Kada pogledamo u novčanik, da li je to stvarnost ili novčana iluzija

Autor: Dragovan Milićević, ekonomista

Novčana iluzija, poznata i kao cenovna iluzija, je ekonomska teorija koja tvrdi da pojedinci obično posmatraju svoj prihod i bogatstvo u nominalnim, a ne u realnim iznosima.

Drugi način da se razume koncept novčane iluzije jeste da se pretpostavi da pojedinci ne uzimaju u obzir efekte inflacije na svoj novac, pa pogrešno veruju da njihovo akumulirano bogatstvo vredi isto kao i prethodne godine.

Istorijat koncepta novčane iluzije

Knjigu „The Money Illusion“ (Novčana iluzija) napisao je ekonomista Irving Fišer 1928. godine. Fišerova knjiga opisuje primer nemačke trgovkinje u vreme kada je nemačka valuta (tadašnja nemačka marka, pre evra) drastično gubila vrednost zbog hiperinflacije. Hiperinflacija je događaj kada inflacija postaje izuzetno visoka i ubrzava se. Nemačka je to iskusila nakon Prvog svetskog rata. Trgovkinja je verovala da ostvaruje profit jer je prodavala košulje po višoj ceni od one po kojoj ih je kupila. Međutim, prema Fišeru, trgovkinja je zapravo dobijala manje novca ili čak gubila novac, jer je izgubila kupovnu moć – količinu dobara i usluga koju može da kupi za isti novac – usled inflatornih pritisaka.

Fišer je zaključio da ljudi razmišljaju o svom bogatstvu u nominalnim, a ne u realnim terminima. To im daje lažni osećaj sigurnosti.

Ovim problemom bavili su se i psiholozi, kao čuveni Amos Tverski, koji su i eksperimentalno dokazali postojanje monetarne iluzije kao kognitivne heuristike. Prečice koja se koristi u zaključivanju iako navodi na pogrešne zaključke. Većina ispitanika u istraživanjima navodila je da je smanjenje plate od 2% kada nema inflacije nepošteno, ali da je rast plate od 2% u uslovima inflacije od 4% pošteno, iako bi u oba slučaja iskusili isto smanjenje kupovne moći od 2%. 

Teorija izgleda

Drugo istraživanje Tverskog i Anemana se bavi pre svega ponašanjem ljudi kod donošenja odluka kritikujući teorije očekivane korisnosti kao opisnog modela donošenja odluka pod rizikom i razvija alternativni model, nazvan teorija izgleda. Izbori među rizičnim ishodima pokazuju brojne rasprostranjene efekte koji su u neskladu sa osnovnim principima teorije korisnosti.

Konkretno, ljudi potcenjuju ishode koji su samo verovatni u poređenju sa ishodima koji se dobijaju sa sigurnošću. Ova tendencija, nazvana efekat izvesnosti, doprinosi averziji prema riziku kada su u pitanju sigurni dobici i sklonosti ka riziku kada su u pitanju sigurni gubici. Iako se nisu decidirano bavili fenomenom monetarne iluzije autori su zaključili da ljudi često:

• reaguju na način predstavljanja problema (kako je nešto uokvireno).
• ne uzimaju u obzir sve relevantne informacije, uključujući i realnu vrednost novca.
• donose odluke koje nisu u skladu s racionalnim ekonomskim modelima.

Ove ideje dopunjuju i podržavaju koncept monetarne iluzije, jer pokazuju da ljudi:

• procenjuju dobitke i gubitke relativno, ne apsolutno.
• ignorišu širi ekonomski kontekst (kao što je inflacija).
• češće reaguju na nominalne brojeve jer su oni neposredno dostupni i lakši za obradu.

Kejns i monetarne iluzije su usko povezani. Kejnsu se pripisuje zasluga za popularizaciju ideje da ljudi često mešaju nominalne vrednosti (npr. iznos novca) sa realnim vrednostima (kupovna moć). To je pojava poznata kao „monetarna iluzija“. Ova iluzija može značajno uticati na ekonomsko ponašanje, jer ljudi mogu donositi odluke na osnovu nominalnih promena (poput povećanja plate), a da pritom ne uzmu u obzir uticaj inflacije na svoj realni dohodak ili kupovnu moć.

Evo detaljnijeg objašnjenja.

