Nafta je bila skuplja kada je Rusija napala Ukrajinu, ali je cena dizela danas veća nego tada: Ko „dere“ vozače?
Neke tvrdnje koje kruže društvenim mrežama polaze od zapažanja koje je u osnovi tačno. Sirova nafta bila je skuplja nakon što je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu 2022. nego što je danas. A ipak su cene dizela sada više. Zaključak koji se često nadovezuje na to poređenje jeste da rafinerije moraju da „deru“ potrošače. To zvuči uverljivo jer je sirova nafta glavna sirovina za proizvodnju dizela. Ali takvo objašnjenje izostavlja ključni deo tržišta koji je postao stvarno usko grlo: preradu nafte.
Na dan 20. septembra, AAA je prosečnu cenu dizela na nivou SAD-a procenio na oko 6,50 dolara po galonu, što predstavlja nominalni rekord. U Kaliforniji je cena bila iznad 8,40 dolara. Na nekolicini benzinskih stanica čak su se pojavile cene od 9,999 dolara. To je maksimalna cena koju neke pumpe mogu da prikažu. Istovremeno, cena sirove nafte Brent trguje se znatno ispod nivoa dostignutih tokom prethodnih naftnih kriza, čak i kada se ti nivoi prilagode inflaciji. Zato je osnovno pitanje na kojem se zasnivaju ove tvrdnje sasvim opravdano. Ako sirova nafta nije na rekordnom nivou, zašto jeste dizel?
Odgovor je da su sirova nafta i dizel povezani, ali nisu međusobno zamenjivi. Sirova nafta je ulazna sirovina. Dizel je izveden proizvod. Između naftne bušotine i benzinske pumpe nalazi se sistem rafinerija, a trenutno u svetu postoji manjak raspoloživog dizela u odnosu na potražnju. To omogućava da cene dizela rastu čak i ako se cene sirove nafte stabilizuju ili padaju.
Rafinerijska marža
Jedan od načina da se sagleda pritisak na tržištu dizela jeste kroz tzv. crack spread za dizel, odnosno razliku između tržišne vrednosti dizela i sirove nafte koja se koristi za njegovu proizvodnju. Ta razlika se ponekad neformalno opisuje kao rafinerijska marža. Ali je ne treba mešati sa jednostavnom maržom koju rafinerije mogu proizvoljno da odrede. Ona se formira na osnovu tržišnih cena sirove nafte i rafinisanih proizvoda. I može naglo da se poveća kada dizel postane oskudniji u odnosu na sirovu naftu.
Sredinom avgusta, američki „krek spred“ za dizel nakratko je premašio 100 dolara po barelu, prvi put u istoriji. To je predstavljalo rekord. Marže na preradu dizela u Aziji nedavno su porasle iznad 87 dolara po barelu, u poređenju sa oko 22 dolara pre aktuelnog sukoba na Bliskom istoku, navodi Rojters. Tako neuobičajeno velike razlike svakako znače da rafinerije koje pouzdano rade mogu da ostvaruju znatno veću zaradu.
Ali one su takođe dokaz da je tržišna vrednost dizela porasla mnogo brže od vrednosti sirove nafte zato što je ponuda rafinisanih proizvoda postala neuobičajeno ograničena. Visok „krek spred“ sam po sebi ne govori da li je uzrok manipulacija, namerno uskraćivanje proizvoda, kvarovi i zastoji u rafinerijama, prekidi izvoza ili kombinacija faktora na strani ponude i potražnje.
Loše poređenje
Upravo zbog te razlike poređenje današnje cene sirove nafte sa cenom iz 2022. može da bude pogrešno. Ako cena sirove nafte padne za 10 dolara po barelu, dok „krek spred“ za dizel poraste za 20 dolara, sirovina je pojeftinila, ali gotov proizvod i dalje može da poskupi.
Da biste tvrdili da širi spred ukazuje na „dranje“ potrošača, bili bi potrebni dodatni dokazi da rafinerije namerno ograničavaju raspoloživu proizvodnju ili međusobno koordiniraju cene. U aktuelnom tržišnom okruženju vidljivije je suprotno. Američke rafinerije rade uz veoma visoku iskorišćenost kapaciteta, dok su globalne zalihe dizela poremećene zastojima u rafinerijama, ratom i ograničenjima izvoza.
Zašto je dizel toliko oskudan
Nekoliko poremećaja istovremeno je pogodilo ponudu dizela. Ukrajinski napadi dronovima primorali su velike ruske rafinerije da smanje proizvodnju ili obustave rad pojedinih postrojenja. Rusija je ograničila određeni izvoz goriva kako bi zaštitila domaće snabdevanje. Rusija je inače jedan od najvećih svetskih izvoznika dizela, tako da gubitak dela te ponude ima posledice daleko izvan same Rusije.
Bliski istok je doneo još jedan veliki šok. Tokom sukoba sa Iranom oštećena je ili poremećena infrastruktura za preradu i izvoz, dok je pomorski saobraćaj kroz Ormuski moreuz ozbiljno ograničen. Rojters procenjuje da su poremećaji povezani sa Rusijom i Persijskim zalivom smanjili izvoz dizela i lož ulja za oko 1,6 miliona barela dnevno u odnosu na početak ove godine. To je ogroman gubitak na tržištu koje je i pre toga imalo malo raspoloživih rezervnih kapaciteta.
