Koktel je nastao iz jedne loše potrebe: Fascinantna istorija kako je porez na dohodak navukao ljude na ovo piće
Novi poreski nameti omogućili su prohibiciju, koja je dovela do lošeg alkohola. Kokteli su korišćeni da prikriju grub ukus žestokih pića i ostavili su trajan trag na američku kulturu pijenja. Evo istorije, uz nekoliko recepata koje možete isprobati.
Otprilike u ovo vreme, neki poreski obveznici možda mućkaju, mešaju ili sipaju koktel kako bi proslavili kraj zvanične sezone podnošenja poreskih prijava (iako oni koji su tražili produženje roka, poput mene, još imaju posla). To je prikladniji gest nego što mislite. Ispostavlja se da je savremeni sistem poreza na dohodak – sasvim slučajno – transformisao američku kulturu pijenja.
Amandman koji je stvorio savremeni sistem poreza na dohodak
Na prelazu u 20. vek, Kongres je, pod predsednikom Vilijamom H. Taftom, krenuo da uspostavi novi poreski sistem. Šesnaesti amandman, koji je stvorio savremeni sistem poreza na dohodak, dobio je podršku Kongresa 1909. godine. Bile su potrebne četiri godine da ga ratifikuje dovoljan broj saveznih država. Po zakonu, predloženi amandman postaje deo Ustava čim ga ratifikuje tri četvrtine država. U to vreme bilo je potrebno 36 država (danas bi bilo potrebno 38 od 50 država).
Dana 3. februara 1913. godine, Delaver je postao 36. država koja je ratifikovala amandman. Na kraju ga je ratifikovalo 42 od 48 država (Aljaska i Havaji tada još nisu bile države. Florida i Pensilvanija odbile su da ga razmatraju. Konektikat, Rod Ajlend, Juta i Virdžinija glasale su protiv).
Tekst je bio jednostavan: Kongres ima ovlašćenje da uvodi i naplaćuje poreze na prihode, iz bilo kog izvora. Bez raspodele među državama i bez obzira na popis stanovništva.
Rezultat? Savremeni sistem poreza na dohodak.
Porezi na dohodak doveli su do pijenja (ali ne iz razloga koje mislite)
Sa novim prihodima od poreza na dohodak, država više nije zavisila od akciza, uključujući i one na alkohol. Zbog toga je Kongres procenio da sada može da priušti 18. amandman, poznatiji kao prohibicija.
Prohibicija je bila nacionalna zabrana proizvodnje, prodaje i transporta alkoholnih pića. Cilj je bio smanjenje kriminala i korupcije, ali je efekat bio suprotan. Došlo je do masovnog krijumčarenja, organizovanog kriminala i tzv. „speakeasy“ barova (tajnih lokala).
Sam tekst 18. amandmana bio je kratak i ostavio je važna pitanja otvorenim. Na primer, nije definisao ključne pojmove niti objasnio kako će se zakon sprovoditi. Tu nastupa Volstedov zakon.
Volstedov zakon, takođe usvojen 1919. godine, definisao je „opojno piće“ kao svako piće sa više od 0,5% alkohola. To znači da se odnosio ne samo na žestoka pića već i na pivo i vino. Nazvan po Endrjuu Volstedu, predsedniku Odbora za pravosuđe Predstavničkog doma, ovaj zakon je postavio pravila, izuzetke i kazne i uspostavio okvir za sprovođenje prohibicije.
(Volsted je kasnije izgubio izbore.)
Izuzeci od prohibicije bili su usko definisani, ali su ostavljali prostor za snalažljive pojedince. Alkohol je ostao legalan za verske obrede (sakramentalno vino), medicinske svrhe (lekari su mogli da prepisuju „medicinski viski“, čak i bez pregleda pacijenta), kao i za naučna istraživanja i industrijsku proizvodnju.
U oktobru 1919. godine, predsednik Vudro Vilson stavio je veto na Volstedov zakon. Razlozi su uglavnom bili tehnički. Smatrao je da je to preterano federalno mešanje nakon rata – ali je imao i lične rezerve. Međutim, „suvi“ pokret u Kongresu bio je toliko snažan da je već sledećeg dana poništio njegov veto. Zakon je zvanično stupio na snagu 17. januara 1920. godine.
Prohibicija nije zaustavila pijenje – samo ga je gurnula u ilegalu
Novi zakoni nisu sprečili ljude da piju. Samo su pijenje premestili u ilegalne barove i tajne lokale. I otvorili eru u kojoj je „sve dozvoljeno“ kada je alkohol u pitanju. Krijumčari i kriminalne grupe zamenili su legalne distributere. Vlada je procenjivala da su do sredine 1920-ih zaplenili gotovo 40 miliona litara prethodno legalnog alkohola.
