KOMENTAR Velika enigma, Mali koncesionar

Šumovi na vezi zvaničnika Srbije i Crne Gore postaju sve očigledniji. Ovoga puta na primeru koncesije za aerodrome u Podgorici i Tivtu. Na skorašnju izjavu srpskog ministra finansija Siniše Malog da je Srbija već neko vreme zainteresovana da bude koncesionar pomenutih aerodroma i da su vlasti u susednoj nam državi to čule i od njega i od predsednika Aleksandra Vučića, stigao je odgovor od zvanične Podgorice. Najkraće rečeno, začuđeni su. Prema saopštenju tamošnjeg Ministarstva saobraćaja, prvi put čuju za tu nameru. Tvrde da se njima niko nije ni zvanično ni nezvanično obraćao u vezi sa ovom idejom.

I u Srbiji je ona do pre neki dan bila potpuno nepoznata. Javnost se danima isčuđava otkud odjednom Srbija želi da bude koncesionar aerodroma u drugoj zemlji. Začuđenost je veća, tim pre, što je sopstveni aerodrom dala u koncesiju stranom koncesionaru.

Da dodatno pojednostavimo. Zainteresovana je, tobož, da upravlja drugim aerodromima, a upravljanje svojim je poverila kompaniji iz Francuske. I ko bi uopšte upravljao aerodromima u Tivtu i Podgorici? Kako bi to država bila koncesionar? Da li bi osnovala neko preduzeće koje bi bilo zaduženo da obavlja taj posao? Mnogo je enigmi, počev od one, ko ne govori istinu. Siniša Mali ili crnogorsko Ministarstvo saobraćaja.

Odgovori na ova pitanja mogli bi se potražiti u delu saopštenja pomenutog nadležnog crnogorskog ministarstva. I to onom delu u kojem se kaže da je izjava Siniše Malog „zloupotrebljena u dnevno-političkom kontekstu“ i u „svrhu unutrašnjih političkih obračuna“…

Jer, sve je na ovim prostorima politika. U Crnoj Gori opozicija optužuje prosrpske partije u vlasti da na ovaj način žele da obore tender i mimo procedure „uguraju“ Srbiju u trku za koncesionara. U Srbiji, pak, iznenađena javnost ovom izjavom ministra Malog spekuliše od toga da je reč o nekom pokušaju talasanja političkih prilika kod suseda do toga da se vlast ovoga dosetila da prikupi koji poen kod birača uoči upravo održanih lokalnih izbora.

I ma koliko ove teorije, u nedostatku motiva, delovale nesuvislo, ništa nije nemoguće. Pogotovo ako se setimo da je Srbija zbog politike, samo na višem nivou, i dala sopstveni aerodrom koncesionaru.

Jedino opravdanje za odluku da se Aerodrom Nikola Tesla odjednom da u koncesiju bilo je da će samo na taj način biti moguć njegov dalji razvoj. Da država, a ni samo to preduzeće nemaju kapaciteta da ulaže novac u dalje širenje Aerodroma, a to je njegova nasušna potreba.

Na opaske da javnosti nije ponuđen niti jedan valjan dokaz da je koncesija bolja opcija od zadržavanja aerodroma u državnom vlasništvu, odgovarano je običnim izjavama nadležnih.

Bez studije opravdanosti, bez čvrstih argumenata, bez obelodanjivanja koncesionog ugovora… Što bi se u narodu reklo, tražili su da im se veruje na reč. Iako je Aerodrom Nikola Tesla, uprkos svim ograničenjima, poslovao relativno uspešno. A ograničenja su se ogledala u uvek traljavom državnom upravljanju, koje je, između ostalog, podrazumevalo i neke privilegije za Er Srbiju. A na štetu poslovnih rezultata samog Aerodroma.

Aerodrom nije, prema tvrdnjama zvaničnika, imao dovoljno novca da sprovede neophodne investicije, ali je imao da pomaže, makar i indirektno, Er Srbiju. A čak i da Aerodrom nije mogao sam da izvede ta neophodna ulaganja, mogla je to da učini država. Zar to nije radila i ne radi redovno? Zadužuje se i garantuje za mnogo manje važne projekte od nacionalnog aerodroma. Nije li dobar primer za to kredit od gotovo dve milijarde evra. Biće uzet pod još javnosti nepoznatim uslovima da bi baš Francuskoj isplatila nabavku aviona Rafal.

I tada je još bilo jasno da su to sve samo izgovori. I da iza odluke o davanju aerodroma u Beogradu ne stoji nikakva druga logika, do one političke. Da budemo još precizniji, geopolitičke.

Osam godina kasnije ministar finansija očekuje da mu poverujemo kada kaže da bi Srbija sada mogla da doprinese „ubrzanom razvoju crnogorskih aerodroma, jer ima veliko iskustvo“.

Koncesionar im je u međuvremenu držao obuku kako se to radi. Pa su oni zahvaljujući tom stečenom znanju i iskustvu sada više nego kadri da upravljaju aerodromima u susrednoj državi. I svega toga su se dosetili u trenutku kada je tender za izbor koncesionara za aerodrome u Podgorici i Tivtu uveliko u toku, a učesnici na njemu uveliko poznati.