Kejnsov doprinos

• Kejns je primetio da ljudi imaju tendenciju da se fokusiraju na nominalnu vrednost novca (na primer, iznos plate u dolarima), umesto na njegovu realnu vrednost (šta se za taj novac zaista može kupiti).
• Uvideo je da ova „monetarna iluzija“ može dovesti do pogrešnih ekonomskih odluka, jer se ljudi mogu osećati bogatije ili siromašnije na osnovu nominalnih promena, čak i kada se njihova stvarna kupovna moć nije promenila.
• Kejns je isticao da monetarna iluzija može uticati na potrošnju potrošača, investicione odluke i celokupnu ekonomsku aktivnost.

Razumevanje novčane iluzije

Novčana iluzija je psihološke prirode – ljudi pogrešno veruju da su akumulirali bogatstvo, ali ne uzimaju u obzir inflaciju. Zbog toga, i pod pretpostavkom da je inflacija stalno pozitivna, bogatstvo pojedinca se često precenjuje.

Ekonomisti veruju da novčana iluzija postoji iz nekoliko razloga:

• Nedostatak finansijskog obrazovanja. Ljudi često ne uzimaju u obzir efekte inflacije na svoju kupovnu moć, ili jednostavno ne znaju šta je inflacija.
• Krutost cena dobara i usluga. Ponekad se cene ne menjaju čak ni kada celokupna ekonomija signalizira da bi trebalo da se promene.

Ekonomisti takođe navode da je novčana iluzija jedan od glavnih razloga zašto inflacija može biti dobra za ekonomiju. Konkretno:

• Kada je inflacija niska, poslodavci često daju skromna povećanja nominalnih plata.

Cilj političara na vlasti jeste da ostane na vlasti, a političara u opoziciji da na vlast dođe. Zato i ne treba da nas čudi da će svako od njih da se upinje da dokaže kako se lepše živelo baš dok je on bio taj koji je upravljao državom. I svaki prodavac na pijaci hvali svoj kajmak. Ali isto tako što ne verujemo svakom trgovcu da mu je kajmak mlad, nego ga probamo, ne treba da verujemo ni političarima kada hvale svoja dostignuća, nego treba da pogledamo podatke.

Novčana iluzija kod Miltona Fridmana

Novčana iluzija je ključni koncept koji je Milton Fridman uključio u svoju verziju Filipsove krive. Ekonomskog modela koji prikazuje obrnuti odnos između nezaposlenosti i inflacije.

Fridman je smatrao da novčana iluzija podržava validnost teorije Filipsove krive. I to iz sledećih razloga:

• Radnici ne traže veće plate. Pošto ljudi vide svoje bogatstvo u nominalnim terminima, retko traže povećanje plata koje bi pratilo inflaciju. To omogućava kompanijama da zapošljavaju više ljudi po nižoj ceni.
  Drugim rečima, kako inflacija raste, a zaposleni ne traže veće plate, kompanije jednostavno zapošljavaju više ljudi, čime se smanjuje nezaposlenost.
• Cene se različito prilagođavaju promenama tražnje. Fridman je verovao da povećanje agregatne tražnje brže utiče na cene proizvoda nego na cene rada.
  Zbog toga, pad stope nezaposlenosti dolazi kao rezultat smanjenja realnih plata. Kada radnici shvate da im realne plate padaju, stopa nezaposlenosti se vraća na prirodni nivo jer poslodavci ne mogu da plaćaju visoke realne plate.
• Postoji informacijska asimetrija. Poslodavci koriste prednost nad zaposlenima koji nisu svesni promena u svojim realnim ili nominalnim platama i cenama.

Efekti monearne iluzije na ekonomiju

Postoji mnogo načina na koje monetarna iluzija utiče na realnu ekonomiju. Navođenje svih bi prevazišlo obim ovog eseja. Ipak, nekoliko zapažanja vredi pomenuti.

Jedan način da se razume značaj monetarne iluzije za ekonomiju jeste da se proceni kako realna ekonomija reaguje na nominalne promene, u odsustvu drugih faktora. Fehr i Tyran proučavaju kako monetarna iluzija utiče na nominalnu inertnost kroz eksperimente sa igrom određivanja cena. U uslovima bez informacionih frikcija, troškova prilagođavanja, stegnutih (stagneranih) ugovora i drugih potencijalnih faktora koji se obično smatraju uzrocima nominalne inertnosti, oni ispituju monetarnu iluziju kao mogući uzrok.