Zatvaranje američkih rafinerija takođe je deo priče. Ali, neke tvrdnje koje kruže internetom preuveličavaju ono što se dogodilo. Raspoloživi kapacitet američkih rafinerija dostigao je početkom 2020. gotovo 19 miliona barela dnevno. Zatim je tokom pandemije naglo opao. Prema podacima Uprave za energetske informacije SAD (EIA), kapacitet je početkom 2026. iznosio oko 18,16 miliona barela dnevno. Do juna je, nakon dodatnih zatvaranja, pao na oko 18,03 miliona barela dnevno. To predstavlja značajno smanjenje u odnosu na vrhunac iz 2020. i ostavlja sistem sa manjim rezervnim kapacitetom kada dođe do poremećaja.
Podaci ne ukazuju na opstrukciju proizvodnje
Međutim, nije tačno reći da je kapacitet američkih rafinerija jednostavno svake godine nakon 2020. opadao ili da su rafinerije kolektivno uklanjale kapacitete kako bi stvorile veštačku nestašicu. Podaci EIA pokazuju da se kapacitet između 2022. i 2025. donekle oporavio, jer su postojeće rafinerije proširile kapacitete. Pojedinačna zatvaranja imala su različite uzroke, uključujući ekonomsku neisplativost, preorijentaciju na proizvodnju obnovljivih goriva, štetu nastalu usled oluja, starost postrojenja i regulatorne pritiske na regionalnom nivou.
Važno je da podaci ne pokazuju koordinisani napor rafinerija da zadrže kapacitete van proizvodnje i veštački izazovu nestašicu. Ali svakako je tačno da SAD sada imaju manje rafinerijskih kapaciteta nego na vrhuncu 2020. godine, dok je istovremeno globalno tržište izgubilo značajne količine proizvodnje i na drugim mestima.
Da li rafinerije „deru“ potrošače?
Visoke rafinerijske marže nesumnjivo znače da rafinerije ostvaruju veliku zaradu. Kompanije Maraton Petroleum, Valero i Filips 66 zajedno su u drugom tromesečju ostvarile 12,6 milijardi dolara zarade, dok su globalne nestašice goriva povećavale marže, navodi Rojters. To je razumljivo privuklo pažnju, posebno u trenutku kada potrošači plaćaju rekordne cene.
Ali visoka zarada sama po sebi nije dokaz da rafinerije „deru“ potrošače. Isti cenovni signal koji šteti potrošačima i podstiče štednju takođe rafinerijama govori da povećaju proizvodnju i proizvedu više goriva. Američke rafinerije su u poslednje vreme radile blizu praktičnog maksimuma kapaciteta, a proizvodnja destilata bila je snažna.
Jedan od načina da se proveri tvrdnja da rafinerije namerno smanjuju proizvodnju jeste da se vidi da li značajan deo upotrebljivih kapaciteta stoji neiskorišćen. Aktuelni podaci to ne pokazuju. Prema nedavnim nedeljnim podacima EIA, iskorišćenost rafinerija dostigla je čak 98 odsto. To je blizu gornjeg kraja istorijskog raspona. Takođe, tokom prvih šest meseci 2026. ukupna količina sirove nafte prerađena u rafinerijama bila je samo 1,1 odsto ispod nivoa iz 2019. godine, odnosno godine pre pandemije kovida 19.
To ne znači da su zatvaranja rafinerija nevažna. Ona su smanjila prostor za grešku. Kada su ruske rafinerije oštećene, izvoz sa Bliskog istoka poremećen ili neka američka rafinerija neočekivano prestane da radi, na raspolaganju je manje rezervnih postrojenja koja mogu da nadomeste izgubljene količine. Zbog toga su skokovi cena veći nego što bi možda bili u sistemu sa većim viškom kapaciteta.
Zašto cena nafte može da pada dok dizel ostaje skup
Sirova nafta i rafinisani proizvodi reaguju na različite odnose ponude i potražnje. Cene nafte mogu da padnu zato što rastu zalihe sirove nafte, slabi potražnja ili proizvođači pronalaze nove načine da transportuju barele oko uskih grla u transportu. Nijedan od tih događaja automatski ne popravlja oštećenu rafineriju niti stvara dodatnu proizvodnju dizela.
To je ključno za razumevanje današnjeg tržišta. Svet možda ima dovoljno sirove nafte da cena Brenta ne mora da se vrati na najviše istorijske nivoe, ali trenutno nema dovoljno lako dostupnih rafinerijskih kapaciteta i izvoza dizela da bi se sprečilo da cene dizel goriva dostignu rekordne nivoe. Zbog toga se ova dva tržišta mogu kretati u suprotnim smerovima tokom dužeg perioda.
Postoji opravdana rasprava o američkoj politici prema rafinerijama, smanjenju domaćih kapaciteta i pitanju da li bi država trebalo da uvede snažnije podsticaje za održavanje ili proširenje rafinerijske infrastrukture. Ali jednostavna tvrdnja da kombinacija nižih cena sirove nafte i viših cena dizela dokazuje štetu za potrošača ne može da izdrži proveru. Sistem prerade između naftnog polja i benzinske pumpe je važan, a upravo se tu trenutno nalazi najveći pritisak.
Sve dok se oštećene rafinerije ne vrate u rad, globalni izvoz dizela ne oporavi, zalihe ne obnove ili potražnja značajno ne oslabi, cene dizela mogu ostati bolno visoke čak i ako cene sirove nafte nastave da padaju.
Robert Rejpijer, saradnik Forbes