Čari modernog društva: Da li će u Srbiji, kao i na zapadu, biti sve teže živeti kao samac

Prosečna zarada u Srbiji dostigla je cifru od nešto više od 94.000 dinara. Ipak, ne mogu svi računati na toliku platu jer statistički podaci pokazuju da je medijalna zarada za februar 2024. godine iznosila blizu 73.000 dinara, a 50 odsto zaposlenih u Srbiji ostvaruje upravo zaradu do tog iznosa.

Iako plata u gradovima poput Beograda, Novog Sada, Pančeva prema zvaničnim statistikama prelazi 100.000 dinara, ni ona ne može da pokrije prosečnu potrošačku korpu koja je početkom ove godine iznosila oko 102.000 dinara. Minimalna je 52.775 dinara.

Potrošačke cene 2023. u poređenju sa 2022. u proseku su veće za 12,1%. Trend povećanja usledio je i ove godine, pa su tako na primer, cene u martu 2024. godine, u poređenju sa istim mesecom prethodne godine veće za pet odsto. U ostalim gradovima u Srbiji koji se statistički prate prosečna mesečna neto zarada pokrila je novu minimalnu potrošačku korpu, ali nije bila dovoljna za pokriće nove prosečne potrošačke korpe.

Cene stanova jedan od najvećih problema

Na ruku ne idu ni cene stanova koje su takoreći otišle u nebo, čemu u značajnoj meri u proteklom periodu doprinose ruski državljani.

Ovo su samo neki od statističkih pokazatelja koji pokazuju koliko nam je sada potrebno za život i da vrlo često plata ne može da isprati sve potrebno. Takvi trendovi ne prate samo Srbiju.

Naime, i na Zapadu se ljudi sve više žale na troškove života zbog krize i inflacije, koji uveliko nadmašuju rast plata. Neke od tema na različitim društvenim mrežama poput Redita odnose se upravo na to da samac ne može živeti od svoje plate i da je nužno da pravi neke kompromise i razmisli kako da olakša sebi život. I sve to u vreme kada je novca u izobilju, kako tvrde ekonomisti, a i prilika za dobro zaposlenje.

Neki se udružuju, traže partnere, neko živi kod roditelja, neko sa cimerima…

U Americi su cene stanova u nekim gradovima poput Njujorka drastično skočile, ponuda stanova je dramatično pala, a troškovi života porasli. Uveliko je trend da ljudi posežu za time da smanje troškove života i da recimo, oni koji imaju veće kuće prodaju i odlaze u manje da bi mogli lakše da finansiraju troškove.

Da li i u kojoj meri srednjoj klasi u Srbiji postaje sve teže da normalno živi, posebno ako neko živi sam i nema sa kime da deli troškove i za koju je platu potrebno raditi da bi se mogao omogućiti pristojan život?

Za pristojan život samcu u Beogradu treba makar 100.000 dinara

Dvadesetsedmogodišnji Đorđe F. koji ima stalan posao u jednoj firmi koja se bavi rasvetom u Beogradu zarađuje mesečno nešto više od prosečne plate – 95.700 dinara. Kaže da sa tim primanjima sada može „pristojno da živi“, bez previše luksuza.

U razgovoru za Forbes Srbija priča da je do skora situacija kod njega bila drugačija jer je plata bila 20-ak hiljada niža pa je, iskreno kaže, bila „knap situacija“ i jedno vreme je morao iznajmljivati stan sa cimerom.

„U fazi sam života kada mi više prija da živim sam i ne prilagođavam se nikome, a kako sam imao sreću da mi je plata povećana, ali i da pored ovako visokih cena iznajmljivanja stanova pronađem stan sa mesečnom kirijom od 200 evra blizu posla, mogu da kažem da mi je sada lakše da opstanem s obzirom na to da sam došao u Beograd iz unutrašnjosti Srbije“, priča.

Kaže da mu je za troškove stanovanja, sa kirijom i za plaćanje svih računa mesečno potrebno ukupno 38.000 dinara.

Ne putujem često, pa veći deo ostaje za hranu, poneki izlazak, piće sa društvom, bioskop…

Kaže i da kada bi više izlazio i putovao možda mu ta plata ne bi bila dovoljna, ali iz ove perspektive sa tim primanjima, uz svu tu skromnost, može da živi solidno.