Kada su zalihe legalnog alkohola presušile, krijumčari su se okrenuli švercu. Brodovi sa Kariba (rum), iz Kanade (viski) i Evrope (šampanjac) čekali bi u međunarodnim vodama, dok bi mali, brzi čamci išli do njih, kupovali sanduke alkohola i vraćali se do skrivenih mesta na obali.
Zašto uglavnom žestoka pića? Zato što transport i krijumčarenje kabastih pića sa niskim procentom alkohola (poput piva i vina) nije bilo isplativo. Zbog toga su se snabdevači fokusirali na jaka alkoholna pića. Imala su veći procenat alkohola po pošiljci i lakše su se sakrivala.
Istovremeno, obični ljudi počeli su da eksperimentišu kod kuće, praveći domaće vino i alkohol. Uključujući i takozvani „džin iz kade“.
Zašto baš džin?
Uprkos nazivu, „džin iz kade“ nije uvek pravljen u kadi, iako se to ponekad zaista dešavalo. Uglavnom je reč o domaćem alkoholu napravljenom razblaživanjem industrijskog alkohola vodom. Dodavali su se borovica i drugi biljni sastojci kako bi se dobio ukus sličan džinu.
Opasno? Da. Ali je funkcionisalo.
Džin je bio brz i lak za proizvodnju jer nije zahtevao odležavanje (za razliku od viskija). Imao je jak ukus koji je mogao da prikrije grub alkohol, pa se mogao brzo proizvoditi i prodavati. To ga je učinilo idealnim tokom prohibicije.
Kako je to promenilo način na koji Amerikanci piju?
Da bi izvukli maksimum iz alkohola, krijumčari su ga često razblaživali vodom i sumnjivim dodacima. To je činilo ukus neprijatnim. Domaći alkohol takođe nije bio ni približno kvalitetan kao industrijski, pa ga nije bilo lako (ni pametno) piti čistog.
Zbog toga su ljudi i barmeni u ilegalnim barovima postali kreativni. Mešali su alkohol sa drugim sastojcima kako bi prikrili ukus. Bezalkoholna pića poput đumbirovog piva i gaziranih napitaka dodavala su ukus i mehuriće. Limun, nana i voćni sokovi pomagali su da se prikrije loš kvalitet alkohola.
Rezultat je bio period intenzivnog eksperimentisanja, u kojem su barmeni shvatili da određeni ukusi – poput limuna – mogu poboljšati gotovo svako piće. Kako nisu svi mogli da posećuju ilegalne barove, knjige sa receptima za koktele postale su popularne. Ovaj talas kreativnosti doveo je do toga da neki od najpoznatijih koktela današnjice, poput Bee’s Knees, Aviation, Sidecar i French 75, vode poreklo ili popularnost upravo iz vremena prohibicije.
Kraj jedne ere
Vremenom je privlačnost društva bez alkohola počela da bledi. Državi su očajnički bili potrebni poreski prihodi i radna mesta koja je obezbeđivala industrija alkohola. Tokom prohibicije novac se i dalje trošio na piće. Samo je završavao u ilegalnim tokovima. Do 1930. procenjivalo se da su američki krijumčari zaradili tri milijarde dolara (oko 59,32 milijarde u današnjoj vrednosti).
Takav novac privukao je i organizovani kriminal, koji je rastao – zajedno sa nasiljem. Samo u Njujorku je više od 1.000 ljudi ubijeno kao posledica obračuna mafijaških grupa tokom prohibicije.
(Borba protiv organizovanog kriminala takođe je povećala vidljivost novoformirane Krivične divizije Poreske uprave, danas poznate kao IRS Criminal Investigation. Tzv. „T-Men“ su na kraju uspeli da pošalju čikaškog gangstera Džonija „Lisicu“ Torija i Ala Kaponea u zatvor. Što „G-Men“ iz FBI, predvođeni Dž. Edgarom Huverom, nisu uspeli da postignu).
Trinaest godina nakon velikog eksperimenta sa prohibicijom, Kongres je usvojio 21. amandman, kojim je ona ukinuta. Amandman je i dalje morao da bude ratifikovan, što je izazivalo zabrinutost jer je Kongres strahovao da bi zakonodavci saveznih država – pod uticajem moćnih pokreta za umerenost – mogli oklevati da glasaju za ukidanje. Zato je proces izmenjen. Danas je 21. amandman jedini koji su ratifikovale posebne konvencije u državama, a ne zakonodavna tela. Razlika? Građani su birani posebno da budu delegati za ovo pitanje, čime je osigurano da se uvaži volja naroda.