U eksperimentima, učesnici koji određuju cene dobijali su nagrade prema funkciji isplate sa jedinstvenim Pareto-efikasnim rešenjem u prostoru isplata, kako bi se obezbedilo nekoperativno ponašanje u uslovima monopolističke konkurencije sa jedinstvenom ravnotežom. Igra se sastojala iz dve faze: jedna pre šoka i jedna nakon šoka.

Otkrili su da negativni nominalni šokovi izazivaju značajno smanjenje proizvodnje kada su isplate izražene u nominalnim, a ne realnim vrednostima. Zanimljivo je da su ustanovili kako negativni i pozitivni nominalni šokovi imaju asimetrične efekte. To je uzrokovano monetarnom iluzijom. Nominalna inertnost izazvana negativnim šokom bila je prilično velika i dugotrajna. Dok je suprotan efekat bio znatno slabiji kod pozitivnih šokova.

Drugi efekat monetarne iluzije jeste pojava rigidnosti nominalnih nadnica nadole (tj. otpor prema smanjenju nominalnih plata), čak i u deflatornom okruženju. Taj otpor je često motivisan monetarnom iluzijom, razmatranjima pravičnosti, nominalnim ugovorima i minimalnim platama.

Dvojaki efekat

Iako postoji konsenzus da i nominalne i realne rigidnosti postoje na kratak rok, postojanje dugoročne nominalne rigidnosti ostaje predmet rasprave. Ova rigidnost ima dvojaki efekat, u zavisnosti od toga da li ekonomija doživljava nisku ili visoku inflaciju.

• Kod niske inflacije, nominalna rigidnost znači da manji broj radnika nego što je potrebno dobija smanjenje plata ili im se plata uopšte ne menja, što vodi ka višoj nezaposlenosti. Ideja je da viša inflacija može pomoći realnom prilagođavanju plata i tako „podmazati točkove tržišta rada”, što vodi ka većem zapošljavanju.
• Ali u uslovima visoke inflacije, inflacija deluje kao „pesak u zupčanicima“, jer negativno utiče na realno prilagođavanje cena i plata na nominalne šokove. To vodi ka iskrivljenim fluktuacijama plata i cena i smanjenju proizvodnje ispod potencijala.

Zbog ovih efekata „maziva“ i „peska“ izazvanih nominalnim rigidnostima, mogu se pojaviti nelinearnosti u Filipsovoj krivoj. Iako su teorijske osnove nominalnih rigidnosti naniže čvrste, dokazi o njihovoj važnosti su pomešani. Tvrdi da i dalje postoji neizvesnost oko toga da li je nominalna rigidnost naniže značajno ograničenje u određivanju plata ili da li ona dovodi do veće nezaposlenosti.

Promene plata

Lebow i saradnici (1999) nalaze empirijske dokaze da su smanjenja nominalnih plata upola manja nego što bi bila u odsustvu nominalnih rigidnosti, koristeći indeks troškova zapošljavanja. Međutim, takođe otkrivaju da preduzeća pokušavaju da zaobiđu ovu rigidnost tako što menjaju beneficije zaposlenih.

McLaughlin (2000) nalazi snažnu podršku za pozitivnu asimetriju (desnu zakrivljenost) u promenama plata, ali samo mali deo toga se može pripisati nominalnim rigidnostima. Realne rigidnosti izgleda da igraju veću ulogu.

Camba-Méndez i saradnici (2003) tvrde da su dokazi o takvim rigidnostima neujednačeni među zemljama i da zavise od institucionalnih faktora, što ukazuje da strukturne ekonomske politike mogu igrati značajnu ulogu. U tom smislu, oni smatraju da fleksibilni oblici ugovora o radu mogu smanjiti makroekonomsku važnost nominalnih rigidnosti naniže.

Behr i Pötter (2009) potvrđuju tvrdnje Camba-Méndez-a, ističući da se stepen nominalnih rigidnosti naniže znatno razlikuje među zemljama, sa koeficijentima u rasponu od 6% do 32%, ali i dalje nalaze značajne nivoe rigidnosti u svih 10 ispitivanih zemalja.

Gordon (1996) smatra da nije čudno što su smanjenja nominalnih plata retka i da radnici burno reaguju kada se ta tema otvori, jer je norma u posleratnom periodu bila pozitivna inflacija i rast nominalnih plata.

Druga razmatranja

Billi i Kahn (2008) tvrde da, pošto većina empirijskih dokaza o nominalnim rigidnostima dolazi iz perioda niske ili umerene inflacije, dokazi o njihovoj važnosti nisu konačni. U svetlu prethodnih istraživanja, čini se da je to razumna pretpostavka.