„Zavisi i od toga šta je kome potrebno za dobar život, to je dosta individualno…“, iskren je naš sagovornik.

Cimerski život kao opcija ili pomoć roditelja

Dodaje i da njegovi drugovi koji su se kao i on u glavni grad Srbije uputili iz unutrašnjosti radi studija uglavnom sada rade za plate niže od njegove i žive u parovima, neko sa devojkom, neko braćom i sestrama ili dele stan sa cimerom.

Kaže i da nisu imali sreću da pronađu stan za iznajmljivanje po ceni kao on već skoro duplo skuplje.

Oni iz Beograda uglavnom žive kod roditelja pa nemaju ove brige.

Profesor na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu Vladan Ivanović primećuje da situacija u Srbiji nikada nije bila jednostavna što se troškova života tiče, a u poslednje vreme uprkos rastu plata u nekim sektorima najveći problem predstavlja to što su cene stanova drastično skočile nakon priliva imigranata iz Rusije. To je mnogo otežalo život i troškove našim građanima.

Priseća se i perioda kada se on nakon završenih studija zaposlio svojevremeno u jednom ministarstvu i plata koju je tada imao jedva da je mogla da pokrije minimalne troškove koje je imao pa je iznajmljivao sobu na Banjici.

Tako je i sada. Mladi koji se upuste na tržište rada teško da mogu da se izdržavaju sami bez pomoći roditelja i to nije specifičnost samo Srbije već i šire, kaže on.

Profesor navodi i primer Nemačke gde 50 odsto populacije nema svoje stanove i gotovo trećina populacije ne može sebi da priušti mogućnost da putuje negde tokom odmora. Takođe, tamo dosta mladih živi u stambenim zajednicama gde imaju svoju sobu koju dele sa drugima, takozvanim „Wohngemeinshaft“. I u Italiji značajan procenat mlađih bračnih parova živi sa roditeljima.

Što se tiče Srbije, život u Beogradu je dosta skuplji nego u unutrašnjosti, ali u glavnom gradu Srbije lakše je naći izbor i doći do boljih uslova života, kaže profesor Ivanović.

Ipak, ni troškovi života u drugim gradovima u poslednje vreme uopšte više nisu mnogo niži u odnosu na Beograd.

Ivanović navodi primer da sada i u Kragujevcu garsonjera sa pristojnim uslovima ne može da se nađe ispod 250 evra, a šanse za mobilnost i promenu posla i traganja za boljim uslovima daleko su manje nego u Beogradu.

Ukazuje da trend da se iz manjih mesta stanovništvo seli u veće gradove kako bi stvorili bolje uslove života nije svojstven samo Srbiji već i zapadnim zemljama.

Navodi primer severa Italije gde ogroman broj ljudi radi u Švajcarskoj, ali živi u Italiji upravo zbog troškova života.

Za bolje uslove života potreban veći ekonomski rast

Sagovornik Forbes Srbijaa kaže, da bi pojedinci mogli da oslanjaju na sebe i ono što zarade, mora postojati daleko jača ekonomija i veći ekonomski rast kao i poboljšanje svih parametara u ekonomiji.

Ivanović navodi primer Nemačke koja je od 1949. do sedamdesetih imala stopu ekonomskog rasta od 5-7% da bi se uslovi za normalan, ali jako skroman život stekli tek sedamdesetih godina.

Kaže da je Srbija prošla kroz ozbiljne krize i da kada je došlo do fiskalne konsolidacije 2015. i bilo neophodno da se stope rasta zadrže usledio je kovid, a potom i nova kriza.

Osvrćući se na to kako danas živi srednja klasa profesor ukazuje da je danas pojam srednje kase specifično objasniti i da je ona nesumnjivo promenila svoju strukturu.

To bi trebalo da budu ljudi koji zarađuju više i imaju nadprosečno obrazovanje, zanimanja koja su u domenu usluga ili rukovodećih pozicija.

