od poreza na poklon prilagodi inflaciji. Alternativno, taj iznos može da se prebacuje svake godine sa redovnog 529 utvrđenog za korisnika (ili člana porodice) na ABLE. (Svaki korisnik može imati samo jedan ABLE račun, iako se račun može preneti iz jedne savezne države u drugu) Osoba sa invaliditetom koja radi takođe može, u nekim slučajevima, dati doprinose na ABLE račun za finansiranje sopstvenih budućih potreba.

Kao i kod običnih 529, savezne države su sponzori ABLE računa, ali se njima upravlja privatno i ne morate da se pridržavate plana države u kojoj živite (na primer, Fidelity Investments vodi plan Masačusetsa i nudi ga širom zemlje). Imajte na umu da ovi računi mogu da drže onoliko koliko država dozvoli u 529 (od 235.000 do 550.000 dolara), ali samo 100.000 dolara se zanemaruje u procenama imovine za državne beneficije. Prošle godine, Kongres je usvojio promene koje počinju 2026. i učiniće ABLE naloge dostupnim onima koji postanu invalidi pre 46. godine. Trenutno se kvalifikuju samo oni koji su invalidi pre 26. godine. (Međutim, račun ne mora da bude otvoren pre tog uzrasta.)

Jedna od prednosti ABLE računa (pored poreskih olakšica) je što otvaranje i administriranje manje koštaju od individualnog SNT-a. MekGrat ukazuje na drugu opciju koja takođe može imati niže troškove i ima smisla za porodice sa manjom imovinom – udruženi SNT, koji obično sponzorišu lokalne ili nacionalne neprofitne organizacije.

Zaista, MekGrat primećuje da se većina poziva koje dobija završava tako što ih on jednostavno povezuje sa pravim resursima, stručnjacima i institucijama — bez da ih uzima kao klijente ili da im to naplaćuje. „Ključno je da imaze nekog svesnog složenosti planiranja ko može da vas uputi u pravom smeru“, kaže on.

Sergei Klebnikov, novinar Forbes