Miao i Xie (2007) ispituju potencijalni trošak blagostanja izazvan monetarnom iluzijom. Oni procenjuju dva stohastička modela monetarne ekonomije sa endogenim rastom u kontinualnom vremenu, i modeliraju monetarnu iluziju iz ponašanja agenata sa netipičnim maksimizovanjem korisnosti izvedene iz nominalnih i realnih veličina.

Otkrivaju da je trošak monetarne iluzije po blagostanje reda druge važnosti, dok je njen uticaj na dugoročni rast prvog reda, u zavisnosti od stepena monetarne iluzije (2007:20).

Takođe, Musy i Pommier (2007) otkrivaju da skoro-racionalna očekivanja dovode do dodatnih grešaka u predviđanju, koje predstavljaju trošak za privredu.

Kada je reč o troškovima monetarne iluzije, Akerlof i saradnici (2000) koriste svoj teorijski model kako bi izračunali procenjene gubitke izazvane monetarnom iluzijom. U ovom slučaju, oni modeliraju monetarnu iluziju kao ponašanje pojedinaca koji ignorišu ili potcenjuju inflaciju.

Trošak ignorisanja inflacije

Visoka inflacija, za razliku od racionalnih modela u kojima vreme „uči“ agente, čini ljude racionalnijima, jer su troškovi ignorisanja inflacije veći i vidljiviji. Dakle, oni ne uzimaju u obzir moguće gubitke po blagostanje koji nastaju zbog nominalnih rigidnosti naniže, već se fokusiraju na gubitke firmi zbog ignorisanja inflacije.

Računaju da bi pri niskim stopama inflacije od 1–2%, mnoge firme mogle potpuno ignorisati inflaciju. Trošak takvog ponašanja je oko 0,04 do 0,5% profita, u zavisnosti od elastičnosti tražnje.

Kada inflacija poraste, trošak ignorisanja inflacije raste, pa sve više firmi počinje da je uzima u obzir, makar delimično. Za firme koje i dalje ignorišu inflaciju pri inflaciji od 4%, trošak bi iznosio oko 0,6 do 1,8% profita. Za firme koje samo delimično potcenjuju inflaciju (npr. za trećinu), trošak bi bio između 0,05 i 0,15% profita.

Evro i monetarna iluzija

Srpska ekonomija je i dalje zaglavljena u zoni veoma visoke „dolarizacije“ ekonomije odnosno bolje reći „evroizacije“ jer se praktično gotovo sve vrednosti iskazuju u evrima. Od majstorskih dnevnica, cena stanova, ugovora o zaradama i svih drugih koporodajnih transakcije evro je mera vrednosti. Dinar je samo alikvotno transakciono sredstvo tamo gde zakonski nije moguće sprovesti deviznu transakciju. Iako je, za srpske prilike, inflacija u zonama relativne stabilnosti, navike iz prošlosti, sećanja na izuzetno visoke inflacije, strah stanovništva od dejà vú sindroma uslovljava da stanovništvo transakcije iskazuje u stabilnom novčanom ekvivalentu. Glavno pitanje se nameće da li je to baš tako. Narodna banka Srbije kvartalno objavljuje podatke o stepenu dinarizacije finansijskog sistema Srbije. Na kraju 2024. pregled je dat u sledećim tabelama.

Više od 90% štednje stanovništva je devizna štednja. Od toga, više od 80% su A vista štednja. Što se tiče javnog duga Republike Srbije, samo je 21,8% dinarski deo. I pored toga što su obaveze države prema domaćim bankama značajne (podaci o javnom dugu RS). Primetan je blagi porast dinarske štednje koji direktno korespondira sa stabilizacijom cena od 2014.

Podaci o plasmanima, kreditima i depozitima privredi i stanovništvu odslikava pre svega izvore kredita i plasmana. Dinarski krediti privredi su oko četvrtina ukupnih kredita. Kod depozita je obrnuta situacija obzirom na to da privreda i stanovnišvo svoje transkacione depozite uglavnom moraju držati u dinarima kao zakonskim sredstvom plaćanja na domaćem tržištu.

Nizak nivo dinarizacije

Ovi podaci (pre svega o plasmanima), kao i podaci prethodne tabele o štednji i javnom dugu govore o veoma niskom stepenu dinarizacije finansijskog sistema zemlje. Evro je i dalje osnovna „rezerva valuta“. Bolje reći osnovno obračunsko sredstvo.

