Kako je brza hrana postala luksuz: Udaljavanje od početne ideje sada se vraća kao bumerang

Nesumnjivo je da su Srbi u svetu prepoznatljivi kao gurmani. Gastronomija je na ovim prostorima duboko ukorenjena u svakodnevni život, a ljubav prema hrani strastveni je deo nacionalnog identiteta.

Tako su se i restorani brze hrane uselili na ova područja i postali veoma popularan izbor među lokalnim stanovništvom. Sa ulica su ušli i u tržne centre. Međutim, šta je to što toliko privlači potrošače da dođu baš na ova mesta? Ovih dana reklo bi se da to nije cena.

Od nastanka, restorani brze hrane bili su prepoznatljivi po tome što su pružali pristupačne obroke, pri čemu su privlačili veliki broj potrošača, i one sa nižim prihodima. Jeftini obroci i brza usluga doprineli su njihovoj popularnosti i širenju na globalno tržište.

Međutim, godinama kasnije, cene su se povećavale usled različitih faktora, te je nedavna anketa koju je sprovela kompanija LendingTree otkrila da danas skoro 80 odsto Amerikanaca brzu hranu smatra luksuzom zbog rasta cena, a 62 procenta zbog toga ređe jede na ovim mestima.

Iako je brza hrana u Srbiji, reklo bi se, i dalje popularna, nije nužno jeftina alternativa. Cene obroka u ovim restoranima po osobi kreću se i do 1.500 ili 2.000 dinara u zavisnosti od restorana. Ako uzmemo u obzir da želite porodično da posetite jedno od ovakvih mesta, to onda više i nije najisplativiji izbor.

A da li je ova, dugo smatrana, „jeftina i praktična opcija“ za zaposlene Amerikance i u Srbiji doživljavana na isti način?

Naš sagovornik, ekonomista i novinar Mihailo Gajić za Forbes Srbija kaže da su ovi lanci na domaćem tržištu „uvek bili skupi za prosečnog čoveka“.

„Dok se nekada u Americi sirotinja hranila u lancima brze hrane, kod nas zapravo to može da priušte samo oni sa više novca. To se jasno vidi, ukoliko ste putovali nekada po inostranstvu. Kada odete u bilo koji restoran tog tipa, to vidite i po ljudima – kako su obučeni, kako se ponašaju, koliko sve deluje prljavo. To onda uporedite sa Mekdonaldsom u Srbiji i vidite da je naš Mek zapravo restoran“, ističe Gajić.

A kakva je hrana u pitanju, svedoče različita istraživanja, ali i nutritivna vrednost koja je javno dostupna na sajtovima takozvanih „fast fudova“, ali i na samoj ambalaži. Pa tako jedan „veći“ obrok u Mekdonaldsu sadrži više od 1.200 kalorija – sok 213kcal, big mek 503kcal i pomfrit 487kcal. Šta je onda ono što privlači?

„Ljudi idu, jer im se tamo nešto sviđa. Da li je to ukus, da li je to zato što je hrana uvek ista, ili zato što im se sviđa enterijer ili nešto slično to je potpuno nebitno. Bitno je da ljudi glasaju svojim novčanicima tako što odlaze tamo. Ono što je nama ekonomistima jasno jeste da ono što ljudi misle, govore i rade ne mora često da bude istina“, ističe on i dodaje da u istraživanjima javnog mnjenja ljudi često govore da ne vole restorane brze hrane, a da je realnost potpuno drugačija.

„Često govore da vole da sede u restoranima koji imaju prigušeno svetlo, tihu muziku, restorane koji su intimni, a onda su takvi restorani prilično prazni“, objašnjava Gajić.

Parametri „opravdanih cena“, kaže, ne postoje.

„Cene su onakve zato što je to ono što su potrošači spremni da plate ovde u Srbiji koristeći usluge. Ukoliko restorani povećaju cene, smanjiće broj ljudi koji koriste njihove proizvode, što će dovesti do problema. Isto tako, ukoliko smanje cene, njihova percepcija je da to neće dovoljno povećati promet da mogu da povećaju profit. Drugim rečima – njihov cilj je maksimizacija profita i oni su procenili da će to uraditi sa ovakvim cenama kakve jesu trenutno“, kaže Gajić.