Samo dve države, Severna Karolina i Južna Karolina, odbile su amandman. Još osam država (Džordžija, Kanzas, Luizijana, Misisipi, Nebraska, Severna Dakota, Oklahoma i Južna Dakota) nije glasalo jer je amandman ratifikovan pre nego što su održale konvencije.
Amerikanci su bili oduševljeni. Mase su izašle na ulice u gradovima poput Njujorka i Čikaga (koji su tokom zabrane alkohola postali uporišta organizovanog kriminala). Predsednik Ruzvelt je tada čuveno rekao: „Ono što Americi sada treba je piće“.
Ekonomski značaj danas
Danas alkohol doprinosi sa oko 1.000 milijardi dolara ukupne ekonomske aktivnosti (uključujući proizvodnju, prodaju, turizam i prateću potrošnju).
Od toga, samo pivo generiše skoro pola biliona dolara ekonomskog uticaja. To je oko 1,58% bruto domaćeg proizvoda (BDP) SAD. U 2024. godini, proizvodnja i prodaja piva i drugih sladnih pića donela je skoro 58 milijardi dolara poreskih prihoda (od čega je oko 25 milijardi federalni porez, uključujući oko 3,2 milijarde akciza).
U 2025. godini, vinska industrija generisala je oko 323,55 milijardi dolara ukupne ekonomske aktivnosti. To je donelo oko 20,99 milijardi dolara državnih i lokalnih poreza, kao i 25,05 milijardi dolara federalnih poreza. Pored toga, industrija je generisala oko 1,13 milijardi dolara federalnih poreza na potrošnju i 6,07 milijardi dolara državnih poreza na potrošnju.
U 2024. godini, prodaja i distribucija žestokih pića u SAD doprinela je ekonomiji sa oko 200 milijardi dolara. Iste godine, proizvođači su platili 6,7 milijardi dolara federalnih akciza.
Kokteli za Dan poreza
Ako vas je ova istorija inspirisala da uzmete piće, imate sreće. Evo nekoliko ideja.
Koktel „Porez na dohodak“
Najprikladnije piće za Dan poreza je ono koje nosi isto ime. „Income Tax“ koktel pojavljuje se u čuvenoj knjizi Savoy Cocktail Book Harija Kradoka iz 1930.
To je varijacija koktela Bronks, koji je sam varijacija „Perfect Martini“ sa dodatkom soka od pomorandže. (Godine 1934. Bronks je bio treći najpoznatiji koktel na svetu, posle Martinija i Menhetna.) „Income Tax“ ima mali dodatak: dve kapi Angostura bitera. Što neki tumače kao simbol „gorčine“ poreske sezone.
Sastojci:
- 45 ml džina
- 15 ml suvog vermuta
- 15 ml slatkog vermuta
- 30 ml svežeg soka od pomorandže
- 2 kapi Angostura bitera
- Kora pomorandže za dekoraciju
Promućkati sa ledom i dobro ohladiti. Procediti u koktel čašu i ukrasiti korom pomorandže.
Bee’s Knees
Med i limun bili su posebno popularni tokom prohibicije jer su mogli da prikriju hemijski ukus lošeg džina. Za razliku od šećera, med daje bogat, cvetni ukus koji maskira neprijatne note.
Sastojci:
- 60 ml džina
- 22 ml svežeg limunovog soka
- 22 ml mednog sirupa (1:1 med i topla voda)
Protresti sa ledom i procediti u čašu. Ukrasiti korom limuna.
Sidecar
„Sidecar“ je koktel sa više priča o poreklu. Jedna od najpoznatijih kaže da je nastao u pariskom baru „Harry’s Bar“, gde je američki oficir dolazio u motociklu sa prikolicom (sidecar), po čemu je piće dobilo ime.
Sastojci:
- 60 ml konjaka (ili brendija)
- 30 ml likera od pomorandže (Cointreau ili triple sec)
- 22 ml svežeg limunovog soka
Polovinu ivice čaše obložiti šećerom. Protresti sa ledom, procediti i ukrasiti korom pomorandže ili limuna.
Horse’s Neck
Ako ne želite alkohol, ali želite da nazdravite, probajte „Horse’s Neck“.
Pre prohibicije, ovo piće se često služilo uz dodatak burbona. Tokom zabrane postalo je najpoznatiji „mocktail“ tog doba – elegantna bezalkoholna alternativa.
Za pripremu, sipajte čašu đumbirovog piva i dodajte dugu spiralnu koru limuna koja visi preko ivice čaše poput konjskog vrata.
Keli Filips Erb, novinarka Forbes