I pored nabrojanog, evro je u Srbiji u zamci „novčane iluzije“ jer i dalje se govori o njegovoj nominalnoj vrednosti kao obračunskog sredstva. Doduše, cene proizvoda i usluga su realno povećane u evrima zbog domaće inflacije i stabilnog kursa. Naredna tabela je pokušaj bližeg određenja ovog fenomena.

Monetarna iluzija u Srbiji

Stopa inflacije u 2024. u odnosu na baznu 2010. je porasla za 94,5%. Tekući kurs evra u odnosu na dinar je sa 103 porastao na 117,1 ili „samo“ 13,6%. Ono o čemu se političari rado hvale je nominalna zarada koja je kažu sa 330 porasla na gotovo 900 evra. Neviđen napredak ekonomije Srbije za 12 godina. Klasičan primer fenomena monetarne iluzije.

Šta je stvarnost? Prvo, utvrditi iznos tzv. „relativne inflacije“ odnosno procenta stvarne korekcije kupovne moći evra u odnosu na dinar i obrnuto. Paritet kupovne moći (apsolutna varijanta) govori o kretanju kursa u skladu sa odnosima relativnih cena. Relativna inflacija u Srbiji (domaća korigovana procentom inflacije u evro zoni) je u 2024. u odnosu na 2010. bila 55,9%. Indikativni kurs meren odnosima cena (bazna godina 2010. kada je kurs bio 103 dinara i koji je u odnosu na 2009. kada je bio 95 dinara korigovan za inflaciju u 2010.) bi u 2024. trebalo da bude 182,51 dinara za evro.

Međutim, ravnotežni kurs je mnogo složenija varijanta. Uključuje i tzv. „relativnu verziju pariteta kupovne moći“ koja nije predmet ove analize. Korigovana zarada u Srbiji (diskontovana kretanjem inflacije) u 2024. (izjednačavanjem kupovne moći u odnosu na baznu godinu) je 50.459 dinara. Ili po indikativnom kursu trebalo bi da bude 537 evra. Govori se o realnim vrednostima svedeni na paritet kupovne moći iz bazne 2010. godine. Nažalost, (što je u akademskim analizama istaknutih napred u tekstu već naglašeno) ljudi mnogo više vole nominalne od realnih veličina. Živela novčana iluzija!

LITERATURA

Fisher, Irving. 1928. “The Money Illusion”, Adelphi Company. Eldar Shafir , Peter Diamond , Amos Tversky – The Quarterly Journal of Economics, Volume 112, Issue 2, May 1997, Pages 341–374) Takuma Habu: Money Illusion and its Implication on Unemployment, University of Warwick (Word Count: 5251) 2013 Daniel Ahneman And Amos Tversky, Prospect Theory: An Analysis Of Decision Under Risk, Econometrica, 1979 Vol.47 Hannes Stiernstedt: Money Illusion and the Optimal Long-Run Rate of Inflation, Department of Economics 2011 Scott Sumner: The Money Illusion, The University of Chicago Press, 2021 Edward Nelson and Anna J. Schwartz: The Impact of Milton Friedman on Modern Monetary Economics: Setting the Record Straight on Paul Krugman’s “Who Was Milton Friedman’’ Working Paper 2007-048D FEDERAL RESERVE BANK OF ST. LOUIS Research Division 2007. Robert Leeson and Charles G. Palm: Quantity Theory of Money” by Milton Friedman In The New Palgrave: A Dictionary of Economics, edited by John Eatwell, Murray Milgate, and Peter Newman, vol. 4, pp. 3-20. New York: Stockton Press; and London: Macmillan, 1987. Lebow, David E.; Saks, Raven E.; Wilson, Beth Anne. 1999. “Downward Nominal Wage Rigidity: Evidence from the Employment Cost Index”, Board of Governors of the Federal Reserve System, July. Gordon, Robert J. 1996. Comment on Akerlof, Dickens and Perry, .”The Macroeconomics of Low Inflation”, Brookings Papers on Economic Activity ,Vol. 1996, No. 1 (1996), pp. 60-66. Billi, Roberto M.; Kahn, George A. 2008. “What Is the Optimal Inflation Rate?” Federal Reserve Bank of Kansas City. Musy, Olivier; Pommier, Sébastien. 2007. “Inflation expectations and the structure of the New-Keynesian Phillips Curve”. Applied Economics Letters, 2007, 14, 679-683.