„Ako pogledate obrazovanje to podrazumeva da srednjoj klasi pripada visoko obrazovan pojedinac, da ima dohodak koji je medijalni, da ima neku vrstu društvenog ugleda i onda biste izvukli kao reprezenta profesora u srednjoj ili osnovnoj školi. Sad, ako se zapitamo da li su nastavnici i profesori zadovoljni i da li im je plata koju zarađuju dovoljna – sigurno nisu. Ako bismo izuzeli društvene elemene i skoncentrisali se samo na dohodak došli bismo do toga da srednjoj višoj klasi pripada po nivou dohotka vozač tramvaja kao i univerzitetski profesor jer zarađuje isto ili više od njega“, kaže profesor Ivanović.

Upitan kakva je onda budućnost srednje klase profesor daje jasan odgovor: ona zavisi od toga kakva je budućnost srpske ekonomije.

„Ako Srbija bude ostvarivala kontinuiran napredak i unapređivala strukturu privrede i ukoliko bude beležila više stope rasta utoliko se mora očekivati da se u narednoj deceniji ostvari osetnije poboljšanje položaja građana“, dodaje.

Analizirajući koliko je novca potrebno za pristojan život, profesor kaže da ako neko želi pristojno da živi sam od svog rada i podmiruje sve svoje potrebe u Beogradu bi morao da prima mesečno platu od makar 1.000 evra. U višečlanoj porodici, recimo četvoročlanoj u kojoj je dvoje dece, minimalno je potrebno 50.000 dinara po članu mesečno ili ukupno između 200.000 i 250.000 dinara za osnovne potrebe.

„Ipak, da li je i to dovoljno zavisi od mnogo parametara, od toga da li imate auto, stan, kredite, gde vam se nalazi posao, kakve su vam navike, da li odlazite u pozorište, putujete, ručate li u restoranu ili i u tome štedite…“, objašnjava profesor.

Daleko manji broj ljudi koji živi sam ima mogućnost da finansira svoje potrebe i mora da pravi neku vrstu kompromisa.

„Živeti sam od plate privilegija bogatih“

Direktor FIDES – Centra za radno pravo i ljudske resurse, Olga Kićanović ukazuje da je danas u Srbiji živeti sam od svoje plate privilegija bogatih ljudi, a to su najčešće mlađi ljudi između 35 i 50 godina, koji se bave nekim od poslovima koji spadaju u visoko profitabilne poput recimo IT-a.

Primećuje neke trendove koji ranije nisu bili aktuelni kao danas:

“Danas ima dosta uspešnih žena, koje imaju dobro plaćene poslove i dobre pozicije u firmama i žive same, što je promena u odnosu na našu tradiciju i običaje. One, kao i muške kolege koje tako dobro zarađuju žive sami jer im se tako može, odlično im je u iznajmljenom ili kupljenom stanu“, kaže ona.

Ukazuje i da su kod nas materijalno i statusno socijalne razlike toliko velike da srednja klasa u Srbiji skoro da i ne postoji.

„Može se govoriti o ljudima koji ne mogu pokriti elementarne ljudske potrebe svojom zaradom, o drugoj grupi koja se dovija na rubu egzistencije i o enormno bogatim ljudima. Prave srednje klase mislim da nema više od 20%, to je moja procena, po uzorku velikog broja ljudi, koje baveći se radnim pravom i zaradama srećem“, kaže naša sagovornica.

Ona ukazuje da treba imati u vidu kupovnu moć srednje klase, a ne samo cene i to objašnjava kroz primer:

„Recimo, čak i sa prosečnom cenom stana od 1.800 evra po kvadratu postavlja se pitanje koliko godina rada treba čoveku sa najmanjom zaradom da ga kupi ili otplati“.

Trend traženja partnera, prodaja većih stanova za manje, kompromisi…

Dr Nada Novaković, sociolog i viši naučni saradnik, ukazuje da su svuda u svetu uveliko prisutni stambeni problemi i trend traženja partnera ili prodaje veće za manju stambene jedinice..

Problem u Srbiji su visoke zakupnine stanova i razlike u zaradama između Beograda i provincije, dodaje.

Kaže da danas najgore prolaze pripadnici nižih klasa i slojeva, a najbolje deca bogatih roditelja.

„Oni još u mladosti dođu do sopstvenog stana i nije im teško samački živeti u njemu“, kaže.