Lideri

Goran Kovačević: Zna se zašto je hrana u Srbiji skuplja nego u inostranstvu (VIDEO)

Forbes Srbija

Biznis

Hrana s Kosova stiže na naše rafove, dobavljači žele posao, a ne probleme: „Neću da ispadnem izdajnik“

Petrica Đaković

Razlozi zašto restorani brze hrane drže na ceni su brojni, a neki od njih su inflacija, rast cena uvoznih sirovina, ali i mnogi drugi, tvrde naši sagovornici. Nesumnjivo je i to da svi restorani ili proizvođači brze hrane imaju relativno iste troškove.

„Ta hrana nije posebnog kvaliteta i ako malo duže stoji to već nije nešto ukusno što može da se jede. Druga stvar – cena i nije baš prikladna da se svaki dan konzumira, a o njenoj kalorijskoj vrednosti i koliko je zapravo nezdrava da i ne govorim. Nisam siguran koji su glavni razlozi zašto Mekdonalds uspeva onako kako uspeva, pošto se on izdvaja od drugih brzih hrana koje su opcija za ishranu u Srbiji – od naše tradicionalne pa do italijanske kuhinje“, objašnjava Gajić

U razgovoru sa Gajićem osvrnuli smo se i na mesta koja su postala restorani u pravom smislu te reči, poput Valtera, u kome se služe čuvena „petica“ i „desetka“ – sarajevski ćevapi po, kako kažu, „posebnoj recepturi“.

„Oni su videli da kao restoran imaju mnogo veću šansu za profit, jer će privući veći broj mušterija i mogu da ponude i druge proizvode pored same hrane. To su oni dodaci na kojima je mnogo veća marža, a to su sokovi, kafe i alkoholna pića. U slučaju običnog kioska brze hrane konkurencija bi im bio bilo koji kiosk koji ima ćumur. S druge strane, ovako im je konkurencija pravi resotran, a oni su videli priliku da mnogo više zarade kao restoran koji se specijalizovao za proizvodnju ćevapa, nego što bi zaradili kao neka vrsta brze hrane za poneti“, objašnjava Gajić.

Vlasnik picerije Pizzagram, koga još nazivaju i „food influenserom“ Pavle Branković Pakito za Forbes Srbija kaže da trenutno vlada „opšte poskupljenje na svim nivoima“, pa tako i na tržištu „street food-a“.

„Nešto što bi nužno trebalo da bude jeftino, ono i jeste jeftino, kada uzmemo u obzir marže koje nisu velike. Međutim, ulazne sirovine su strahovito poskupele u poslednjih par godina. Tako da kada pogledate realne prodajne cene, one jesu skupe, ali one su nužne“, objašnjava Branković.

Na pitanje zašto je brza hrana od nečega što je u osnovi zamišljeno kao pristupačno dospela do nečega što se smatra luksuzom, Branković kaže da tu postoji više faktora.

„Za ovakva pitanja potrebna je detaljnija analiza. Ima i spoljnih faktora koji su na to uticali – poskupljenje transporta, poskupljenje same proizvodnje u zemlji porekla, kada govorimo o uvoznim proizvodima, a na kraju su te cene došle i kod nas“, kaže on.

S druge strane, objašnjava on, neke države su uvele posebne uredbe kada je reč o određenim proizvodima, te se sada, na primer sir, kako nam je objasnio, naplaćuje 300 dinara po kilogramu, što je dovelo do poskupljenja.

„Kako su poskupeli strani proizvodi, nerealno je očekivati da domaći ostanu sa nižim cenama, tako da smo i mi podigli cene. Mogu reći i da dobar deo ugostitelja nije prilagodio prodajne cene, te su one ispod onoga koliko bi zapravo trebalo da koštaju“, kaže Branković.

Sa aspekta ugostitelja, Branković zaključuje da cene hrane u ovim objektima nisu „nerealne, ni previsoke“ i da bi trebale da budu mnogo veće.

„Ako pričamo o tome da je ugostiteljstvo pre svega jedan biznis, gde je cilj da on bude profitabilan i da zarađuje, marže se kreću od pet do sedam odsto, što je faktički granica da vas bilo kakva nepredviđena okolnost izbaci iz takta, a to govorim sa aspekta poznavanja tržišta“, objašnjava on.

Kako su poslovali?

Forbes Srbija osvrnuo se i na poslovanje nekoliko najpoznatijih restorana brze hrane, a u tabeli predstavljeni su ukupni prihodi i neto dobit koje su kompanije ostvarile u 2023.