KOMENTAR Trinaesta penzija

Sve što je juče moglo da bude pogrešno – bilo je. I kao da to nismo više puta gledali. Najpre, sam naziv događaja koji nam je „ponudio“ mere za poboljšanje životnog standarda građana. Nekako bi svako iole upućen u materiju očekivao konkretne ekonomske mere, a dobio je još konkretnije mere socijalne politike. Davanje najugroženijima (ali, ne samo njima). A od socijalne „pomoći“ nikome nikada nije rastao standard.

I to što ko zna koji put mere predstavlja predsednik države umesto premijera ili resornog ministra dovoljno nas dobro podseća da, nažalost, nemamo vladu nego vlast.

Svaka vlast zna gde da pogodi „žicu“ biračkom telu. Jer, protiv ovakvih mera ne postoje argumenti. Odnosno, postoje, ali je verovatno veoma izazovno nekome slabijeg imovinskog stanja pojasniti da su potrebne tamo neke daleke, neopipljive reforme da bi mu rastao životni standard kada za 90 dana na račun leže veoma opipljivih 35.000 dinara.

Nakon 13. plate juče smo praktično u naš životni prostor uveli i 13. penziju kao nešto što bi dobar deo stanovništva mogao da očekuje i svake naredne godine. Osim što se 13. plata dobija za dobre rezultate dok se 13. penzija isplaćuje avansno za ono što bi tek trebalo uraditi.

Osim što jučerašnji nastup dovoljno jasno slika dokle se nekadašnji tigar dogegao u svom dugogodišnjem ekonomskom bivstvovanju u globalnoj džungli, i gde nekoliko hiljada ili desetina hiljada dinara nekome u životu pravi razliku, još jednom nam je pokazao pogrešan smer kojim se krećemo.

Ovako ekstenzivno bavljenje poboljšanjem standarda građana uvek zahteva i veliku sistemsku mašinu koja će taj posao voditi. To znači skupu državu odnosno skupu administraciju. A skupu državu neko mora da finansira.

Dodatni problem predstavlja svesno ili nesvesno pogrešno korišćenje termina poklon u preciziranju o čemu je ovde reč. Što je još jedna potvrda da nemamo vladu već vlast. Jer, da imamo vladu, ne bi se ono što su penzioneri odavno sebi i ovom društvu zaradili ne bi sada vraćalo kao „poklon“ neodređenog i dalekog entiteta na koji oni navodno nemaju uticaj. A itekako imaju.

Događaj za nama bio je ispunjen i drugim zanimljivostima. Od toga da su ove mere skupe do objašnjenja da ćemo ih sa lakoćom finansirati. I to sa pet milijardi evra na računu. Pre samo šest meseci, taj iznos je pao ispod četiri milijarde, a sada je ponovo na pet. Prilično netransparentna politika upravljanja državnim depozitom. Ili vlast, kao i uvek, zna nešto što mi ne znamo. Skrivene rizike. Što da ne, možda planirani otkup NIS-a ukoliko se maratonski pregovori izjalove.

Bilo je interesantno posmatrati i da je u trenutku ,dok je predsednik govorio o uspešnom savladavanju inflacije, na drugom programu javnog servisa išao prenos fudbalske utakmice. Dubinski pas italijanskog igrača „izbacio“ je njihovog napadača nekoliko koraka ispred naše odbrane. Iako trojica, bili su apsolutno nemoćni da stignu protivnika koji je lako postigao gol. Simbolično prikazujući gde je Srbija danas jer i dalje veruje da je fudbalska sila dok realno pripada drugoj ligi reprezentativnog fudbala sa zastarelom igrom i sve neizvesnijom budućnošću zbog izostanka sistemskog rada i praćenja modernih trendova. Slično kao i ekonomija Srbije.

Mere za lekove teško je komentarisati. Nije nerealno da se, poput kredita za studente i drugih poduhvata, ispostavi da je ova mera teško sprovodiva. Ili da će njene stvarne efekte ipak osetiti značajno manji broj građana nego što je predstavljeno.

Dok je mere za lečenje onkoloških pacijenata teško i komentarisati. Posebno iz ugla nekoga kome je član porodice preminuo od kancera.

Bolji životni standard se dobija kada sistemski jačate Poresku upravu da adekvatno brine o prikupljanju poreza i otkrivanju nepravilnosti.

Bolji životni standard se dobija kada investitori dolaze zbog komparativnih prednosti i dobrog poslovnog okruženja, a ne zato što ih plaćate da dođu.

Bolji životni standard se dobija kada olakšate sistem kliničkih ispitivanja i stavljanja lekova na liste kako bi pacijenti imali adekvatne terapije.

Bolji životni standard se dobija kada ne dotirate projekte kompanija bliskih vlasti kako biste im smanjili troškove.

Bolji životni standard se dobija kada u javnom sektoru ne radi pet osoba posao koji može da obavi dvoje.

Bolji životni standard se dobija kada ne pišete „šuplje“ zakone.

Bolji životni standard…

Ali, verovatno je 14 godina prekratak period da bi se to realizovalo.

Sve je ovo potrebno posložiti. Međutim, kada iz govora tela predsednika čitate da je nezadovoljan što njegovi saradnici nisu uspeli da naprave ni ispravnu prezentaciju, i kada vidite pojačanu promenu izraza lica, jasno je da je to težak posao. A više je nego potreban.