Ukazuje i na sve primetnije trendove među starijim ljudima, penzionerima da se udružuju, žive zajedno da izdaju stan samo da dođu do novca za puko preživljavanje.

Takođe, trend je i dalje da u jednom domaćinstvu (radničkom i nižeg srednjeg sloja) živi više generacija.

„Nije reč o preteranom skladu i odnosu starih i novih generacija, već o životu iz nevolje jer mladi nemaju posao, ne mogu da se odvoje, rentiraju poseban stan, plaćaju vrtić za decu i slično. Prodaja većih stambenih jedinica i zamena za manje i na lošijim lokacijama je proces uslovljen raznim faktorima, od potreba dece da se odvoje i zasnuju porodicu, do stvarno visokih zakupnina u našim gradovima“.

Ko je danas srednja klasa u Srbiji?

Novaković primećuje nove trendove kada je reč o srednjoj klasi pa tako kaže da se „nove šanse“ nude „novim srednjim slojevima“ poput IT stručnjaka, operaterima, onima koji održavaju računarsku opremu, zaposlenima u finansijama. „Stari srednji slojevi, advokati, lekari, profesori i nastavnici, zdravstveni radnici, su promenljive sreće u današnjem kapitalističkom društvu Srbije“, dodaje.

Podseća i na trend odlaska mladih i srednjih generacija, pojedinaca i porodica iz srednjih i nižih slojeva u inostranstvo što je kako kaže, jasan pokazatelj neuspeha ovog društva i njegove tranzicije.

Novaković ukazuje da su srednji slojevi ranije imali poseban stil života, koji je podrazumevao da predstavnici te klase imaju vikendice, odlaze na letovanja i zimovanja, zatim da imaju luksuznu i prestižnu potrošnju, mogu da školuju i obrazuju decu u inostranstvu…

Naglašava i da su se na kraju tranzicije, naročito poslednjih 20 godina nejednakosti kod nas uvećale. Navodi da se posle oktobarskih promena očekivao oporavak i bolji život, a on je to postao samo za novu klasu kapitalista i deo novih srednjih slojeva. Za stare srednje slojeve, radnike i većinu seljaštva ostala je neizvesnost i nesigurnost.

Kaže i da je srednja klasa i na globalnom nivou promenila svoju strukturu globalizovala se, a deo njenih slojeva je zahvaćen prekarizacijom rada.

„Plata za život“

Mario Reljanović, predsednik udruženja Centar za dostojanstven rad, deli slično mišljenje kao ostali sagovornici Forbes Srbija te ukazuje da ako se uporede troškovi života – na primer „plata za život“ i prosečna primanja u Srbiji, može se doći do zaključka da ni sada stanovnici Srbije sa prosečnim primanjima ne mogu da žive u skladu sa klasičnim standardom „srednje klase“.

„Ako se pogledaju neki osnovni parametri kako bi „srednja klasa“ trebalo da živi, kao što je mogućnost godišnjeg odmora bar dva puta godišnje po nedelju dana, rešavanje urgentnih potreba u domaćinstvu bez finansijkog opterećenja , kada nam se pokvari frižider ili veš mašina, odemo pa kupimo novi, mogućnost štednje ili drugih finansijskih ulaganja, mogućnost kupovine novog automobila svakih pet do sedam godina, onda se može zaključiti da je procenat ljudi koji bi spadali u srednju klasu dosta nizak“, pojašnjava Reljanović.

Ukazuje da su troškovi života značajno viši u Beogradu, ali da su osnovni životni troškovi (komunalni troškovi, namirnice, odeća i obuća, benzin) identični ili veoma slični i unutrašnjosti.

„Uvek postoje centri u unutrašnjosti u kojima se zarađuje podjednako dobro kao u Beogradu, to su nekada bili Kragujevac i Smederevo, danas je to svakako Bor. Ovo su međutim primeri sredina u kojima jedan veliki poslodavac podiže standard života. Kada životni standard zavisi od politike poslovanja jednog poslodavca, tu nema dugoročne stabilnosti – promenom poslodavca ili njegovim odustajanjem od poslovanja, kao što se desilo u Kragujevcu i Smederevu, ti krajevi opet postaju slabije razvijeni, a primanja padaju ka republičkom proseku“, zaključuje sagovornik.